НЕУТРАЛНОСТ СРБИЈЕ И НОВА ГЕОПОЛИТИЧКА СТВАРНОСТ

Преобликовање европског цивилизацијског и колонијалног простора довело је до сукоба светских размера. Западне европске силе суочене су с приливом миграната из својих бивших колонија. Сматра се да је савремена сеоба народа, која се означава и као мигрантска криза, последица ратова и међународне подршке пресељавању становништва Африке и Азије у Европу. [1] Али за разумевање и тумачење актуелних покрета становника неопходан је шири аналитички оквир. Наиме, европска мигрантска криза завршни је чин процеса који се одвијају пет столећа на пет континената, од првих европских географских открића и покоравања далеких народа, до данашњих хаотичних сукоба и миграција. О противуречностима које потресају стари и нови свет посредно сведочи и лаконска изјава немачког министра спољних послова Франк-Валтера Штајнмајера да се Трамповим избором за председника САД коначно завршио 20. век, а да је будуће устројство света нејасно. [2]

У неизвесним геополитичким околностима Србија ће све чешће морати да с европским светом расправља о Косову и Метохији, Црној Гори, те о европској Голготи – Јасеновцу. Дакле, о темама које су столећима на дневном реду историје. Зато српска елита ужурбано тражи спасоносну политичку и цивилизацијску формулу не би ли опстала у свету који се рађа. На пољу спољне политике српски врх определио се за проглашење војне неутралности (2007), поучен праксом европске неутралности и југословенским искуством несврставања. Међутим, очување и учвршћивање војне неутралности Србије у будућности ће зависити од става великих сила, пре свега САД, ЕУ, Кине и Русије, те српских суседа и односа снага у ОУН.

ПРЕСТРОЈАВАЊЕ АМЕРИЧКЕ ЕЛИТЕ
Успостављање нових односа између најважнијих светских центара моћи прате и непријатељске реакције западне јавности на избор новог председника САД 2016. год. [3] Изненађује дубина подела унутар елите у САД, о чему сведочи истрага и оставка саветника за националну безбедност америчког председника Мајкла Флина. [4] Пажњу јавности привлачи и самоуверено мешање истакнутих представника Холивуда у текућу америчку политику. [5] Политичка елита упорно истиче америчку изузетност, а самим тим и право на повластице, укључујући и вођење ратова против земаља које отворено или прикривено оспоравају америчку врлину. Док је већи део холивудске културне индустрије на становишту о америчкој изузетности, дотле су истакнути представници конзервативног хришћанског белачког становништва, гневни и незадовољни америчким цивилизацијским избором. [6] Предлози који су се могли чути пре три деценије, да САД са свим својим ресурсима, и СССР са свим својим копненим снагама и природним богатствима, удруже снаге на своју и корист света, још увек су неприхватљиви преовлађујућем делу америчке елите. [7]

Раскол америчке и европске елите праћен је наглашеном русофобијом, како у јавним гласилима, тако и међу највишим представницима политичког живота, те је могуће, по први пут, чути и тврдње да се Америка под Трампом русификује. [8] Самим тим понуда америчких стратега Пекингу и Москви, о новом уређењу света, једва да има изгледе на успех. [9] Управо носиоци владајуће неолибералне идеологије. прожете троцкизмом, осујећују Америку да води светске стратешке игре будући да се према савременој Русији односе непријатељски, као према некадашњем СССР. Одбијајући да заврши хладни рат, америчка елита јасно поручује да се не мири с новом геополитичком стварношћу и још увек снује о свету без Русије. [10]

За разлику од ранијих председника САД Б. Обаме, Џ. Буша и Б. Клинтона, мото председника Д. Трампа у предизборној кампањи, био је Америка изнад свега („America First“), што је међу европским, а и руским, националистима протумачено као одступање САД од столетне идеје Империје. Али, ако погледамо коме су упућене лозинке о америчкој изузетности, те Америци изнад свега, видимо исту адресу – геополитике. Наиме, једини одговор на прихватање америчке изузетности јесте награда елити у облику неограниченог приступа расположивим светским ресурсима ради очувања и унапређења постојећег система вредности. Друга лозинка, геополитички загонетнија и тананија, скрива захтев за предах и обнову империјалног механизма, с натрухама изолационизма и поштовања права других народа. Није ни чудо што је Трамп међу својим присталицама приказан као родољуб и представник конзервативаца који желе да поврате амерички сан и дају му нови сјај. Метафорично речено, истанчанији део aмеричке елите покушава да исклеше још већи и још упечатљивији споменик Слободе, спрам кога би било који знак моћи неке друге земље био блед и неуверљив. Тиме би Америка постала оно што је некада била – недостижни идеал и историјски артефакт изузетности, изван и изнад остатка човечанства. Да није тако, зар би Трамп повећавао војни буџет, који већ дуго година надмашује војне расходе свих осталих држава?

Дакле Б. Обама и Д. Трамп симболизују различите делове америчке елите који, сваки на свој начин, настоје да задрже основне полуге светске моћи у Вашингтону. Али њихово разилажење и сукоби изазивају бојазан од грађанског рата у САД. [11] А само две деценије раније, разговор о грађанском рату или подели САД изазвао би подсмех. [12] Геополитичке промене у протекле три деценије дају повод за размишљања да би Доналд Трамп могао да постане амерички Горбачов. [13] Како ствари стоје, између обнове Империје и њеног силаска с историјске сцене само је један корак који САД могу начинити на Блиском истоку, Пацифику или пак на истоку Европе. У времену које долази САД ће бити принуђене да се повуку на своје богато острво и да развргну геополитичку матрицу према којој је Америка војна база и извор људства за светску војску мимо интереса хришћанских белаца насељених између Атлантика и Пацифика. [14]

КРЕМЉ НА ПРАГУ ВЕЛИКЕ ПОБЕДЕ ИЛИ ПОРАЗА?
За разлику од америчке елите, руска наговештава да је разрешила дилему да ли да се спасава ослањањем на Христа или на Антихриста. [15] Кремљ засад умешно претвара пространство у моћ, неопходну за одбрану земље и обнову руске идеје, црпећи искуство из богате историје одбране Русије од многобројних освајача. Одвајкада Русија изазива пометњу, било да прети да ће се распасти или да ће напасти Европу – полуострво Евроазије. Својевремено прихватајући бољшевизам, Русија је желела да избрише разлику између себе и Европе, да ојача излазећи из хришћанства, чак оснивањем нове вере – борбеног атеизма. Међутим, она се скоро изненада, пошто је Западна Европа занемарила хришћанство, с неодољивом страшћу вратила православљу. Чим је бољшевизам нестао из живота Русије, постало је очевидно да је хришћанство било дубоко усађено у руски народ, а рушење православних храмова и гашење манастира привремена (неуспешна) мера власти. Време је потврдило запажање да је РПЦ имала два лика – један који је излазио пред народ и успављивао га, а други пред цареве и распаљивао њихове амбиције мимо пасивног народа. [16] Убивши Цара, бољшевици су на час одвојили Русију од Бога, али она је, баш захваљујући страдању и просветљењу, схватила да само са Њим може да победи. Управо победа која се смешка Кремљу могла би дати замах православљу у Кини, Јапану, Пољској, на Балтику и у другим земљама блиским Русији. Није далек дан кад ће Русија, опскрбљена новим наоружањем и чврстом вером толико ојачати да ће бити спремна да изградњу гасовода и пуко померање граница које су практиковали бољшевици замени новим облицима размене с остатком света.

О томе сведочи способност Кремља да усавршава хибридно ратовање, да успешно користи оружје убојитије од Треће интернационале, телевизију Russia Today, преносећи ратна дејства на терен противника, али и да успоставља војне базе у Медитерану и на Северном полу. Одлучи ли се на напад, Русија ће освојити Источну Европу једним потезом, а дотле ће испробавати ново наоружање на Блиском истоку, учвршћивати самопоуздање и бистрити идеје из богате дипломатске библиотеке у Кремљу. Како год, Кремљ више неће преговарати о Украјини, већ о будућности хришћанске Европе, о чему сведочи самоуверена порука из Москве: „Оседлај полако и јаши брзо – баш то је начин на који Русија ради! Одупри се притиску, али се истопи с љубављу.“ [17] У Украјини ће Русија показати да ли је кадра да спасава свет, јер ту добија или губи читаву Европу, која вапи да се врати Христу. Уосталом, зар је могуће замислити Европу без хришћана или њену христијанизацију с америчке, афричке или далекоисточне стране света? Стога је страх Пољске од Руса израз очајања атлантистичке елите прожете древном русофобијом. [18] Као да најутицајнији Пољаци не виде да је у Пољској више православних верника него руских војника на украјинској граници. Они нису схватили да Путина можемо пре разумети читајући Достојевског него Хитлера. [19]

Погрешно тумачећи знаке геополитике, читав Запад је трећи пут за два столећа поверовао да може да освоји Русију и ради тога образовао НАТО – коалицију већу од Хитлерове и Наполеонове. Ако Европљани не успеју, на крају тог великог предузећа од Атлантског пакта остаће само стари савез Британије и САД. Коначно, разградња ЕУ и Украјине показује да Русија и Немачка не могу да буду у односу савезника, већ супарника, од којих слабији доспева у положај вазала. Русија Горбачова (Јељцина) можда је покушавала да склопи руско-немачки савез, али Русија Путина, а посебно његових наследника то не може будући да Немачка још увек није напустила политику продора на Исток.

Подстичући руске неолиберале, запад је у ствари хранио руску страст, непредвидивост, силовитост и љубав према слободи, с којом ће се тек суочити. У корист нове Русије данас раде на различите начине саветници у Кремљу који носе сатове од милион долара, протежеи Березовског, окорели комунисти, антиглобалисти и националисти, љути противници неолиберала. Свако од њих тражи сигурну пречицу до Русије. Присуствујемо нечем незамисливом у време рушења берлинског зида – једна крштена бољшевичка и неолиберална класа у Русији спонтано се бави уздизањем нове Русије. Њен успех зависи од слабости средишне команде Империје и чврстине и одлучности вођа у Кремљу који данас ратују у свом завичају где је Русија крштена (Украјина) и на терену европских колонизатора, Блиском истоку.

Већ из држања руских западњака јасно је да Русија себе више не доживљава као провинцију Европе, већ центар Евроазије. [20] Тек, у Кремљ ће се убрзо уселити ново поколење политичара ослобођених чежње за Европом која ће у њиховим очима све више губити углед и друга својства неопходна за очување престижа Европе у Русији. Овог пута у Кремљу неће бити места за неког новог Хрушчова, будући да бољевички покушај конвергенције руских и западних елита, услед отвореног непријатељства, више није могућ. Нагло опадање моћи и угледа чланица Европске уније помоћи ће христијанизованим бољшевицима и руским либералима, као и националистима и православним славјанофилима да идеју конвергенције елита напусте и омогуће да на кормило државе дођу представници православних Руса и народа насељених на оси светске историје. И вероватно, ако не загази у сувишна доказивања ратовима и освајањима, руски геополитички колос поново ће утонути у дубоки зимски сан.

НЕУТРАЛНОСТ И НЕУТРАЛНА СРБИЈА
Указивање на велика геополитичка престројавања предложак је за разматрање идеје неутралности Србије. Неутралношћу се означава стање онога који не учествује у спору или у сукобу, а у међународним односима неутралност означава непристрасност према странама које су у оружаном сукобу. [21] Неутрална земља која се држи по страни од рата не помаже оног који подржава рђаву ствар јер би тај постао моћнији, а онај који води праведан рат доведен у тежи положај. [22] Територија неутралне државе је неповредива, стране у сукобу не смеју да користе територију неутралне државе за превоз војске и војне опреме нити за мобилизацију трупа. Неутрална држава нема обавезу да одржава једнаке трговинске и економске односе са свим државама. Важан документ за правни статус неутралних држава јесте Хашка конвенција V – О правима и обавезама неутралних држава у случају рата на копну из 1907. Неутралност може бити привремена или стална. Привремена се односи на одређени рат (сукоб), а стална представља обавезу преузету у време мира да ће одређена држава бити неутрална у сваком рату. Стална неутралност призната је Швајцарској на Бечком конгресу 1815.

Посебно је питање да ли је чланство у ОУН спојиво с неутралношћу? Искуство Друштва народа између два светска рата не иде у прилог универзалности правног института неутралности, чак и у случају локалних ратова (нпр. Италије и Абисиније, Јапана и Кине) и избегавања једног броја земаља да примењују санкције. [23] После Другог светског рата успостављена је ОУН, чија Повеља предвиђа обавезу чланица држава да делују у складу с одлукама Савета безбедности без обзира на друге међународне споразуме и обавезе. Швајцарска до 2002. није била чланица УН, већ само неких њених тела, док је Аустрија члан УН од 1955. одлуком великих сила, упркос њеној неутралности.

Одредница војна неутралност јавља се након Првог светског рата и означава „диференцијалну, односно квалификовану неутралност“ коју је примењивала Швајцарска док је била члан Друштва народа. [24] Термин војна неутралност поново се користи (Ирска) након стварања ЕУ да би се истакле промене концепта неутралности и то у смислу прихватања дубљих политичких интеграција у оквирима ЕЗ/ЕУ и одбијања дубљих интеграција у области заједничке одбране. [25]

Србија је 2007. године резолуцијом Народне скупштине прогласила војну неутралност руковођена настојањем да онемогући отцепљење Косова и Метохије након бомбардовања СРЈ 1999. и доласка трупа НАТО пакта на територију Србије. [26]

ЈУГОСЛОВЕНСКО НАСЛЕЂЕ НЕСВРСТАВАЊА
Поред европске идеје неутралности, за разумевање порекла данашњег опредељења Србије за војну неутралност важна је и југословенска политика несврставања. Несврстаност је била једнострана спољнополитичка оријентација многих држава које су желеле да остану изван војних и политичких блокова. [27] Међународни покрет несврстаних (настао средином 20. столећа) од самог почетка ослањао се на повељу УН и начела мирољубиве активне коегзистенције, залагао се за изградњу новог и праведнијег економског поретка, за демократизацију међународних односа и успостављање светског мира.

У покрету несврстаних земаља, СФРЈ је заузимала истакнуто место и била један од оснивача покрета. [28] Истакнути југословенски комунисти сматрали су да је улога СФРЈ у покрету несврстаних резултат географског положаја земље и спољнополитичких сукоба са западним земљама око граница у Истри, Далмацији и у региону реке Соче, а такође и идеолошких сукоба са СССР. [29] Деловање СФРЈ у покрету несврстаних неодвојиво је од геополитичког аранжмана између атлантског света и југословенских комуниста којим су се потоњи одрекли суверенитета државе у замену за очување власти. СФРЈ је посредовала између западног света и Покрета несврстаних (бивших европских колонија), будући да Империја није била у стању да их брзо доведе под своје окриље. СССР је то трпео као нужно зло од кога је горе било сукобљавање на широком фронту с Империјом, а номенклатура југословенске револуције паразитирала је на покрету несврстаних, мењајући слободу за хлебове.

Савремени српски историчари истичу да је Покрет несврстаних био утицајан у свету и да је СФРЈ захваљујући њему имала јаку преговарачку позицију. Истовремено, наглашавају да се неутралност Србије и несврставање СФРЈ концептуално разликују. [30] У неутралним земљама својевремено је превладавало мишљење да између неутралности и несврстаности нема додирних тачака будући да је неутралност правни и политички институт настао историјским развојем у оквиру европског света, док је несврстаност политички покрет земаља трећег света које су активније у међународним пословима од неутралних. [31] Уз то, неутралне беху индустријски развијене државе на европском континенту, а несврстане бивше европске колоније на почетку индустријског развоја.

Између несврстаности и неутралности стајао је неутрализам, прелазни облик којим се означавао статус држава изван сукоба и војних блокова насталих деколонизацијом. Оне на себе нису преузимале обавезе произашле из неутралности и обично су се временом прикључивале покрету несврстаних земаља.

СРПСКИ И РУСКИ КОНЦЕПТ НЕУТРАЛНОСТИ СРБИЈЕ
Покушаји да се установи војна и политичка неутралност Србије у последњих десетак година темељи се на: 1) јавно израженим жељама највиших политичких представника Србије као и других личности из јавног живота; и 2) скупштинској резолуцији којом је Србија одређена као војно неутрална држава према постојећим војним савезима. У другим државним документима (стратегије, доктрине и сл.) концепт неутралности Србије није подробно разматран. Српска политичка јавност и елита полазе од тога да је српско срце на истоку, а да би ваљало живети на западу и зато се одлучује за пријатељство са једним и другим. [33] Културна и цивилизацијска подвојеност српске елите, али и деловање великих сила и њихови односи на Балкану материјализовани су политиком и лево и десно, и напред и назад, и исток и запад, и север и југ. [34]

На први поглед могло би се учинити да српску неутралност на исти начин скицирају истакнути посленици политичког и јавног живота Србије и Русије. Док српски представници говоре о неутралности Србије, дотле руски зону неутралности везују за простор бивше СФРЈ, у којој би се нашле Србија, Црна Гора, БЈР Македонија и Босна и Херцеговина, као неутралне државе. [35] Руски План Б4 о зони неутралности можда је најопипљивији предлог за Балкан који је дошао из Москве у последњих пола столећа, уједно и свеобухватнији и далекосежнији од одлуке о војној неутралности Србије из 2007. Одбрамбена војна неутралност (праћена руским испорукама оружја Србији) била би привлачна за остале земље и допринела би консолидацији грађанског друштва, сматра се међу предлагачима плана Б4. [36]

У круговима српске политичке јавности о разлозима, циљевима и дометима неутралности Србије постоје различита мишљења. Једни сматрају да би зона војно неутралних држава (Србија, БиХ, Црна Гора, БЈРМ) била израз воље народа који би подржале Русија, Кина и Индија. [37] Други су мишљења да формат неутралности Б4 није остварив будући да четири балканске државе имају различит статус; да је интерес Русије да Србија не буде чланица НАТО снажнији него да она буде члан организације ОДКБ, те да је споразум с НАТО (IPAP споразум из 2016) добар јер искључује уговорно савезништво с Русијом, и Србији омогућује лагодну позицију и сарадњу с обе стране. [38] Осим тога, међу заговорницима приближавања Русије и Србије има мишљења да је војна неутралност какву заговара Србија тактичког карактера, и да она произилази из њене трајне окренутости евроатлантском војном савезу. [39]

Очевидно је да Русија има позитиван однос према неутралности Србије. Исто тако, на Западу се неутралност не види као сметња сарадњи Србије с НАТО [40]. Изнет је и предлог о свеобухватној неутралности групе европских земаља у суседству Русије. У њих спадају: Финска, Шведска, Украјина, Молдавија, Белорусија, Грузија, Јерменија и Азербејџан, Кипар и Србија, а можда и неке друге балканске државе. [41]

Након проглашења војне неутралности отвара се питање како ће Србија уравнотежити односе с НАТО и Русијом? Посебно пошто је након рата 1999. НАТО у највећој мери преузео одговорност за безбедност и суверенитет Србије. С друге стране, односе Србије и Русије притиска бреме историјских збивања у последњих стотинак година, будући да су оне биле саставни део сложених држава. С тим у вези су идеолошки и геополитички сукоб Краљевине Југославије и СССР (Октобарска револуција), потом геополитички сукоб Југославије и СССР (1948) интониран идеолошки, неуспео српски покушај образовања заједничке државе Русије, Белорусије и Србије (1999), руско повлачење трупа с простора бивше Југославије (2003) и брзо руско признање Црне Горе (2006). Ваља истаћи и то да се српска и руска политичка елита данас налазе у различитим фазама трансформације – прва је у опадању, друга се придиже и утврђује.

БУДУЋНОСТ СРПСКЕ НЕУТРАЛНОСТИ
Упркос погодностима које пружа статус неутралности, српска политичка и културна елита није успела да војну неутралност учврсти и преточи у сталну неутралност услед деловања низа историјских, економских, социјалних и геополитичких фактора.

Најпре ваља истаћи да су православни Срби, захваљујући отоманској окупацији, дуго били изван европског поретка и тек почетком XIX столећа у њега су се поново укључили. Потом се Србија обрела у Југославији (1918) вољом великих сила и своје културне елите. Државност је обновила 2006. што нас наводи на закључак да није имала вишестолетно искуство у сложеним европским пословима. Пример Швајцарске говори да је за успостављање и очување неутралности, осим геополитичког положаја државе, неопходно и замашно политичко искуство.

Једна од струја у српској јавности сматра да политику неутралности треба успоставити правним путем, било уставом, било законом. [42] Уставно уређење неутралног статуса земље сматра се погодним јер би предупредило честе промене курса Србије. Преношење питања неутралности земље у сферу уставности (унутрашњег законодавства) значи да Србија одлучује о изузетку (рату), што је у супротности са односом снага на Балкану, о чему сведочи и сликовита изјава представника америчке администрације да су Србија, Црна Гора и БЈРМ на „линији ватре“ између Вашингтона и Москве. [45] Уставно-правни приступ неутралности занемарује понашање великих сила и српских суседа, а поучан пример пружа Молдавија, која је прогласила неутралност без реакција великих сила и околних држава. Посебна препрека српској неутралности данас је осовина јадранског трија (Хрватска, Црна Гора и Албанија), који би Србија могла да неутралише активном политиком два квартета – медитеранског (Србија, Грчка, Италија и Црна Гора) и дунавског (Србија, Мађарска, Бугарска и Румунија), чиме би се укључила у решавање албанског питања и успостављања равнотеже на источном Јадрану. Уствари, неутралност Србије могла би бити уређена уставом, тек након преговора с великим силама и УН, што би било санкционисано одговарајућим уговорима.

Поред свега наведеног, ваља напоменути да је неутралност Србије неодвојива од унутрашње стабилности државе и тешко ју је одржати без усклађивања интереса заједнице и политичке елите, посебно док на српским просторима траје сукоб око основних друштвених вредности и идеолошких питања. [44] Очевидно је да владајуће српске елите и заједница различито поимају садржај и циљеве неутралности. Елитама неутралност служи као заштитна опна, испод које су неупитне транзиционе тековине и нови политички и културни идентитет. Испод омотача војне неутралности српске елите приводе крају сложен процес стапања с евроатлантским структурама на темељима које је поставила југословенска револуција у епохи несврставања и биполаризма. Будући да на видику нема снага које би заговарале пуну (сталну) неутралност Србије, засновану на јасним политичким начелима и новом културном обрасцу, заједница подозрева да је њено поље избора и деловања ограничено. Стога ће трагати за новим елитама које би више уважавале њене интересе и потребу за обновом друштва.

Мора се истаћи: успостављањем сталне неутралности Србије, прихваћене од стране заједнице и спољних чинилаца, Балкан би могао да се врати Балканцима. Неутралност би Србији омогућила да лакше преброди мигрантску кризу и започне обнову друштва сломљеног ратовима и транзицијом. Будући да Србија никада није била држава колонизатор, она нема разлог да активно учествује у пресељавању азијских и афричких народа у Европу нити да отвара центре за прихват избеглица на својој територији. [45] Посебно што је процес стапања и изједначавања европских народа колонизатора и колонизованих афричких и азијских народа последњи чин деколонизације и успостављања нових геополитичких односа у Европи и остатку света. Напокон, неутралност би Србији омогућила успостављање чвршћих веза с Русијом, нормализацију односа с чланицама НАТО и нову, плодоносну културну политику, након епохе револуционарног разарања и оспоравања.

___________________
Напомене и упутнице:

[1] Videti članak: Сорос обећао 500 милиона долара за мигранте. TV N1, 20. 9. 16.
http://rs.n1info.com/a194855/Svet/Svet/Soros-500-miliona-dolara-za-migrante.html

[2] Видети изјаву немачког министра спољних послова Ф. М. Штајнмајера поводом избора Доналда Трампа за председика САД. Факти, 21. 1. 17.
http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/stajnmajer-sa-trampovim-dolaskom-na-celo-sad-konacno-se-zavrsio-svet-20-og-veka

[3] Over 400,000 Brits Want President Trump Banned From The UK. ZeroHedge, 29.1.2017.
http://www.zerohedge.com/news/2017-01-29/over-400000-brits-want-president-trump-banned-uk

[4] Јавност је обавештена да агенти америчке тајне службе испитују везе саветника за националну безбедност председника САД Доналда Трампа, генерала Мајкла Флина, и руских званичника. Службе којима командује Флин проверавају и оптужују свог претпостављеног!
https://rs.sputniknews.com/svet/201701231109733097-obavestajnesluzbe-SAD-Tramp-savetnik

[5] Видети изјаву певачице Робин Ријана Фенти. Факти 29.1.17. поводом пооштравања услова за усељавање муслимана у САД и градње зида према Мексику од стране председника САД Доналда Трампа.
http://fakti.org/globotpor/americka-pevacica-rijana-nazvala-donalda-trampa-amoralnom-svinjom

[6] Бјукенен, П. 2017. Франкфуртска школа. СНП Збор, 11.2.17.
http://snpzbor.rs/2017/02/11/%D1%84%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D1%84%D1%83%D1%80%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0/

[7] Видал, Г. 1999. Слабљење и пад америчке империје. Београд, Верзалпрес, стр. 27.

[8] Cohen R., 2017. The Russification of America. The International New York Times. February 22, Page A1,
https://www.nytimes.com/2017/02/21/opinion/the-russification-of-america.htmlref=opinion&_r=1

[9] Brzezinski, Z. 2017. How to Address Strategic Insecurity in a Turbulent Age. The ideal geopolitical response to the crisis of global power is a trilateral connection between the United States, China and Russia. Huffingtonpost, 3.1.17.
http://www.huffingtonpost.com/entry/us-china-russia-relations_us_586955dbe4b0de3a08f8e3e0

[10] Primakov, J. 2011. Svet bez Rusije. Službeni glasnik. Beograd.

[11] Џатрас, Џ. Џ. 2017. Хоће ли Трамп успети да обнови Америку, или ће непријатељи оборити и њега и нашу земљу? Фонд стратешке културе, 10.2.17.http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/hoce-li-tramp-uspeti-da-obnovi-ameriku-ili-ce-neprijatelji-oboriti-i-njega-i-nasu-zemlju/

[12] Прогнозе Игора Панарина о будућности САД. Факти, 9. 7. 2011. http://fakti.org/od-amerike-sest-drzava

[13] Николиш, Д. 2017. Трамп као модерни Горбачов? Политика, 3. 2. 17.
http://www.politika.rs/scc/clanak/373407/Pogledi/Tramp-kao-Gorbacov-nasih-dana

[14] Видети изјаву Рона Пола: „Не верујем да би наш народ или америчка влада требало да буду полиција света, нема смисла, то нам је донело више невоља и више патње, довело нам је више финансијских проблема, а тешко је и да тако можемо да бранимо нашу уставну слободу“. ТV B92, 8.4.2017.
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=04&dd=08&nav_category=78&nav_id=1248432

[15] Решетњиков. Л. 2014. Вратити се Русији: трећи пут или ћорсокаци безнађа. Београд, Evro-Giunti. Дугин, А. 2017. Интервју. Факти, 14.3.17.
http://www.fakti.org/rossiya/dugin-zapadna-evropa-prezivljava-svoj-zalazak-ona-je-na-planu-intelekta-veoma-slaba

[16] Сиоран, Е. 1987. Историја и утопија. Градац, Чачак, превод Б. Јелић, стр. 27.

[17] Видети изјаву Марије Захарове, директорке Сектора за информисање и медије при руском Министарству спољних послова. РТС, 27.11.16.
http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/svet/2540440/marija-zaharova-gavarit-maskva.html

[18] Видети изјаву председника Европског савета Доналда Туска. НСПМ, 31.1.17.
http://www.nspm.rs/hronika/donald-tusk-tramp-je-pretnja-po-eu-koliko-i-kina-rusija-i-islamisti.html

[19] Киниснџер, Х. 2017. Интервју, Факти, 14.11.17.
http://fakti.org/globotpor/alter-america/kisindzer-ko-zeli-da-shvati-putina-mora-da-cita-dostojevskog-a-ne-majn-kampf

[20] Караганов, С. 2017. Год побед. Что дальше? Российская Газета, 15.01.2017.
https://rg.ru/2017/01/15/sergej-karaganov-vozobnovlenie-dialoga-rossiia-nato-oshibka.html

[21] Новаковић, И. 2016. Стално неутралне државе у Европи у постхладноратовском периоду (1989-2011). Докторска дисертација. Београд, Универзитет у Београду, Факултет политичких наука, стр. 40.

[22] Petković, R. 1982. Teorijski pojmovi neutralnosti. Rad, Beograd, 1982. str. 10.

[23] Isto, str. 97.

[24] Новаковић, И. 2016. Исто, стр. 45.

[24] Исто, стр. 45.

[26] Став 6 резолуције Народне скупштине Републике Србије: „Због укупне улоге НАТО-а, од противправног бомбардовања Србије без одлуке СБ до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО „коначан орган” власти у „независном Косову”, Народна скупштина доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука по том питању.“
http://www.srbija.gov.rs/kosovo-metohija/index.php?id=80729

[27] Petković, R. 1974. Teorijski pojmovi nesvrstanosti. Rad, Beograd, str. 17.

[28] Покретом несврстаних земаља и несврстаношћу бавило се више аутора међу којима и: Tadić, B. 1968. Istorijski razvoj politike nesvrstavanja 1946-1966. Beograd, Institut za međunarodnu politiku i privredu; Mates, L. 1970. Nesvrstanost. Teorija i savremena praksa. Institut za medjunarodnu politiku i privredu, Beograd; Petković, R. 1974. Teorijski pojmovi nesvrstanosti. Rad, Beograd; Bogetić, D. 1990. Koreni jugoslovenskog opredeljenja za nesvrstanost. ISI, Beograd; као и други аутори.

[29] Mates, L. 1970. Nesvrstanost. Teorija i savremena praksa. Beograd, Institut za medjunarodnu politiku i privredu. ѕtr. 184-189.

[30] Видети мишљење историчара Предрага Марковића. Спутник, 2.2.17.
https://rs.sputniknews.com/analize/201702021109876913-nesvrstanost-neutralnost-srbija-jugoslavija-1/

[31] Петковић, Р. 1977. Неутралност и несврстаност – варијације о сличностима и разликама. Политичка мисао, 3, 335-351.

[32] Исто, стр, 335-351.

[33] Видети изјаву председника Србије Томислава Николића. Вечерње новости8.2.16.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:590029-Nikolic-Srce-nam-je-na-Istoku-ali-zelimo-da-zivimo-kao-Zapad

[34] Видети изјаву председника Србије Томислава Николића поводом Дана примирја 2016. РТРС, 10.11.16.
http://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=229629

[35] Војна неутралност Србије – темељ стратешког партнерства. Руска реч, 26.12.16.
http://ruskarec.ru/politics/2016/12/26/zheleznjak-vojna-neutralnost-srbije-temelj-strateshkog-partnerstva_669108

[36] Исто.

[37] Глишић, В. 2017. Неутрални Балкан имао би подршку Русије, Кине и Индије. Интервју, Геополитика, јануар-фебруар 2017. стр. 52-53.

[38] Радиновић, Р. 2017. Баланс је права мера и прави наш интерес. Интервју, Геополитика, јануар-фебруар 2017. стр. 56-57.

[39] Јефтовић, Г. 2017. Ванблоковска опредељеност. Геополитика, јануар-фебруар 2017. стр. 58-59.

[40] Kirijan, J. 2013. NATO i evropske (stalno) neutralne države. Neutralnost ne predstavlja problem za NATO. Neutralnost u XXI veku – pouke za Srbiju. Zbornik radova, ISAC Fond, Beograd. Urednik: Igor S. Novaković, str. 81-83.

[41] Предлог експерта Мајкл О’Хенлона (Институт „Брукингс“), Факти 28.2.2017.
http://fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/americki-ekspert-ukrajina-belorusija-moldavija-i-srbija-treba-da-imaju-trajni

[42] Видети више мишљења: Зоран Ивошевић, Душан Пророковић, Драгомир Анђелковић. Спутњик, 15.1.17.
https://rs.sputniknews.com/analize/201701151109612755-vojna-neutralnost-srbija/ и Вук Јеремић,
Факти, 18.3.17.
http://fakti.org/serbian-point/jeremic-vojna-neutralnost-srbije-treba-da-bude-sastavni-deo-ustava-srbije

[43] Видети изјаву Џона Керија, државног секретара САД. Спутњик, 25.02.2015. https://rs.sputniknews.com/svet/20150225368570/

[44] Овај идеолошки сукоб кристализован је у: Ломпар, М. 2017. Дух самопорицања. Прилог критици српске културне политике. Београд, Catena mundi, седмо издање.

[45] Министар спољних послова Аустрије Себастијан Курц предложио је да се у Грузији, Египту и на Западном Балкану отворе центри за прихват избеглица из ЕУ. Спутњик, 5.3.17. https://rs.sputniknews.com/rusija/201703051110269113-Austrija-Kurc-migranti-prihvat-Gruzija/

Славољуб С. Лекић – уредник Форума Пољопривредног факултета Универзитета у Београду

Извор: standard.rs / odbrana.mod.gov.rs