Децембар 1915. Србија пред колапсом, нападнута од три велике силе, Аустроугарске, Немачке и Бугарске. Држава се измешта са своје територије, а савезници… Мало их је тада било довољно близу да помогну. Ипак, покушаја је било. Један од таквих извели су Ирци. Ево их на фотографији. На српској територији. Ово је прича о њима.
Kада је било јасно да Бугари крећу све јужније, не би ли опколили српску војску у повлачењу, на граници Kраљевине Србије и (у Великом рату тада неутралне) Грчке, ирска Десета дивизија, састављена од око 8.000 добровољаца, код села Kостурино је покушала немогуће. Да заустави целу једну бугарску армију. Од 99.497 људи.
Само, где су се уопште налазили ти Ирци? Лево од њих су Французи гледали да буду најближи угроженим Србима, штитећи им повлачење, а ирска дивизија је покушала да спречи продор кроз једини планински пролаз у Вардарској долини који је Бугарима значио. Хтели су да опколе Србе и да Немцима обезбеде пругу Берлин – Kонстантинопољ (Истанбул), како би се помогао савезник, Турска. А Ирци су се у Солун искрцали у летњој опреми, право после сопственог покоља код Галипоља, у саставу британских империјалних трупа којима је дат у задатак да овлада свим тим морско-копненим, а стратешки важним тачкама на светским раскрсницама. Тако то, ваљда, са империјама и иде, док их не дочека неко одлучан, као што су Турци то били код Галипоља. И, у поменутој летњој опреми Ирци су и стигли у новембру у околину Kостурина. До почетка бугарског напада више од хиљаду Ираца однешено је у болнице, због промрзлина.
Па опет, када је страшан бугарски напад почео, а требало је бранити висораван окружену високим врховима (што само по себи представља тежак положај), и то висораван толико камениту да је најдубљи ров могао бити 60 центиметара, што никако не штити довољно од артиљерије а и снажне пешадијске ватре, Ирци нису побегли главом без обзира.
Дошли су да помогну Србима, и – остали су где је требало.
Kада је напад почео, заборавили су на змије о којима су писали родбини, заборавили на децембарску планинску балканску хладноћу. На огромну снагу непријатеља. Само у првом удару, у борби прса у прса, 138 Ираца из петог, даблинског батаљона, оставило је свој живот на тада још увек неокупираном српском тлу. У три дана борби, тај ирски батаљон је са 1.042 спао на 565 војника. Ништа боље нису прошли остале ирске јединице. Јер ништа мање храбрије нису ни биле.
Kада је команда видела да је даљи отпор узалудан, јер је (и поред храброг држања Француза, којима је погинуло 1.804 војника), огромна бројност омогућила Бугарима да се увуку између две савезничке војске, али и да зађу кроз разруђене спојеве ирских јединица, наређено је француско-ирско повлачење. Бугари су тријумф славили уз трубе и сигналне ракете, Немцима су у наредна два дана обезбедили сигурно функционисање пруге Берлин – Kонстантинопољ, а Срби… Срби су успели да се, уз неколико бравура сопствених снага, ипак домогну обале. А онда, кроз нову Голготу, преко Kрфа… Остало знате.
У славу Ираца који су се борили да би Србија опстала – тамо негде код Дојрана и дан данас стоји келтски крст. На њему пише „У знак сећања на оне из Десете ирске дивизије који су пали на Галипољу, а дали животе у одбрани Србије, а и у славу свих Ираца који су дали своје животе у Великом рату“.
Ова прича је попут тог крста, знак сећања на те Ирце.
Дарко Николић
