Барон Роман Унгерн фон Штернберг био је једна од најенигматичнијих личности Руског грађанског рата. Потомак једне од најстаријих аристократских породица немачког балтичког племства, његов предак био је Ханс фон Унгерн који је погинуо крај Јерусалима током Трећег крсташког рата који је предводио Ричард Лавље Срце.
Лик Крвавог барона био је окован велом мистерија, легенди и гласина. Био је човек против свога времена, потомак крсташа и витезова, који се успротивио времену пропадања и тријумфовао је својом смрћу – mors triumphalis, превазшавши границе људске историје и стопивши се са митом. Први светски рат, а потом и Руски грађански рати постали су његово природно окружење. То окружење било је толико органски повезано са његовим бићем да су савременици Крвавог барона њега посматрали као бога рата. Барон је једном приликом рекао: „Плашим се да током целог мог животног века неће бити великих ратова.“, реченица која је веома разумљива и блиска свима нама.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
У гвозденој олуји рата он се надао разарању „лицемерне буржујске културе Запада“, сањајући да ће „сила једном за свагда уништити моћ капитала, материјализма и гласачке кутије“.
Историчари истичу да је Унгерн био својеврстан тип вође унутар Белогардејског покрета – тип монаха ратника, аскете и натчовека кога привлаче идеали „новог Средњег века“, века витештва и части. Као љути непријатељ изопачености која је владала у тешким временима Руског грађанског рата, познат по својој лудачкој храбрости и жустрини, Унгерн није пио, нити је пушио, јео је најпростију храну и презирао је луксуз. Барон није имао милости према себи, а још мање према својим непријатељима. Нечовечна бруталност његових одмазди према бољшевицима, анархистима и другима испуњавала је његове непријатеље, али и пријатеље, мистичном стравом и ужасом.
„Неки од мојих истомишљеника ме не воле због моје строгости и можда чак и због окрутности, не разумејући да се не боримо против политичке партије, већ против секте разарача целокупне савремене културе. Не стрељају ли Италијани чланове Црне руке? Не стављају ли Американци анархистичке бомбаше на електричну столицу? Зашто онда мени не би било дозвољено да ослободим свет од оних који убијају душу народа? Мени, Немцу, потомку крсташа и витезова. Против убица ја само познајем једно средство – смрт!“
Смрт је ишла пред Бароном, смрт је била заједно са њим, смрт је постала његова судбина.