Тешко је остати равнодушан пред технолошким развојем с којим нас је суочио почетак новог миленијума. Интернет се претворио у „виртуелну ризницу“ која је, из године у годину, доступна све већем броју људи. Када немо сагледамо ово „ново божанство прогреса“, које не прождире само тела него и душе људи, тешко можемо да избегнемо питање: „Да ли данас уопште постоји било каква сврха у писању књига?“
Потврду да је писање књига и даље смислено проналазимо у капиталном, а у јавности углавном прећутаном делу о десној мисли у претходном столећу, аутора др Мише Ђурковића, у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића, увелико познате по делима еминентних светских стручњака из области друштвених наука. Ђурковићева научна монографија о десној мисли у потпуности задовољава методолошке стандарде једног научног дела, док истовремено на веома јасан и питак начин обликује своју поруку, тако да она буде приступачна и знатно ширем кругу људи од самих припадника научне заједнице. Аутор у уводу ове књиге врло уверљиво и интелектуално поштено износи кључне податке о свом делу, не либећи се да, поред врлина, истакне и одређене недостатке. Заиста, ако би било ко претендовао да обухвати све оне појаве које би се у претходном столећу могле окарактерисати као десна мисао, јасно је да би такав подвиг захтевао рад озбиљног тима стручњака и као резултат имао не једну књигу него читаву библиотеку. Стога, Ђурковић приступа неопходној селекцији тема и аутора које обрађује и, како сам каже, опредељује се за „проблемски приступ“ овој материји.
ШТА ЈЕ ДЕСНИ ПРОСТОР?
На тај начин, свако од шеснаест поглавља ове књиге из одређеног угла обрађује неку специфичну тему или аутора, који би у одређеном смислу могли да се повежу с појмом политичке деснице. Да би овакав подухват уопште био могућ, аутор је најпре морао да понуди, ако не директну дефиницију појма деснице, онда макар дефиницију „десног простора“, који одређује кроз „вредности или одређени скуп принципа, који се гради око појмова хијерархије, дужности, морала, заједнице, породице, слободе, религије“ (стр. 6). За Ђурковића је питање поретка и односа према поретку, основни критеријум за одређивање појма деснице (ibidem).
У овако постављеном систему, аутор обрађује представнике средњег тока, попут Џејмса Фенимора Купера или Гаетанa Моске, али и „радикалне“ мислиоце као што су Јингер, Евола или Шмит, чији су преводи током претходних година све више доступни и српској читалачкој публици. У књизи је, такође, могуће наћи и огледе о српским напредњацима из XIX века, идеји хришћанске демократије, три економске теорије, које би могле да припадају десном пољу, као и данас најактуелније теме, попут односа хришћанства према проблематици људских права, односа савремене радикалне деснице у Европи према илегалним миграцијама, као и значајне теме из области породичног права, које описују изазове опстанку традиционалне, патријархалне породице, као основне ћелије здравог друштва.
Миша Ђурковић у уводу књиге наглашава да није било могуће да у оквиру овог издања обради десну мисао беле руске емиграције или припаднике „француске школе деснице“, попут Шарла Мораса и других, с обзиром на то да за такве подухвате није било времена и простора. Такође, пошто књига у наслову нема било какво географско одређење, значајно је нагласити да су у њој обрађени само они делови десне мисли с простора северноамеричког и европског континента, те да у њој недостају било какви „десни обрасци“ с јужноамеричког, афричког или азијског континента.
Нема никакве сумње да је, упркос било каквим компромисима са опсегом истраживања, у њој десна мисао систематизована на знатно вишем нивоу од било чега што је постојало пре ње у Србији. У том смислу, она је незаобилазно штиво, не само за универзитете и институте друштвених наука већ и за било кога другог ко би о теми деснице желео да говори на озбиљан и смислен начин. Колико је ова систематизација десних идеја значајна, видимо и из резултата избора одржаних у јуну ове године, где је један од најјачих утисака у јавности (осим чудне појаве значајног броја гласача мађарске мањинске странке у Врању), чињеница да је „десница“ на тим изборима била поражена. Интересантно је да готово ниједна од тих, или било којих других странака у Србији себе експлицитно и не дефинише као десницу (осим једне, која и по програму и по пракси на то најмање личи), чиме се потврђује став аутора да је десница у Србији, на известан начин, сведена на пејоративан термин. Дакле, неких пет или шест странака које бисмо, према критеријуму вредности које Ђурковић предлаже, могли да препознамо као десне – саме себе не дефинишу на такав начин, а само једна од њих (СПАС) остварује колико-толико значајан резултат на изборима.
РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ГЛАСАЧА И БИРАЧА
Ђурковић нуди делимичну дијагнозу овог проблема када инсистира на врло значајној разлици између гласача и бирача на изборима. Резултате ових избора бисмо у том контексту морали да протумачимо и на такав начин, као да је на њих изашао много већи број гласача, него бирача, што и није необично, уколико се узме у обзир колико странке и њихови лидери у Србији ређе маре за своје политичке програме и идеологије, а радије посежу за функцијама и привилегијама. Пошто је политички процес у Србији безнадежно компромитован, нимало није неочекивано да неопходни коректив за овакво стање дође из научне средине. Ова практична димензија политике Ђурковићевој књизи даје највећу вредност, тако што прецизно дефинише један део политичког простора који је предуго обитавао у сенци. И сам аутор износи наду да ће његова књига, поред несумњиво снажне теоријске базе, стећи и неку врсту практичне политичке надградње и довести до превазилажења овог евидентног проблема. Многи политичари исправно уочавају „тренд јачања деснице“ или суверенистичких снага широм европског и северноамеричког континента, па с правом очекују да се ове тенденције пројаве и у Србији. Међутим, управо програмска и идеолошка неутемељеност странака које у Србији претендују на овај политички простор доводи до дефицита бирача који би у њима могли да препознају озбиљну опцију тог типа. Колико год ово савременим политичким чиниоцима деловало неважно, потпуно је јасно да у Србији неће и не може бити озбиљне десне опције уколико код њих не постоји ни елементарно разумевање самог појма и система модерне деснице.
Када побројимо све ове чињенице, нема много дилеме у одговору на питање због чега је једна овако значајна књига остала прећутана у јавности. Ни углед аутора, ни значај теме и рецензената, па коначно, ни реномирани и познати издавач, нису јој помогли да пронађе пут до ширег аудиторијума. Заиста, књига која је врло разумљивим и јасним језиком написана о толико значајној и актуелној теми, и која грађу систематизује на начин на који то не може ниједан од популарних интернет претраживача, представља реалну опасност да „гласаче“ који се с њом сусретну почне да претвара у – „бираче“, односно освешћене личности које би од политичких странака које подржавају могле да очекују и нешто више од уобичајених празних флоскула и спискова лепих жеља. Како сада ствари стоје у Србији, жалосна је чињеница да ни већина политичара који претендују да припадају десном спектру нема ни приближан ниво познавања ове материје, попут оног који Миша Ђурковић износи у својој књизи. Преостаје им да се мењају или пак да буду замењени много аутентичнијим људима, који ће идејно и у пракси бити знатно утемељенији од њих. У том смислу „Десна мисао у XX веку“ заиста има потенцијал да буде „грудва која може да покрене лавину“.
Драгана Миљанић
