Како нисам гледао ту фамозну прву епизоду серије о Немањићима осећам се сасвим позваним да се прикључим хајци на њу јер ме је дубоко разочарала!
Мислим, стварно срамота, ако је већ толико милиона утуцано у некакав амбициозни урадак ваљда с правом од њега треба и очекивати да нас научи славној и пребогатој историји, или…
Или ипак не треба, а?
Да ли је серија заиста толико лоша или смо ми толико плитак поток да смо кивни на њу уместо себе?!
Зар није срамота очекивати од телевизије да нас научи ономе што би требало да је обавеза свакога од нас, с колена на колено?!
Толико смо разочарани у серију а ајмо искрено- колико смо пре ње заиста знали о светородној лози?
Колико нас је учено и колико нас учи децу о Немањићима, њиховом значају, њиховим задужбинама, њиховим висинама и посрнућима?!
Колико нас у трену може да поброји све великаше из свете династије?
Колико нас је оволико једа и срџбе сручило на срамотан образовни систем који нам децу о Немањићима учи све укупно неких пола сата за читаву осмолетку, и то онако успут, помињући их више као крајпуташе неголи звонике бескраја?!
Верујте, сат времена сам полемисао о епизоди с познаником који је толико разочаран остварењем, а притом тврди да се Свети Сава замонашио у Хиландару а упокојио у Милешеви!
Баналан пример можда, али довољно речит и за мене далеко разочаравајући од неке серије која би, ваљда, требало да нам отвори очи, зар не?!
Опет, не, наравно, јер понављам- ко је очекивао више тај је више требало да учини!
Претерујем?! Можда, али ево још једног примера за који ми никако не може бити крива преамбициозни телевизијски „промашај“, илити, промашај: минулог лета сам с братом и децом, путујући за Црну Гору, желео да испуним деци жељу и обиђемо Мишчиће, село у којем је рођен Растко Немањић, потоњи архиепископ за којег, потписујем, значајан део Србља мисли да је и први патријарх.
Срамотно је и рећи колико смо људи од Рашке до Новог Пазара питали за пут ка селу које би требало да је место ходочашћа а не магле незнања!
Једнако мојег колико и оних које смо устављали, јер само су слегали раменима гледајући нас у чуду, а село на корак, ехо од њих, мене, нас…
Да, пронашли смо село на крају, целивали метални крст као једино обележје на маленој заравни и запалили свеће и…
И ништа, остало је ваљда да чекамо серију која ће нас научити да смо обавезни, ОБАВЕЗНИ да ходочастимо Студеници, Ђурђевим Ступовима, Грачаници, Пећкој патријаршији, Морачи, Хиландару (аманет Светог Саве је да сваки Србин барем једном за живота дође овој величанственој светињи)…
Наша је обавеза да чувамо Немањиће, а не телевизије!
Уколико нас некаква серија толико разочара и уздрма темељце идентитета онда нам је идентитет једнак уводној и одјавној шпици, без ичега између…
Ако се Свети Сава већ замонашио у Хиландару онда не видим проблем да Стефан Немања говори блоковско- дорћолским сленгом (како чујем једна од највећих замерки, што јесте срамотно, али ни приближно колико колективна немар)!
Да се разумемо, кудим себе понајвише, али своје грешке и незнање покушавам да исправим управљајући себе и децу путем славе и светости наше велике и дивне Србије а не даљинским управљачем…
Речју, лоша серија (ако се заиста испостави тоталном катастрофом) може само да продуби зденац незнања, а за то нису криве преплаћене филмаџије већ духом клонуо народ.
А, на аргумент: „Испашћемо клошари у очима душмана“ ваља се само замислити какви испадамо у очима самих себе најпре, а душмани ће довека остати душмани, но одговор на њихову срџбу су нам оставили управо Немањићи али га не треба тражити у серији већ у ономе што нисмо научили а морали смо, одавно…
Михаило Меденица
Извор: dvaujedan.com
