Током последњих 20 година у Кини су отворене бројне високотехнолошке компаније. То је изазвало дебате о научној и технолошкој моћи земље и њеној способности да уводи иновације. Неки тврде да је Кина по том питању већ за петама Америци, док је у неким секторима постала и светски лидер. Други верују да Кина није отишла толико далеко као што изгледа на прави поглед, те да ће регулаторна ограничења која намеће власт осујетити њен даљи напредак. Ко је овде у праву?
Они који доводе у питање напредак Кине наглашавају да се та земља ослања на западне технологије, истичући да се њене домаће технолошке компаније још увек не такмиче са америчким на глобалном нивоу. Међутим оптимисти примећују да кинеске компаније све брже освајају глобална тржишта, што је одраз изузетне способности Кине за усвајањем нових знања.
Оптимисти имају право. Заправо, способност Кине да усваја нова знања је тајна економског успеха земље, и говори много више о кинеским перспективама него тренутни технолошки положај. На крају крајева, технолошке иновације су више последица него узрок раста који предводи приватни сектор; пре ће бити да су оне његова последица. Управо развојем напредних приватних компанија предузетници стичу могућност за развој и примену нових технологија.
„Невидљиви шампиони“
Истина, Кина се последњих година суочава са све већим спољним изазовима, укључујући сузбијање размене технологија од стране развијених економија. Штавише, тржиште је негативно реаговало на напоре владе да одржи унутрашњи економски поредак и ублажи финансијске ризике тиме што ће повећати регулацију технолошких компанија. Неке стране производне компаније наводно су се повукле из Кине.
Али економија није стала. Напротив, предузетнички импулс који покреће развој Кине остаје снажан. Помаже то што Кина има огромно унутрашње тржиште од 1,4 милијарди људи који су повезани добро развијеним транспортним системима, напредним комуникационим мрежама и флексибилним (и ефикасним) ланцима снабдевања.
Стране компаније долазе и одлазе, то се одувек дешавало, али то нема везе са наводним непоштеним односом државе према страним инвеститорима. Иностране компаније у Кини су једноставно приморане да се такмиче са локалном конкуранцијом која ужива значајне предности, као што су мањак бирократских перипетија и дубље разумевање тржишних околности. Штавише, иако стране компаније могу стићи у Кину са значајном технолошком предношћу, она је обично кратког даха, с обзиром на способност кинеских компанија да уче.
Данас постоји запањујући број успешних малих и средњих кинеских компанија. Оне можда нису познате домаћој јавности – заправо се називају „невидљивим шампионима“ – али стално уводе иновације у примени напредних технологија. И њихов број наставља да расте.
Такође постоји велики број кинеских компанија које опслужују иностране купце, а многе од њих одржавају далеко веће присуство у Европи и Сједињеним Државама него у Кини. Ове компаније користе ефикасне кинеске системе складиштења, дистрибуције и логистике, као и супериорне способности у дизајну и изради производа, како би ојачале своју конкурентност на иностраним тржиштима.
Шејн није изузетак
Типичан пример компаније о којој говоримо је Шејн, онлајн платформа за продају робе брзе моде (јефтина стилска одећа масовне производње, прим. прев) основана 2008. године у Нанђингу. Почела је као прекогранична компанија за електронску трговину, која је продавала одећу путем платформи као што су Амазон и Ибеј. Међутим, 2014. године компанија је креирала свој сопствени бренд и покренула веб-сајтове и апликације прилагођене за тржишта широм света, од САД и Европе до Блиског истока и Индије.
Шејн је од тада наставио да расте продајући јефтину гардеробу директно потрошачима. Убрзо је постао други најпопуларнији сајт за онлајн трговину за младе Американце, нашавши се одмах иза Амазона. Према Гугл трендовима, корисници у САД – водећем тржишту за Шејн – претражују Шејн више од три пута чешће него Зару.
Упркос процењеној вредности од 15 милијарди долара, Шејн није био нарочито познат у Кини све до прошле године, када је наведен као један од десет најбољих кинеских „једнорога“ (приватне компније чија вредност превазилази милијарду долара). Разлог је то што не послује на кинеском тржишту. Уместо тога, Шејн је искористио предности које нуди Кина – а које су резултат огромних улагања државе у протеклих 20 година – за изградњу сопственог, флексибилног ланца снабдевања, сконцентрисаног у Гуангдунгу, најразвијенијем производном центру у земљи.
Захваљујући овом ланцу снабдевања, Шејн је у стању да у року од десет дана заврши комплетан процес производње – од дизајна до силаска са фабричке траке. Његови конкуренти у области брзе моде – чији се производи обично дизајнирају у Европи, произведе у југоисточној Азији и Кини, шаљу у европско седиште на складиштење, а затим испоручују на глобална тржишта – једноставно не могу да одрже корак са таквим темпом. А Шејн је почео да гради фабрике и на кључним тржиштима.
Шејн није изузетак. Штавише, према подацима од прошле године, у Кини данас има 251 компанија вреднија од милијарду долара. Листа укључује друштвене мреже као што је Тик-ток, који је муњевито освојио свет. Утицај кинеских интернет компанија је велики и наставља да расте на европском, америчком и јужноазијском тржишту.
За ово је делимично заслужна и кинеска влада. Након избијања САРС вируса 2003. године, она је радила на подршци ширењу онлајн трговине. Затим је, како би надоместила шок изазван глобалном финансијском кризом из 2008. године, континуирано улагала у интернет, комуникационе и транспортне мреже, системе мобилног плаћања, логистику, складишне капацитете и ланце снабдевања, истовремено унапређујући међусекторске конекције. Ови напори помогли су у јачању и одржавању основних извора иновација унутар кинеске економије.
Свакако да џиновска, брзорастућа кинеска економија пати од својих структуралних проблема, који изгледа не кореспондирају с њеном динамиком. Ова очигледна дискрепанца је показатељ сложености економије. На пример, с обзиром да на државни сектор отпада несразмерно велики удео финансијских средстава, он се често сматра извором погрешне алокације. Али недавне студије откривају да су државна предузећа служила као неформални канал за ублажавање финансијских потешкоћа малих и средњих предузећа.
Они који се превише фокусирају на површинске делове посматраног феномена наставиће да потцењују кинеску економску отпорност. Не може се истински разумети кинеска економија и њене перспективе без обраћања пажње на незаустављиву динамику која чини њену основу.
