Даглас Мекартур (1880–1964) у историју је ушао као један од најславнијих и највише одликованих америчких генерала. Запамћен је по акцијама током окупације Веракруза 1914, напуштању Филипина 12. марта 1942. уз легендарну поруку „Вратићу се”, победама на Пацифику током 1945, церемонији потписивања капитулације Јапана 2. септембра 1945. и борбама у Корејском рату (1950–1953).
Мекартур је академију Вест Поинт завршио 1899. као први у класи, након чега је уследило вртоглаво напредовање. Савременици су га описивали као егоистичног официра, преокупираног саморекламерством. Ова карактеристика није била изражена бар када је у питању његово мишљење о српској војсци; без икакве резерве, како ћемо видети, одао је пуно признање храбрости и способности нашег војника у Великом рату.
Херој са Марне
Војнички квалитети Дагласа Мекартура први пут су испливали током Великог рата. Још током обуке коју је спроводио пре одласка у Европу, септембра 1917. у кампу Милс, форсирао је маневарски насупрот рововском рату који се водио на Западном фронту. Баш тамо он је учествовао у борбама током офанзива на Марни и у Шампањи, код Сен Миела и у офанзиви код Мезе-Аргона.
Након рата обављао је дужност заповедника академије Вест Поинт, од 1922. до 1925. боравио је на Филипинима, а 1925 је промовисан у најмлађег генерала америчке армије. Током 1927. изабран је за председника америчког олимпијског комитета, а наредне године је примио команду над „Филипинским одељењем” у Манили. По повратку у САД, 1930, постављен је за начелника Главног генералштаба копнене војске.
Мекартур је 1931. године обишао терене на којима се борио током Великог рата и присуствовао француским маневрима у логору Валдаон. У Француској је изразио жељу да се упозна и са српском (тада већ југословенском) војском, након чега је уследио позив званичних органа из Београда.
Мекартур, у том тренутку најстарији амерички генерал по чину (са четири звездице), са ађутантом, капетаном Дејвисом, у Београд је допутовао „Симплон експресом”, 25. септембра 1931. године. Са њим у купеу био је и начелник Обавештајног одељења Главног генералштаба, генерал Михаило Боди, који је, у знак пажње, високог госта сачекао још на пограничној станици у Ракеку.
Мекартура су дочекали начелник Главног генералштаба Милан Миловановић, командант града Београда Војислав Томић, бројни официри Главног генералштаба, али и амерички амбасадор Џон Принс, иначе чувени слависта који је одлично говорио српски.
Тајанствена веза
Истога дана Мекартур се уписао у дворску књигу краља Александра, краљице Марије и кнеза Павла Карађорђевића, а у 17 часова је посетио министра војске и морнарице, генерала Драгомира Стевановића. Том приликом Мекартур је одликован Орденом белог орла првог степена, мајор Хазелтин – Белим орлом другог, а капетан Дејвис – Белим орлом трећег степена. Амбасадор Принс је још 1912. био декорисан орденом Св. Саве другог реда, а 1933 – Великим крстом првог степена Југословенске круне. На свечаној вечери којој су присуствовали амерички гости, српски генерали, француски војни изасланик генерал Луј-Габријел Лепетит и војни изасланици других земаља на служби у Београду, Мекартур је одржао чувени говор. Тада је рекао: „Очекивао сам посету (Београду) с нестрпљењем, али топлина гостопримства и искреност приликом дочека… далеко су превазишли свако моје очекивање… Постоји једна тајанствена веза која спаја америчку и југословенску војску. То није уговор, нити савез, нити декларација, та се веза састоји из вечних и духовних осећаја пријатељства, која искључују свако одвајање… То је она неодољива чежња за истим стварима; наше су жеље наш осећај, наше основне карактеристике – исте… Ја ћу увек брижно чувати успомену на овај час, у коме сам осетио да сам постао друг југословенског војника. Понећу у своју земљу речи пријатељства. Оне ће тамо исто тако остати у успомени, као да су урезане у мермеру или изливене у бронзи.” Након тога подигао је чашу „у славу наше нераздвојне духовне и вечне заједнице која уједињује заувек Југославију и САД”.
Сутрадан, 26. септембра, америчка делегација се упутила на Авалу. Мекартур је на Бањици зауставио колону како би с дивљењем посматрао реви 1. коњичког пука Краљеве гарде.
Мекартур је по подне, у хотелу „Српски краљ”, организовао конференцију за штампу, на којој је, између осталог, изјавио и да његова посета „треба да буде симбол пријатељства између Југославије и САД”. У вечерњим часовима, на балу, гардијски оркестар је свирао „Југословенски марш” („Марш Краљеве гарде”, који је компоновао лично амерички амбасадор Принс.
Сусрет са новинарима „Политике”
Новинари „Политике” су забележили и ситне детаље који су фасцинирали америчког генерала. Један четрнаестогодишњак је изјавио да је његов отац седам пута рањен у Великом рату, да му је жао што не може да учествује у маневрима али да се нада да ће и он доживети да једном изврши јуриш. Мекартур је прокоментарисао да након ових речи види да је српска „војска заиста војска од расе”.
На њега је посебан утисак оставио командир једне чете који је у службеном оделу, са рукавицама, заједно са својим војницима, по највећем пљуску залегао у блато и наставио да командује. Мекартур му је честитао на држању и упитао га „како је Српска војска могла поднети оволике патње и несреће у светском рату”. Одговор је гласио: „Наш народ, у војсци, за време рата, задовољан је оним што му се да и ништа више не тражи.” Износећи своје утиске, амерички генерал је изјавио да је „очаран радом и спремом трупа, њиховим држањем и издржљивошћу, и да би био поносан и сретан кад би имао част да командује једним овако ваљаним и храбрим пуком”.
Чувени амерички недељник „Тајм” је 2. новембра 1931, у чланку под насловом „Чаша вина”, забележио да је Мекартур био једини инострани начелник Главног генералштаба који је имао прилику да присуствује маневрима једне југословенске дивизије.
Ручак у хотелу „Српски краљ”
Америчку делегацију је 27. септембра примио краљ Александар и министар спољних послова др Војислав Маринковић. Мекартур је 28. септембра на земунском аеродрому посетио 6. ловачки ваздухопловни пук. Овде је за њега приређен специјални аеро-митинг, након чега је изразио жељу да се слика са свим официрима пука. После ручка упутио се ка „Болечкој механи”, где је требало да присуствује главном разлогу своје посете – здруженим вежбама трупа Београдског гарнизона на правцу Гроцка–Београд под руководством команданта Дунавске дивизије генерала Александра Станковића. У суштини, вежба је представљала реконструкцију завршних операција Српске војске након Колубарске битке (Варовничка битка) и ослобођења Београда 1914. године. Маневри су трајали два дана, под неповољним временским условима
У маузолеју на Опленцу
На врху Авале, начелник Главног генералштаба САД је, уз речи „право на живот има само онај народ који се не боји смрти”, положио венац на Гроб незнаном јунаку. Са Авале, гости су се одвезли до маузолеја – Цркве Св. Ђорђа на Опленцу, где је амерички генерал са посебним интересовањем разгледао изложене пуковске заставе, интересујући се за историјат појединих јединица.
Шапка и „реј-бан” наочаре
Мекартур је међу првима схватио важност медија. Током Другог светског рата трудио се да репортери и филмски сниматељи прате све његове наступе а створио је и сопствени, препознатљиви имиџ са изгужваном шапком – комбинацијом капе филипинског маршала и америчког генерала, лулом од кукурузног клипа коју је по његовом дизајну израдила компанија „Мисури Мијершаум” и обавезним пилотским „реј-бан” наочарима фирме „Бауш и Ламб”. Све то није умањило његове војничке заслуге; напротив, стекао је популарност која је превазишла и популарност председника САД.
Бранко Богдановић
