Већина народа у свету је некада веровала да им је нека животиња заштитник. Примера ради, орао, веровали су Немци, био је њихов заштитник, за Грке то је била лисица, за Бугаре – бик, Турцима је змија била заштитни симбол, док је код Срба то био – вук. Али, поред вука, Срби су поштовали још неколико животиња, а пре свега медведа.
Да је то тако уверили смо се још у основној школи читајући бајку „Међедовић” која припада српским народним умотворинама. У овој причи медвед са женом добија дете, брине се о њему, а када је младић порастао добио је невероватну снагу и издржљивост.
Није згорег рећи ни податак да медвед има способност да се усправи на две ноге, па је старе Србе подсећао на човека, те је постојало веровање, кажу антрополози и етнолози, да су наши стари веровали да потичемо од медведа.
Код свих Словена и у целокупној словенској митологији, па наравно и код Срба, медвед је довођен у везу са Богом пашњака, поља и шума Велесом, те се медвед сматрао „Шумским царом”. Такође, медвед је одувек имао симболику заштите, мудрости, буђење из сна.
Симболично, зар не?
