Да је шпијун, његова биографија би била сјајна. Три пута је мењао националност – био је по потреби Југословен, па Србин, па Црногорац. Сваки пут зарад ситног личног ћара. Овај столар, успео је волшебно да заврши средњу школу, па и факултез уз озбиљан страх да не изгуби диплому – јер, ко ће се сетити шта је „дипломирао“? Иза њега су бројне афере, без епилога, ако се у епилог не рачунају пуни џепови дотичног. На жалост, нашу, а не његову, није шпијун, већ политичар.
За Мому Чолаковића шира јавност је чула 2011. године када је овај скромни човек постао најскупљи посланик у историји са 3,5 милиона динара прихода годишње на нашој грбачи. Шира јавност је имала среће – она га зна кроз вести. Онај о кога се Чолаковић огребао и раменом у пролазу – много је лошије прошао. Не знамо има ли овај ветеран мућки надимак, али би Комарац сасвим одговарао – уз камуфлажно зујање, савршено осети здраво ткиво из којег се напаја. Ипак, искуство показује да Чолаковићу нису драги крупни ударци, већ ситне преваре, као и сваком шибицару у души.
Након што је остао без фотеље у ПУПС-у, Чолаковић је основао удружење пензионера. Активности? Оне којих бих се и Џеј из млађих дана постидео. Траке за мерења шећера које је добио џабе продаје за 70 динара – нека тај детаљ у пирамиди пилићарске корупције буде слика свега осталог. Чолаковић, међутим, не престаје да се лакта – а, лактовима низ литицу гура сваког ко вреди, па је тако избацио и један од најнаграђиванијих хорова у Србији. Шибицари не трпе вредност. Он данас лови неку уноснију фотељу, тражи вратанца или прозор, јер такве на главни улаз нигде не пуштају. У том сулудом походу, дичи се својим поштењем Чему је еквивалент проститутка која се хвали хименом. Оно што Чолаковић не зна, да неки вештији и бољи столари, који данас кроје Србију, не трпе такав шкарт материјал којим год лаком био премазан. Сазнаће.
Томо Ловрековић
