Ево не знам зашто су у емисији Достојевског назвали Ничеовим ривалом. Па, они чак нису ни иста лига! Ниче је небеску тему свукао на земаљски ниво. Онда је безнадежно лутао Земљом, поново се успињући ка Небу. Када је видео да је пут ипак само један, покушавао је да исправи грешку, али у својој сујети коју поседују сва бића такве интелигенције, није желео и да је призна. Пеглао је, на том путу је залутао, полудео, умро. То није чудно јер кад је затворио круг, поново је дошао до Бога којег је, у својој племенитој мудрости – убио.
И након неславног живота и још неславније смрти, из семена које нам је у наслеђе оставио велики Фридрих, изродио се Хитлер. Тако гледано, Ничеова филозофија је заиста имала тежину. Јер последице које је за собом оставио Адолф Хитлер уопште нису занемарљиве. Ипак, Ничеова филозофија је и потпуно погрешна зато што је Хитлер сушта супротност Ничеове идеје и намере, макар у зачетку. Односно, тај противприродни блуд Ничеове мисли са човеком – рађа наказну децу, рецимо Хитлера. У својој мегаломанској филозофији где је човек = Бог, то дете Хитлер није ни могло завршити другачије, него онако како јесте. А и шире гледано, Ничеова филозофија се исто тако урушава јер у делу света у којем је завладала његова необична идеја, поново власт преузима она ранија. Јеврејска, муслиманска, свеједно чија, али верујућа структура. Сасвим природно јер сваки вид људске борбе, наде, успеха и тежње, своди се на веру у нешто. Вера је основа човека и то је још једна разлика између човека и животиње. Дакле, Ниче је изгубио буквално на свим фронтовима.
На другој страни света, имамо Русију Фјодора Достојевског. Русију која је одолела бољшевицима, комунистима, продорима западњачке контракултуре и у целости остала верна својој суштини као сила војна, економска, дипломатска и верска. Речју, непроменљива. Достојевски није спуштао небеску тему на Земљу, већ је мислио оданде докле је Ниче дошао када је блокирао. Профиле људске је обрадио у танчине тако да чак и прост човек може увидети да је Достојевски сасвим лепо дао дефиниције свему ономе чиме су се са психолошке стране бавили тек неколико деценија после његове смрти. И док је Ниче залутао и изгубио битку продирући у ум једног човека, Достојевски је добио битку описавши све умове света и то непогрешиво.
Молим Вас, нису они никакви ривали. Не кажем да Ниче нема ривала, већ да га нема Достојевски. Такав би ривал био могућ једино ако у овом времену пише о теми коју мислимо да познајемо, па тек за стотину, или две стотине година неко извади књигу из прашине и види да је аутор непогрешив. Али, ако тај човек постоји и пише, о њему нећемо говорити ми.
