Први пут политички представник српске националне мањине у Хрватској учествоваће у прослави годишњице Олује.

Да ли ће то значити и нови почетак у односима српског и хрватског народа у Хрватској? Пита се немачки Дојче веле.

Потпредседник Владе Републике Хрватске Борис Милошевић (Самостална демократска српска странка) учествоваће 5. августа на прослави 25. годишњице злочиначке акције Олуја у Книну. Министар бранитеља Томо Медвед (ХДЗ) положиће венце српским жртвама у Груборима 24. или 25. августа.

Онима који не познају хрватске прилике ова би вест могла звучати као досадна протоколарна информација, но реч је о симболичкој прекретници на путу суочавања с прошлошћу која би, буде ли политичке мудрости, могла прерасти у смањење напетости између већинског хрватског и мањинског српског народа у Хрватској, закључује Дојче веле.

Две стране, два доживљаја

За Хрвате, Олуја је круна Домовинског рата у којој је поражена такозвана великосрпска политика. За Хашки суд етничко чишћење и протеривање српских цивила са вековног огњишта представља легитимну акцију, што су потврдили ослобађањем генерала који су је водили, Анту Готовину и Младена Маркача.

С друге стране, за српско становништво које је тог августа 1995. године побегло пред налетом Хрватске војске, Олуја представља почетак краја, урушавање колико-толико нормалног живота и трауму избеглиштва коју су осетиле стотине хиљада житеља некадашње Југославије. Бројем избеглих српских цвилила лицитира се и данас те се, зависно од стране која их презентује, крећу од 90.000 до 250.000 хиљада.

Осим тога, хрватска политика и врх војске нису успели спречити пљачку и палеж Крајине која је уследила након такозване велике победе. Према подацима које је објавила Документа – центар за суочавање с прошлошћу – за време службеног трајања операције Олуја и у наредних 100 дана, припадници Хрватске војске (или наоружане особе у војним, односно полицијским униформама), усмртили су више стотина, а према Хрватском хелсиншком одбору за људска права најмање 410 цивила, иако они нису пружали отпор. Спаљено је више од 22.000 кућа. У раније споменутим Груборима, убијено је шесторо српских цивила, а за њихову смрт нико није одговарао. Најстарији међу њима имао је 80 година.

Пуповац не долази

Истини за вољу, хрватски председници, од Стјепана Месића преко Иве Јосиповића до Колинде Грабар Китаровић више су пута изразили осуду и жаљење због српских жртава, но политика се трудила да маргинализује ову причу.

Хрватска десница већ годинама у Книн хоће долазак главног политичког представника Срба у Хрватској, Милорада Пуповца (СДСС), јавно говорећи да би то било лековито за друштво. С обзиром да је Пуповац у том делу бирача јасно означен као послушник Београда и „дежурни кривац“ у Хрватској, интимно би то имало и укус још једне, можда и коначне победе кроз понижење „противника“.

Јер не треба заборавити да је традиционална книнска прослава уједно и неформална позорница за хулигане и ширитеље мржње који не долазе да славе велику војну победу, већ српски пораз па за ту прилику извлаче песме и симболе Независне државе Хрватске.

Но то је мудро избегнуто, јер у Пленковићеву владу као потпредседник није ушао Пуповац, већ Борис Милошевић, релативно свеже лице СДСС-а које не носи терет стављен на леђа његовом страначком шефу. Сам Пленковић никада није говорио да баш Пуповац треба да дође у Книн, већ да би желео да тамо буде цела његова влада, а у томе га је подржавао и председник Зоран Милановић.

– То је двострана слика на коју морам гледати тако. Не могу прећи и заборавити невине цивилне жртве и запаљене куће, егзодус становништва. То чини део мог идентитета – изјавио је Милошевић само неколико дана пре одлуке о одласку у Книн.

Врло вероватно, тамо ће га дочекати и провокатори који су протеклих година звиждали бившем председнику Иви Јосиповићу (СДП) и данашњем председнику, а тадашњем премијеру Зорану Милановићу (СДП).

– Ако је мој долазак гест, имам желудац за сваку врсту геста за који сматрам да би побољшао статус моје заједнице – казао је Милошевић.

Операција одвајања победе од злочина

Двадесетак дана после у Груборима ће се српским жртвама поклонити министар бранитеља Томо Медвед. Бригадни генерал Хрватске војске, три пута рањаван у борбама тиме ће несумњиво изазвати негодовање дела бранитеља који неће препознати прилику за боље сутра нових нараштаја.

Ваља знати да се Злочин у Груборима догодио 25. августа 1995, у операцији чишћења терена уочи проласка воза слободе за Сплит у којем је био и први хрватски председник Фрањо Туђман. То је релативно далек датум од самог 5. августа што дипломатски вештом премијеру Пленковићу омогућава да јасно раздвоји Олују од злочина почињених током и након ње, што је и службени став свих хрватских влада.

Милорад Пуповац (СДСС) пак поручује да се задња порука мира чула од генерала Анте Готовине након што га је Хашки суд ослободио оптужби за ратне злочине у Олуји.

– Рат је готов. Окренимо се будућности – казао је тада Готовина грађанима који су га дочекали на главном загребачком тргу. Хрватски грађани у протеклих осам година нису га послушали – но сада ће добити нову прилику.