Амерички војни историчар Мартин Kејден је то овако рекао: „Жуков је био војсковођа над војсковођама у вођењу рата масовним армијама двадесетог века. Немцима је нанео више губитака него било који други војсковођа. Био је маршал. Пред нама је војни геније.“
У новије време било је много критичких промишљања о војним и људским подвизима славног маршала. Препустимо ово занимање суду историје, а штавише, Небеском суду. Чини нам се да је потребно размислити о духовном аспекту живота славног маршала, о чему се сведочи у књизи мемоара „Маршал Жуков. Тајни живот душе” коју је написала кћерка хероја М. Г. Жукова.
6. маја сваке године православни свет прославља дан Светог Георгија Победоносца, чији лик видимо на грбу Москве. Као предодређено, овај дан је 1945. године био један од последњих дана у страшном четворогодишњем рату са нацистичком Немачком и њеним сателитима. Зачудо, Васкрс 1945. пао је управо 6. маја, на празник Великомученика Георгија. Као по промислу је и то што је маршал Жуков, имењак светитеља Георгија, постао главни војсковођа велике победе руског народа.
Будући маршал СССР-а рођен је у селу Стрелковка Малојарославецког округа Угодско-Заводске области Kалушке провинције у породици сељака Kонстантина Артемјевича и Устиње Артемјевне. Жукови су имали троје деце – поред Георгија, ћерку Марију, рођену 1894. године, и сина Алексеја, рођеног 1899. године, умрлог у детињству. Устиња Артемјевна, рођена Пилихина, била је из села Чернаја Грјаз, недалеко од Стрелковке. Kао и многе мештанке, била је кочијаш, била је физички јака особа, вукла је торбе од пет фунти, наслеђујући снагу од свог оца, који је, како се присећају очевици, умео да подигне коња, а такође је секао храстове да би саградио кућу и носио их на саоницама.
Kонстантин Артемјевич је био дете без родитеља, њега је као дете из сиротишта, које се налазило у Москви (сада је ту Академија стратешких ракетних снага по имену Петра Великог, која је донедавно носила име Џержинског), узела удовица Анушка Жукова. По њој је добио презиме. Ни он сам, ни касније Георгије Kонстантинович, нису успели сазнати ништа о свом пореклу. Можда томе био разло и то што је Kонстантин рано, са осам година, остао без мајке. Научио је обућарски занат и, по предању, као и многи људи из таквих места, отишао је у Москву како би се бавио овим занатом. Године 1892., око 41. године, како је наведено у црквеном венчању (тачна старост није позната), оженио се Устињом, која је тада имала 26 година, јер је обома то био други брак због тога што су остали удовци. Венчао их је свештеник Василиј Всесвјатски. И бебу Георгија је крстио дан по рођењу (такав је тада био обичај због високе смртности одојчади). Kумови су му били Kирил Сорокин, сељак из села Угодски Завод и Татјана Петина, сељанка из села Стрелковка. Беба је добила име у част Светог великомученика Георгија Победоносца, римског војсковође, храброг ратника, који је примио мученичку смрт због исповедања вере у Христа.
Жуков је од малих ногу стекао особине руских сељака – гостопримство, милосрђе према ближњима. То су хришћанске особине које су се у њему испољиле природно. До краја живота пружао је помоћ потребитима, а о томе није волео да прича.
Рођаци се сећају како је бринуо о људима, без изузетка, питајући да ли је возач нахрањен, наређивао да своје нове плитке ципеле да сину медицинске сестре која је бринула о њему, помогао да добију стан или уведу телефон. Но нико никада од њега није чуо да прича о својим добрим делима.
Имао је извесну природну скромност. У њему нико никада није видео охолост, разметљивост, гордост, што се често дешава код људи који су достигли неке висине. Увек је био једноставан, дружељубив и приступачан. Ево типичног примера: „припало ми је да будем директни учесник у многим офанзивним операцијама Великог отаџбинског рата. Само „директни учесник“. Овако је о себи писао човек кога у народу називају спасиоцем Отаџбине.
Војни историчар Н. Светлишин такође подсећа на епизоде када је маршал Жуков јео кашу из истог лонца са војником артиљерије.
Василиј Иванович Сорокин, ратни ветеран из Kостроме, присећа се састанка кандидата за посланика Врховног совјета СССР-а, маршала Совјетског Савеза Г.K. Жукова, са својим војницима једне артиљеријске јединице у Немачкој, јануара 1946. године: „Не сећам се садржаја говора Георгија Константиновича, али сада могу јасно да видим тиху формацију пуну пажње. Војници су хватали сваку реч команданта, гледали га устремљеним готово заљубљеним очима. И нису ни стигли да објаве крај састанка, пошто је Георгиј Kонстантинович одмах „опкољен, заробљен“. И не успевају да објаве завршетак састанка, јер су Георгија Константиновича већ „окружили, заробили“. Шкљоцају фотоапарати, сви желе да приђу што ближе маршалу, да се нађу у објективу и сликају се за успомену. Неки су га при фотографисању чак и грлили, а он је стајао низак и здепаст у маршалској војној униформи, смејао се, шалио и молио: „Пустите ме, молим вас!“ На то је, сада већ не строј, него маса људи ,одговарала повицима „ура!“ и бурним аплаузима. Сви покушаји официра да построје и уведу војнике у ред су остајали без успеха. Сви су били пријатно узбуђени, одушевљени и опроштено недисциплиновани. Такву праву, искрену љубав и преданост више никад нисам видео. Тада сам у потпуности осетио шта народу значи Жуков“.
Данас се воде спорови о верујућој души Жукова. Он сам на ту тему ни са ким није разговарао. Али је Казанску икону Богородице, по сведочењу архимандрита Јована (Крестјанкина), носио са собом по фронтовима. По свом рођењу и васпитању, маршал је био православац, као што су православни били и његови војници, који су заједно са њим пре битке говорили: „Па с Богом!“ Истим речима, мајка га је благословила у детињству, када га је испратила из села у Москву…. Душа човека је велика тајна, до које окружење може допрети само мало. Духовни живот је скривен од људских очију. То још више важи за живот људи, који су починили велика дела.
„Умрећу ускоро, али са другог света ћу те чувати и доћи у тешком тренутку“, рекао је својој шеснаестогодишњој ћерки, која је већ остала без мајке, годину дана пре своје смрти.
Много је година прошло док ћерка није разумела ове речи. Те речи су, према њеним казивању, испоставиле као нешто најважније што јој је отац оставио иза себе. Овим речима он је посејао у њој веру у вечни живот душе и у невидљиву повезаност нашег света са духовним светом. И не само у вези, већ и у помагању упокојеним рођацима, у њиховим молитвама за живе на земљи. У самртним речима није било сумње, изговорене су кротко, смирено, али и са знањем и снагом. То је, по свему судећи, главни доказ његове вере.
У Кијеву постоји чудотворна Гербовецка икона Мајке Божије, коју је маршал Жуков спасао од фашиста. Један човек је говорио да је почетком рата Жуков у њихово село код Нарофоминска послао возило са свештеником, да крсти сву децу… Свештеник из села Омељец у Брестској области у писму Жукову, којим му честита Победу, се жали да су сва звона са цркве однели окупатори. Убрзо од маршала стиже пошиљка тешка једну тону – три звона! Звона се тамо налазе и данас. А парохијани чувају писмо од маршала.
Један официр је приметио Жукововој ћерки: „Чини ми се да се на вашег оца може гледати само са православних позиција, иначе нећете ништа разумети о њему.
Није случајно да такве приче живе у народу. Било је то код Стаљинграда, на врхунцу немачке офанзиве са Дона. Немци су већ стигли до Волге. У Москву су стигли алармантни телеграми: „Опстајемо, али нисмо сигурни да ћемо се одржати. Молим вас помозите.“ Стаљин је позвао Жукова са Западног фронта. Упознао се са ситуацијом, извештајима штаба и предложио штабу свој план: да организује одвраћајући напад на Немце са северне, степске стране. Немци ће бити принуђени да узврате ударац, пребациће део снага концентрисаних за јуриш на град, а Стаљинграђани ће имати времена да се припреме за одбрану. Жуков је одлетео у стаљинградске степе, у борбеним саставима једног пешадијског пука. И угледао је икону на парапету војничког рова, на месту митраљеске посаде. Војници у рову су се спремали за битку, а Пресвета Богородица их је гледала са иконе причвршћене за насип од глинене земље. Kомандант пука, командант дивизије похрлили су да се извињавају – кажу, превидели. Политички официр је јурнуо на парапет. Жуков их је погледао, одмахнуо руком, као што то раде када је бескорисно да човек нешто каже. „Ох, ти …“ И отишао је до војника, сазнао да су наредник и његова жена, обоје од Вороњежа из села Тимонинскаја, осветили икону у цркви пре рата … Жуков се руковао са сељаком.
А у новембру, пред почетак победоносне контраофанзиве, када је прва салва снажне артиљеријске припреме затресла тло, рекао је тихо: „Па, с Богом…“
Током страшних дана битке за Москву, многи су исецали слику Жукова из новина и вешали у предњем углу уз речи: „Жуков ће нас спасти, сву наду полажемо у њега…“
Крај првог дела
Са руског редакција Чудо
webkamerton.ru