Kада аутошовинисти добију реч, премда је чешће грубо отимају уз помоћ ментора И финансијера који их држе на узици И уз ногу као лојалне пудлице, међу првим реченицама вечито следе тезе како је у “Србији све могуће” И како “су најбољи отишли”. Постоји милион опипљивих, проверљивих И логички одрживих доказа да ова друга тврдња није истинита, али је још сигурније да су они малобројни најгори дефинитивно остали – то не мора нико да им шапне из амбасаде или партијске централе, довољно је да баце поглед у огледало. А, што се тиче оне прве да је све могуће, дефинитивно јесте, а последњи промил сумње у то разбија могућност да се овде као новинар представља извесни Бранко М Жујовић, па још И да има слободу да глуми морални ауторитет. Овај пајац рекеташких намера (И ниског процента реализиције, пропорционално нивоу способности) чије је највеће И једино професионално достигнуће што је кум Љиље Смајловић, говорећи о етици, моралу И честитости, учинио је нешто што се коси са тим принципима на сваки могући начин: објавио како је ДЕТЕ једне функционерке блиске градоначелнику Лабану опсовало професорицу! Познавајући новинарске домете Жујовића, после ове мегаексклузиве (која се коси са основом новинарске етике на коју се позива: породицу не дирај),можемо у даљем раду његовом опскурног портала вероватно очекивати папарацо фотографије тоалет шоље после обављеног посла да би сазнали када стрина неког напредњака има пролив, чепркање по контејнеру да би знали када његова заова има менструацију или тајни увид у школске дневнике да би знали да ли му дете има 6 или 8 неоправданих часова. Не треба овој величини писане речи замерити, очигледно му се болесни аутошовинистичко-рекеташки концепт распада, имајући у виду да више људи у Суботици отвори врата И скува кафу Јеховиним сведоцима, него што они изведу на протесте; да више људи у Суботици добије шестицу на лотоу него што “отвори” његов портал И поверује у полуписмене бљувотине које сервира; да они које брани петицијама, кажу “немој нас само ти бранити, а ионако смо криви за то што нас браниш”, па се он прави да то није чуо. Дуго сам, дакле, осим што ми је забаван у свој тој муци И што ми његова карикатурална појава И рад представљају бескрајну разбибригу, тражио неку корисну страну Бранка М. Жујовића. И коначно сам је нашао: да, он је ходајући доказ да је у Србији све могуће: да неписмени коментаришу књиге, да ослобођени физичког диктирају састав репрезентације, да самци причају о васпитању деце, да луди причају о менталном здрављу И да човек чија је мајка ухваћена како краде паре док чисти куће, а најближи сарадник осуђиван за насиље И насртаје хладним оружјем, прича о моралу И против насиља. Хвала што постојиш, Бранко М. , Суботица би била сиромашнија без тебе! Јер, не дају драж једном граду само интелектуалци, вредни И способни људи, квалитетни ствараоци, него И будале. А, ниједна будала за себе неће признати да је будала, неке ће чак тврдити И да су новинари.
Томо Ловрековић
