Редитељ Емир Кустурица је одговорио отвореним писмом колеги Горану Марковићу који га је, као члана жирија за избор споменика Стефану Немањи на Савском тргу, у тексту „Писмо српском пријатељу” објављеном на сајту Пешчанику-а позвао да каже шта је на том пројекту добро, лепо и значајно или да се од њега огради, ако није гласао “за” усвојено решење.
Отворено писмо Емира Кустурице, објављено на порталу Искра, преносимо у целости:
“Драги Горане Србине,
Не знам са којим спомеником Стефана Немање си упоредио овај који ти се не свиђа. Вјерујем да ти знаш и ако је тако, молим те да ми јавиш. Када бих ја знао да постоји скулптура праоцу Србије у посљедњих осамсто година, рекао бих ти лично. Сигурно ти не бих јављао преко Пешчаника. Има хиљаду начина да се повежу познаници са филмских фестивала и са рекреативних утакмица у фудбалу које су одигране за вријеме мог служења војног рока у Београду када ти је Петар Божовић удјелио снажан комплимент називајући те краљицом тијела. Било би неукусно када бих ја тебе на јавном мјесту упутио на много мање одрицање од оног на које ти мене тјераш.
Тражиш да се морално дистанцирам не само од споменика имењаку Немањи, него и од аутора који је у Њујорку поставио споменик Ленону, у Москви руском цару, и да не набрајам све украсе које је руски умјетник и академик Александар Рукавишњиков расуо по свијету. Када бих био присиљен да те јавно прозовем да нешто мијењаш, инсистирао бих да се одрекнеш борбе против „малигног Руског утицаја” (ово је само једна у низу акција у којима ти учествујеш од деведесетих откад дјелујеш на сцени достављања и пријављивања свог народа западном хегемону и сада си се окренуо против мене ). Умјесто тога, рецимо, позивам те да изоштриш смисао за страдање хришћана на Косову и Метохији или у Црној Гори? Не само због хришћанске културе него и твоје секуларне грађанске политике којом се, за разлику од мене, бавиш, а не знаш да она не постоји без историје коју је управо Стефан Немања, имењак, започео на Балкану.
Није добро, Горане Србине, када безбожник спомиње душу, тако да твоје питање ‘гдје ће ми душа’ ако се не оградим од одлуке жирија која ће, наводно, уништити Београд, није само произвољност филмаџије чије су стваралачке бисаге пресушиле, између осталог избјегавајући годинама политичку димензију у твојим филмовима и вјеровању да је та делатност само забава. Сада је политика постала твоја судбина рођена у ‘ужасу празнине’ твог филмског жанра.
Послије свега бринеш за моју душу? Ти и ја се не разликујемо само у бризи и небризи према хришћанима Косова и Црне Горе, разумјевању политике и историје. Сумњам да ти вјерујеш у вјечност душе као ја, јер да је обрнуто не би могао да правиш филм о Бернар-Анри Левију, псу рата, човјеку који гдје год се појавио у вијетнамки пријатне кафа боје, ту је почињао рат. Он је служио као претходница пљачкашким походима Обаме, Клинтонових, Саркозија! Ђе ти се потопила душа, земљаче. Човјек који направи филм о Бернару Левију губи лиценцу јавног делатника и никоме нема право да кроји моралне норме, а камоли да се интересује за судбину нечије душе и брине о њеном кретању. Дакле, твој вапај за мојом душом, био је признање празнине у којој живи један бездушни тип.
Разумио сам да си тада био декинтиран, па те морално посрнуће одвело репатом вампиру Левију и да си направио филм због ког си забетонирао властити дух у блато незадовољства и лошег старења, а оно мало душе коју си давно извртио у својим филмићима, процурило је кроз празне џепове и сада звецка кроз ситниш који си добио заузврат од француског ратнохушкача. Видио сам твоје лице на Јутјубу када је овај философски кепец у Београду попио торту у фацу и није ти било драго, али на твом лицу није било сажаљења према инвеститору. Ниси се ти никада до краја поистовјећивао са идејама, а за тај филм вјероватно ни лова ни није била велика!”
