Када су почетком октобра прошле године сепаратистичке партије у Каталонији (финансијски и медијски подржане од стране глобалистичких елита ca Западa) кренуле путем једностраног отцепљења од Шпаније скоро сви су помислили да ће то бити почетак једне шире дестабилизације ове државе, која ће на овај или онај начин свој епилог морати да добије у децентрализацији и федерализацији шпанске државе.
Али данас, неколико месеци након (само привидно демократског) каталонског референдума случај „Каталоније“ је од почетно замишљеног „успешног примера борбе за сопствену државу„, а тиме и још једног „преседана“ у погледу легитимизације унилатералне сецесије постао нешто сасвим супротно томе – постао је пример успешне (и оправдане) борбе матичне државе за одбрану територијалног суверенитета и ефикасну примену принципа државне целовитости.
Иако су спонзори косовске независности рачунали да ће им сецесија Каталоније послужити као аргумент да су унилатерални акти о отцепљењу, мимо воље матичне државе, постали реалност и уобичајена међународна пракса, чиме би и њихови покушаји за већом међународном афирмацијом „државе Косово“ добили ветар у леђа, принципијелна политика Мадрида по питању неприхватања било каквог задирања у компактност државне територије убрзо је разбила те њихове илузије.
Демонстрирајући одлучност у борби против покушаја издвајања Каталоније из свог уставно-правног поретка Шпанија је успела да сачува своју територијалну целовитост и да поврати достојанство и углед озбиљне и суверене државе. Таква Шпанија сада је још спремнија да се на дипломатском паркету ухвати у коштац са сузбијањем сепаратистичкиx тенденција не само код своје куће већ и шире, на међународном нивоу. Приштински сецесионисти су тако, поред бројних осталих проблема који несумњиво указују на чињеницу да је пројекат тзв. Косова на путу свог сигурног краха, сада суочени са још јачом Шпанијом, чији значај и моћ у свету никако нису занемaрљиви; Шпанијом која је спремна да осујети сваки покушај даљег јачања „косовских атрибута државности“ и да процес коначног пада „Републике Косово“ учини што бржим и извеснијим.
Протеклих дана из Министарства иностраних послова Краљевине Шпаније на адресу Европске комисије у Брисел стигао је читав низ писмених примедби поводом европских интеграција тзв. Косова. Њихова кључна порука је да Мадрид нипошто не прихвата било какву форму помињања „Косова“ у европским документима која указује на његову (непостојећу) државност. Мадрид такође тражи ревитализацију Резолуције 1244 и противи се било ком самосталном путу укључивања јужне српске покрајине у ЕУ.
„Косово може у ЕУ само као регион Србије!“, одјекнула је нова порука из Шпаније.
Потез Шпаније је њена реакција на нови нацрт Стратегије проширења ЕУ за земље тзв. Западног Балкана која би требало следеће недеље да се нађе пред посланицима Европског парламента. Нацрт поменуте стратегије између осталог као годину уласка Србије у ЕУ наводи 2025. годину, а како би, наводно, тај циљ заиста и достигла пред нашу државу се испостављају два јасна (и по њене државне и националне интересе погубна) услова:
1.) До краја 2019. године потписати правно обавезујући споразум са тзв. Косовом (читај: формално признати сепаратистичку творевину као суверену државу);
2.) До званичног ступања у Унију(који је, наводно, предвиђен за 2025. годину) Београд је у обавези да реши сва отворена гранична питања са суседним земљама (читај: да Хрватској, БиХ и Бугарској уступи још које парче своје државне територије).
У овој стратегији Брисел мимо Резолуције 1244 јужну српску покрајину третира као потпуно независну државу, чак ни не наводећи више ону фамозну фусноту уз њено име, шаљући тиме јасну поруку да је коначни циљ европског пута Србије заправо њено потпуно одрицање од Косова и Метохије. Ова стратегија је заправо само континуитет антисрпске политике коју Брисел већ годинама спроводи у односу према Србији – да не набрајамо све потезе ЕУ усмерене у смишљено поткопавање српског територијалног интегритета сетимо се само Поглавља 35 и одлуке да се мимо уобичајене процедуре и без изјашњавања свих држава чланица (нарочито оних које нису признале сецесију КиМ) са тзв. Косовом потпише одвојени Споразум о стабилизацији и придруживању у којем Брисел јужну српску покрајину фактички третира као независну државу.
Намера ЕУ била је да овај план 8. фебруара буде и званично усвојен у Европском парламенту након чега би уследила његова имплементација кроз даљи процес „приступних преговора“(читај: једностраних наметања решења) са нашом државом.
Међутим, као гром из ведра неба бриселску бирократију затресла је вест да је званични Мадрид одлучио да се снажно супротстави усвајању поменуте Стратегије. Другим речима, да се успротиви укључивању Приштине у било који европски процес који оставља утисак да се тзв. Косово третира као самостална држава. Мадрид се оштро противи било каквом спомињању јужне српске покрајине у контексту европских интеграција и њеном изједначавању са преосталих пет држава „Западног Балкана„.
Шпанија неће да буде увучена у табор који ћутке прихвата независност Косова. Она ни у ком облику не жели да буде саучесник Брисела у отимању територије међународно признате државе, чланице УН, јер би тиме обезвредила аргументе на којима заснива одбрану сопствене територијалне целовитости што би значило да заправо сече грану на којој и сама седи.
Потези Шпаније су такође и њена јасна реакција и одлучан протест против званичног става ЕУ да су случајеви КиМ и Каталоније неупоредиви јер је питање јужне српске покрајине заправо питање „sui generis« (јединствен случај). Мадрид својим противљењем да тзв. Косово буде део приступних преговора као и држава-чланица европских институција не брани само свој и српски (заједнички) државни и национални интерес на пољу очувања јединственог територијалног поретка; он брани и принципе непромењивости државних граница и неинтервенције у унутрашња питања суверених земаља, заштићене највишим актима позитивног међународног права.
Свестан да би било какав даљи потез усмерен ка додатном учвршћивању косовске „државности“ путем његовог пузећег увлачења у интеграционе процесе Уније могао да има опасне импликације на питање (будућег) статуса не само Каталоније већ и осталих шпанских аутономних јединица Мадрид је сада чак одлучнији него пре да истраје у свом ставу о непризнавању косовске „независности„.
Овакав (неочекивани) обрт јасно потврђује да је Шпанија препознала историјски тренутак и увидела пресудан значај који одбрана територијалне целовитости има за стабилност међународног поретка. Она је извукла суштинске поуке из каталонске кризе која je трајно учврстила однос Шпаније не само према питању каталонске независности већ и генерално према питању сепаратизма и једностраних отцепљења у међународној заједници у целини. Ова европска држава јасно је поручила Бриселу да је очување државног интегритета њен примарни и најважнији интерес, интерес који је изнад свих „европских интереса и европских стандарда„.
Сада је на Србији ред да и сама извуче поуке из случаја Каталоније; да као своју предност искористи нове ветрове у међународној политици до којих је довео каталонски случај, а који су се одразили у томе да је све већи број земаља сада уздржан до питања признавања једностраних отцепљења и спреман на редефиницију своје досадашње политике на том пољу. На нашој држави је сада иницијатива да интензивира сарадњу са свим тим државама како би оне на одређени начин постале „заступници“ српских интереса по питању КиМ на свим важним светским местима, у оквиру међународних тела и форума.
Србија мора сада да ангажује све расположиве унутрашње и спољашње безбедносне и дипломатске ресурсе и да кохерентном и промишљеном офанзивом крене у борбу за међународну делегитимизацију једностране шиптарске сецесије. У томе ће јој од непроцењивог значаја бити подршка земаља које одбијају да признају тзв. Косово попут Русије, Кине, Индије, Бразила, Аргентине, Венецуеле, Кубе, Шпаније и многих других јер ће управо кроз синхронизовано и координисано деловање са њима Београд постићи „домино ефекат“ – постићи да се његова борба за КиМ одрази у порасту броја земаља које су повукле своју одлуку о признању Приштине.
Србија мора да схвати да свет полако улази у еру мултиполарног међународног поретка и да нови односи између глобалних сила, који су у настајању, доносе много већи маневарски простор да и она сама заштити своје интересе. Управо су те тектонске промене у међународној политици до којих долази светлосном брзином допринеле томе да прича о „независној Каталонији“ полако одлази у заборав. Она ће на крају завршити у уџбеницима историје као симбол великог пораз сепаратизма и победе концепта „суверене националне државе„.
Несуђени „председник независне Каталоније„, Карлос Пуџдемон, обраћајући се свом колеги, некадашњем каталонском министру здравља, признао је да је Мадрид ипак победио. На крају, суочен са непоколебљивом државотворном политиком Шпаније сепаратиста је морао да прихвати истину.
Циљ Београда мора да буде исти – доследна одбрана КиМ. Ми морамо да стремимо ка томе да једнога дана и Тачи и Харадинај, разговарајући иза решетака српског затвора, један другоме признају: „Крај је са независношћу Косова. Београд је победио.“
Један од најомиљенијих слогана каталонских сецесиониста током последњих година био је „данас Косово, сутра Каталонија„, алудирајући на то да ће Каталонија исто као и тзв. Косово остварити свој „сан о самосталности„. Сада када су ти снови пропали и када су антидржавне структуре у Шпанији поражена страна актуелан треба да постане слоган „данас Каталонија, сутра Косово„, а његово значење: „Пропала је независна Каталонија, пропашће и независно Косово!„.
Данијел Игрец
Извор: vidovdan.org
