Крећемо на пут.
Воднику кажем да не смем да се возим у куполи, јер са једне стране река и шума, а са друге стране шума и брда. Ако припуцају, ја сам им први на удару. Ја ћу да лежим на БВП.
-Ти си луд! рече ми…
-Има да погинеш лудо једна! Шта ако ми затребаш, а ти си ван возила.
Ако сам на возилу, онда могу лако да искочим ако нас гађају зољом и могу брзо да ускочим у њега, али ако гађају тешко да могу да искочим. Рече ми да радим шта желим…
Возим се ја на БВП-у, како идемо кроз села, само наилазимо на војне олупине, призор као у вијетнамским филмовима. Нигде живог човека, животиње, само ми.
Преко дана стижемо у касарну у Приштини. На улазу Војна полиција, комшија из краја на капији. Долазим да се поздравим са њим, а он ме не препознаје, блед, погубљен… Пита ме шта радимо ми овде, кад стално бомбардују касарну…
Иначе смо већи део рата имали проблем на БВП-у. Точак нам се кварио стално и претио да испадне. Тако смо мало по мало морали да бацамо поглед, дал није испао и поправљали колико су нам задате околности омогућавале. Јер, ако би остали без точка, отпала би гусеница и то је био главни разлог одласка у касарну. У касарни је био стациониран расходовани БВП са којег смо хтели скинути точак, како би смо у будућности када нам услови то дозволе, заменили покварени.
Улазимо у касарну, а у њој добар део уништен, разбијено, побацано, претворено у прах и шут… Од ствари су ми остале само фармерице. Скинули смо точак са старог БВП-а, што нам је било најбитније, али у том моменту се оглашава сирена за ваздушну опасност…
Не знамо шта да радимо, никад се нисмо нашли до тада у таквој ситуацији, БВП нам стоји на писти. Дежурни нам каже да се сакријемо иза пута, где пролазе аутобуси. Али, поред пута је пролазила огромна плинска цев, те смо одлучили да се одатле склонимо – боље него да експлодира цев и живе нас попали.
На питање водника „је л’ идемо?”, сви смо устали и кренули ка наша три БВП-а. Иначе водник је имао команду над сва три БВП-а, а био је само годину дана старији од мене. Без обзира на године, ја сам га поштовао као да је 100 година старији.
Пењемо се у возило и бежимо што даље од касарне, јер знамо да је она увек прва мета авионима. Возач је БВП возио као никада до тада. Пун гас низ кривудав пут, под добрим нагибом на доле. Нисам веровао да нешто што има 18 тона, може онако брзо да иде. Нигде возачу БВП није склизнуо, с обзиром какав је пут био. Он вози, а ми гледамо небо да нас не спази неки авион, како би на време побегли из БВП-а. Сва срећа тај дан су само надлетали Приштину, нису гађали, тако да нас је Бог сачувао.
Срели смо неке наше војнике, који су нас упутили где се наша војска налази. Само су нам рекли прво десно скретање, али не рекоше да ли макадамски или асфалтни пут, што ће нам мало отежати пут. Те ноћи умало се нисмо сударили са Т-55 на путу. Он без светла, ми без светла… чујем ја нешто тресе превише, немогуће да ми овако тресемо. Кад пали он светла на метар и по од нас. Оба возача у страну отераше возила, где упадају оба у јарак. Тако смо спречили директан судар.
Креће препирка између нас и оптужбе, али се размирице брзо смирише…
„Ми тражимо јединицу, не знамо где су, је л’ можете да нам помогнете?”
Они нас упутише где се налази нека војска и БВП-ови. Дођемо до раскрснице која води за пут где смо упућени где наилазимо на неку војску која није наша, али нас они даље упуте где су неки официри који ће нас упути шта и где даље. Нађемо официре, они сређени чисти, а ми зарасле косе, прљави прашњави. Сви нас гледају бледо, збуњени. Поздрављају се са нама, гледају нас и нико ништа не прича. Да би један официр од њих само рекао – „Људи ми смо мислили да сте ви сви мртви. Три месеца нико не зна где сте. Јер ми смо били летећи, попуњавили, помагали, ишли коме затребамо.”
Ми смо их питали је л’ имамо ми где да спавамо, окупамо, телефон да се јавимо нашима да смо живи…
Одмах сам узео да позовем кућу, али не могу да их добијем. Звао сам девојку, али су се јавили њени јер она није била ту већ на селу. Кажем им да свима кажу да сам жив и здрав и да не брину. Одатле су нас послали на Врањевац, да тамо спавамо и будемо позиционирани, али само кратко време.
После смо се пребацили у насеље Девет Југовића. Ту је било једно село, скоро празно само три куће. Ту смо боравили често код једног шиптара, деда Идриза. Легенда од човека, код њега смо пили сваки дан кафу. Ту смо били позиционирани са три БВП-а, одакле су нас слали у акције да проверавамо одређене локације. Одемо, проверимо и опет се вратимо. У том селу смо ипак на крају остали дуже време.
Пошаљу нас у неко село где наводно има терориста, оно нема живе душе и ако има ми опалимо пар метака, после тога мири и тишина. -Окренемо се и вратимо…
У том селу где смо били нестану нам неке намирнице и цигарете, дамо Србину једном да нам купи, јер не могу да одем са положаја до Подујева пешака, може неко да ме убије, отме шта год. Тог момка од тог дана никада више нисмо видели. Остао нам једино деда Идриз, мада плашимо га се, Шиптар… Може да нам нешто подметне, стави, уради, свашта пролази кроз главу. Али је увек испао човек према нама, свако јутро ко од нас стражари, он му кува кафу. На крају ја му се пожалим шта ми се десило, он ми каже дај списак и новац, ја ћу да вам купим шта вам треба. Дао сам му паре и списак, у току дана донео ми је све што сам тражио, вратио кусур и дао рачун шта је све купио.
Каже Идриз мени: „Мени твоје не треба, ако ми треба, питаћу да ми позајмиш. Али да украдем, нема шансе!”
Ту је био један Србин, радио је у термоелектрани као чувар. Ми смо се дружили са њим док смо били ту. Касније сам прочитао да су га заклали терористи. Гајић Грујица се звао, лака му земља! Имао је жену и две ћерке. Увек кад дође на посао, пио је кафу са нама, куповао нам сокове. Баш смо се саживели са њим. Након рата сам видео слику и причу на ТВ-у, кажем жени – Познајем овог човека, током рата смо се дружили!
Његова жена је дала слику на којој седи на трактору, то ми је помогло да се сетим, јер је увек тим трактором долазио на посао.
Једну акцију памтим било је жестоко пушкарање, наша три БВП-а су учествовала, а са нама су били и резервисти у СМБ униформама. Нису знали шта је БВП, јер кад су они служили војску, тада БВП није био у служби. Током акције били смо распоређени, мој БВП средина, Нинков и његов лево од нас низ падину код једног дрвета трећи – десно од нас. Ту се одиграла једна занимљива ситуација. До тада Нинков није опалио ниједан метак из топа и митраљеза, те није знао шта му се спрема. Ко му је био паковао муницију, спаковао је погрешно… Али он то није могао знати, док није кренуо пуцати.
Дошло је до пушкарања током акције чишћења, крене Нинков да пуца, кад оно неће! Застој, застој, застој… Никако да крене, а на све стране пуцњава. Снајпери се највише чују. Десетар Миљан командир БВП-а и Нинков нишанџија, крећу до нас да узму апарат за пуњење муниције, како би исправили грешку и могли да дејстују по непријатељу. Али, најинтересантније што они полако долазе до нашег возила, буквално као манекени. Ми, у неверици шта раде…
Водник проговара: „Ови ако данас не погину да славе данашњи дан!”
Доказ каква је пуцачина тог дана била, говори и податак да је наш БВП толико био изрешетан метковима, да је можда остало на њему само 30% фарбе са предње стране.
Долазе до нас, а водник им се дере – да л’ сте ви нормални, куче би трчало, а ви ни да се сагнете док долазите до нас! Док им се он драо, неки су им се смејали шта раде јер нису веровали својим очима како се крећу. Нису понели пушку и пиштољ како би се бранили. Да л’ су били погубљени или нервозни, па су се тако понашали и заборавили оружје, не знам…
Тек када су дошли рекли су нам који проблем имају и због чега нису дејствовали по непријатељу. Водник их је критиковао, да су знали да крећемо у акцију, и због чега нису проверили оружје. Одговор је био да су сматрали да је неко нормалан поређао муницију како треба, али на жалост није тако испало.
Морали су обојица да изађу јер је пуњач за муницију мало тежи, те га један не може носити. Узели су апарат за пуњење муниције, и кренули 4 сандука муниције да препакују иза БВП-а, ми смо им били ватрена подршка, како би могли да замене муницију. На сву срећу, све се добро завршило.
Замењена је муницја и сва три БВП-а су наставила акцију даље, а самим тим и свој ратни пут. Одједном су се терористи погубили, чиме је завршена ова акција. Замиљиво је било са резервистима, који су тражили да уђу и виде какав је БВП изнутра, јер никада нису видели до тада. Уз једну молбу да ништа не дирају, како не би било белаја.
У насељу Девет Југовића код Подујева, док смо се спремали да ручамо након завршене акције, са Слатине су узлетела два авиона. Тад сам први пут видео да тако неко ниско лети авионом. Чули смо како полеће са аеродрома, малтене изнад кровова је летео вероватно због радара. Лично сам видео – човек је окренуо авион наопако да му глава буде ка земљи окренута како је прелетао преко нас само је подигао руку да нам се јави!
Другар:„Је л’ си видео човек нам се јавља?!” -Ја потврђујем… Земља се тресла када је пролетео. Један авион је пролетео нормално, док је други пролетео наопако…
Када смо дошли у Девет Југовића поред нас на 150 метара био је један велики хангар. Ту су били близу нас и ОСЦЕ организација која делила шиптарима смедеревце, гардеробу, храну итд… Спавали смо у некој кући ту поред хангара. Само што нас је сан ухватио, крећу да гађају хангар који спомињем. Тресе се све живо. Чувар се успаничи, јер је пало много бомби, терен је био обасјан црвеном бојом. Почео се драти – откривен нам је положај, бежите сви из куће!
Чујемо ракета како шушти, виче ми се ортак „атомски с лева!”. А ја како је неки шодер поред мене био ја се бацим на њега. Ударим главом, све једну страну главе одерем, шодер ми се залепи за крваво лице а у свој тој збрци, под удараом адреналина ја не приметим ништа од тога…
Кад смо се мало стабилизовали, схватимо да нису нас гађали, али с обзиром колико је близу било и како је све обасјано било помислио је стражар да су нас гађали и дао узбуну. Вратисмо се на спавање.
Ујутру долази један потпоручник, смотра. Када ме је видео, кренуо да ми се смеје. У себи се мислим, што ми се смеје?!
Пита ме „је л’ си се погледао у огледало? Шта ти је то на лицу?” А шодер на лицу се стегао… Када сам се погледао у огледало – све одрано… Потпоручник ми се и даље смеје… Рекох му – смејао би се ти да су тебе синоћ гађали, а не знаш где да идеш, бежиш и кријеш се…
-Како? Кад се то десило?
-Целу ноћ гађају овде око нас, гледам главу да спасим, а ти ми се смејеш.
-Извини нисам знао, извини још једном.
Дан за даном, нас гађају. Дајемо стражу ту у Девет Југовића, кажем ја саборцима да ме не буде пре 7:20, цео рат нисам спавао као човек, једну ноћ само да се наспавам.
У 7:20 креће бомбардовање опет истог хангара, другари ме зезају: „што си тако гласно наручио буђење, ови те чули, гледај тачно на време бомбардују!”
Пар дана након свега наведеног, долази мени друг који је био на стражи, буди ме –„Брате неки ти нешто чачкају око БВП-а!”
Ја се брзо тргнем да видим ко и шта ми дира око возила. Видим их у униформи су и дошли војним возилом, рече ми друг. Изађем ја да видим шта се дешава. Кад оно, дошла господа по наређењу неког господина из министарства, да се сваки БВП који се налази на Космету опреми ракетама типа Маљутка (2 на возилу, једна у резерви). Он човек већ једну поставио на лансер и креће другу да поставља. Врло битна информација, ми не знамо да л’ је лансер исправан?! -Ако није, изгинусмо! Такође, један снајперски метак да погоди Маљутку на БВП-у, одосмо у прашину. Прилазим им ја – „Шта радите то?! Ја сам Нишанџија. је л’ сте ви нормални, да л’ сте испитали лансер је л’ исправан, од мене и мог вода правите покретне бомбе?!”
-Идемо у сваку акцију први, ја да носим маљутке, нема шансе. Не знам ни оне да л’ су исправне. Нема ништа од тога, не дозвољавам да војска моја уђе у то возило, размонтирај те све, одмах. Они ми одговарају да је то наређење и да морају да га изврше.
-Не интересује ме, скидај и носи том који ти рекао да их поставиш! Постави њему на ауто, комби шта год! Или скидај то или ме хапси, нећу никог да жртвујем и стављам главу у торбу! -Расправљали смо се пола сата, на крају човек попаковао све и оде.
Крећемо у акцију крај маја почетак јуна, облачно ништа се не види 20-30 метара изнад нас. Одједном се очисти небо и сунце огреја. Идемо путем, а ја у себи псујем како сад да се пролепша…
Одбијам да се возим на БВП-у, јер изнад нас лете све време три авиона…
-Дај испод ова два дрвета да се паркирамо, док не прођу авиони… Водник негодује, далеко су не виде нас.
Нећу да ризикујем, да седнемо и сачекамо је најбоље. Отићи ћемо у село, али боље 5-10 минута да закаснимо него главу у торбу да ставимо. Све ми увек идемо, ми први, нећу више тако. Одбијам да идем, не желим да се возим на возилу.
-Ко ће да буде нишанџија?!
-Будите ви, ви сте се школовали за то!
-Дајте ми пушку, идем испред БВП-а, ако одговара? -Сложио се водник.
Ишли смо у колони један за другим. БВП на раздаљини од око километар због отвореног пута како нас не би лако уочили. Тако смо ишли док се није сузио пут, па смо се регруписали, тада се по наређењу вратих у БВП.
Са нама су били и резервисти из Топличког краја. Погледали село, није било никога и вратисмо се. После тога су нас послали на пут ка Подујево, јуна месеца. Заузели смо три куће, маскирали сва три БВП-а, и сматрали смо да с обзиром где су нас далеко послали у неку забит, неће одатле до краја рата да нас померају… Нисмо имали никаква пушкарања сем Нинкова, али само нешто кратко.
Док смо тамо били, свако вече око 03:30ч су гађали Приштину, буквално свако вече. Али те вечери нису, по први пут. Разлог – тада је потписан споразум у Куманову. Али пре тога свако вече истресу бомбе, облећу и нестану. Постаде сумњиво што их одједном нема… Седимо ми на стражи и чекамо.
Из правца Куршумлије јечи планина, никад нисам чуо такав звук у животу, ми код Подујева. Ако до сада нисмо изгинули, ово нам може доћи главе…
Знамо да наши нису, јер више не долазе на Космет. Свашта кренуло по глави да ми се мота, да је непријатељ упао у Србију и да иду сада на нас. Одједном, крећу се возила са упаљеним светлом, мени чудно, што се крећу никада то нисмо радили за време рата, да не би били упадљиви, шта је сада ово!? Узимамо транзистор да видимо шта се дешава.
Те ноћи је потписан споразум 10. јуна прекинута је агресија. Зато их није било те вечери над Приштином. Било ми је тешко кад сам сазнао да напуштамо Космет…
Прво су нас повукли ка Приштини у насељу Девет Југовића, где смо остали три дана, наспавали се после дужег времена у некој кафани.
Занимљиво је што ће доћи до сукоба са Британцима…
Њихов командант са повезом на оку и томпусом (има га на снимцима на јутјубу) прича са нашим старешинама и смеје се провокативно и покварено. Не знам енглески толико добро, али поприлично разумем кад неко говори, дошао је са преводиоцем и до зуба наоружаним војницима.
Дошли испред нас и стали као да ће да нас стрељају. Наоштрили се и намрштени, а ми опуштени, руке у џеповима, причамо и пушимо цигарете. Командант Британаца прича нешто нашем воднику, а он не зна енглески. За то време један наш седи и смеје се све време, који зна енглески…
На то ће британски командант да дечко зна енглески и да он воднику преведе шта му је рекао. Човек је мртав хладан тражио да му предамо наше оружје…. БУДАЛА!
Ту је већ враг однео шалу, мало је фалило да дође до опште туче између нас и Британаца!
Наши су почели да се деру – коме да узмеш пушку, цео рат сам са њом ти да је узмеш!
Пола сата је трајала расправка међу нама. Ситуација је била таква да су Британци били све време у гарду, и на један трептај команданта били спремни да пуцају на нас!
Није ми било све једно, јер сам био голорук, док они наоружани до зуба. Срећа, на крају су одустали од своје намере и отишли. Иначе, нико није знао зашто су стали, ко их је послао. Они су прошли па су се вратили до нас и ту је кренула расправа. Такође су нам британски војници тражили заставе. Хтели су да купе, нису питали за цену. Питао је да скинемо са БВП-а заставу и да му продамо. Нудио је бокс цигарета, а потом и новац. Другар који је окачио заставу на антеници БВП-а, рекао му је – „Нема тих пара за које бих ти дао заставу, а камоли бокс цигарета. И да ме убијеш нећеш је добити. Да ти дам заставу и да онда одеш у Британију и хвалиш како си скинуо заставу. Да причаш како сам се продао за бокс цигарета. Само преко мене мртвог можеш је добити!”
Наравно, нико није продао, нити поклонио заставу!
Једноставно су одустали. Оно што је врло занимљиво, да су сви знали течно српски да причају. Када смо их питали је л’ су Срби па знају језик, рекли су нам да су дуго ратовили на простору бивше Југославије. Боље прича српски него ја. Британци су нас све време гледали као терористе, сваког тренутка као да су хтели цео шаржер у нас да истресу. Заправо нису знали праву истину, да смо ми тамо бранили НАШЕ!
Како би њему било да неко дође и њему отме нешто што је његово, како би се они понашали?!
Него лагано за њих, нападоше 19 земаља једну, ЈУНАЧИНЕ!
Било ми је криво што смо морали да се повучемо са Космета, јер сам сматрао да није било потребе за тим. Што и дан данас сматрам. Док сам био доле нисам мислио на кућу, јер реално нисам имао када.
Стално акција, спремање, мало спавања. И ако помислиш, само у неку дубиозу и психозу можеш упасти. Овако је било боље. Пар дана смо још били код Подујева, након чега напуштамо Космет и идемо за Куршумлију. У Куршумлији смо били још 19 дана, као на војној вежби да би онда били пуштени кућама, чиме је завршен наш војни рок.
