Историчар Никита Викторович Бондарјев је данас старији научни сарадник Одељења за историју Источне Европе после Другог светског рата Института славистике РАН. Био је дуго на челу Одељења за балканска истраживања Руског института стратешких истраживања. Један је од водећих руских стручњака за новију историју Србије, аутор је две монографије о Титовом периоду. Као тинејџер је стасавао у Србији почетком 90-их, где му је отац радио као политички саветник у Амбасади Русије. Ових дана је боравио у Београду као један од руководилаца међународног омладинског научног форума «Балкански дијалог 2024» и тада смо га замолили за интервју.
Чини се да су се Русија и Србија, упркос вишевековној дубокој историјској повезаности, у продуженом ХХ веку особито зближавале само у време ратова. Као особито поучан, изгледа нам период по завршетку Другог светског рата. Велика блискост после само три године прелази у велики сукоб, који је био на ивици рата и који се завршава 1955, Београдском декларацијом Тита и Хрушчова. Дошло је до помирења и поновног успостављања обимне сарадње између Југославије и СССР, али уз прихватање обе стране чињенице да је амерички утицај у Југославији доминантан. Често нам изгледа да се савремени политичари у Русији и Србији са носталгијом сећају тог времена и да формулу „Тито-Хрушчов“ виде као могући максимум у развоју односа између две земље. Да ли сматрате да је то реално гледање? Да ли је данас уопште могуће да односи Србије и Русије буду развијени уколико је западни утицај у Србији доминантан?
– Не бих рекао да је западни утицај у Србији доминантан. Последње три, четири године можемо да видимо велики раст источног утицаја. Кинеског и у нешто мањој мери арапског. Најважнији економски партнер Србије у последње три године није Немачка, нити Аустрија, нити Русија, него Кина. Дакле, што се тиче економије, можемо да видимо својим очима да Србија у овом тренутку прави заокрет на Исток, али ка Кини, а не Русији. Ја сам Рус и мене то мало забрињава, али шта да се ради.
Што се тиче односа Русије и Србије, историјски гледано, И Србија и Русија су у већини ратова – Први и Други светски рат – билe на правој страни, на страни правде и истине. На страни победника. Али, једна од ствари која зближава Русију и Србију је да никада нисмо били у могућности да на најбољи начин искористио резултат те победе. Победили јесмо, искористили нашу победу на најбољи могући начин – нисмо! Нити Срби, нити Руси. Умемо да ратујемо. Рат умемо, а мир баш и не.
Када је реч о Титу и Хрушчову, у Београду је 1955. покушано да се односи СССР и Југославије промене у нормалном смеру, после године дестаљинизације. Али, дошла је 1956, и збивања у Будимпешти. Односи СССР и Југославије су опет постали забрињавајући. Нису били баш најбољи све до краја шездесетих година, када је Брежњев дошао на власт. Тада је све нешто боље изгледало. А, онда је дошло „прашко пролеће“ и опет се десило да СССР и Југославија не буду у истом, јер Југославија није подржала улазак совјетских тенкова у Праг. Дакле, хоћу да кажем да се однос СССР и Југославије после Другог светског рата у суштини развијао од једне кризе до друге кризе. 1956. и 1968. смо имали проблема, као и седамдесетих. Дакле, није све било идеално, што би се рекло – ружичасто. Уопште није. Јер, има код вас овде много људи, нарочито старијих, који се сећају југословенско-совјетских односа као нечег доброг, нечег ружичастог. Што, у ствари, уопште није истина.
Дакле, по мом мишљењу, југословенско-совјетски односи уопште не морају да буду узор за нас сада и апсолутно то као историчар не бих желео.
Морамо да пронађемо неку заједничку територију за сарадњу, и економску, и научну, културну, јер, имамо тесне везе још од Средњег века, од доба цара Ивана Грозног, који је био делимично Србин. Његова баба, Ана Јакшић, је била Српкиња и то се зна. Дакле, односи Русије и Србије трају Бог зна колико, можда чак из доба Кијевске Русије. И не би било правилно и добро да градимо наше будуће односе имајући у виду само тај совјетски период, који је био компликован и кратак. Можда би било најбоље да на тај период – заборавимо.
Више од осамдесет посто грађана Србије жели савезничке односе између наших земља и нема сумње да би ти односи били корисни за обе земље. Шта Русија може да учини да охрабри српску елиту, јер једно жели народ, а елита је на другој страни? Чиме може да се охрабри српска елита да следи расположење свога народа и да ли о томе треба више да говоримо јавно – на конференцијама, скуповима и да интензивније пласирамо ту тему међу интелектуалцима?
Баш не знам шта да кажем. Оптимиста сам и верујем да ће све доћи на најбоље. У оваквој геополитичкој ситуацији, у којој се Србија тренутно налази, власт у Србији нема никакве алтернативе, нема никакву бољу варијанту од постојеће – што се тиче спољнополитичких односа Србије. Дакле, за Србију је увек била најбоља варијанта – неутралност, несврстаност.
Кад је Србија покушавала да се придружи једној од великих држава – СССР ексклузивно, или САД – није никад било добро за Србију.
Србија је релативно мала држава, али геополитички и геостратешки веома важно положена на Балкану: у средини Балканског полуострва, у средини Европе. Зато има могућност да балансира између светских сила, светских моћи. И, то је сасвим логично, и најбоља варијанта за Србију.
Што се тиче културних односа, економије и сличних ствари, апсолутно сам за јачање руско-српских веза, али што се тиче српске спољне политике, мислим да је неутралност најбоља варијанта за вас и највише користи за Србију доноси овакво геополитичко понашање.
Да ли је то део одговора на питање шта мислите о идеји још из Милошевићевог времена, о савезу Србије, Русије и Белорусије?
Ако ће то имати стварну корист за Србију – што да не. На пример, ми већ сада имамо неке ексклузивне економске односе између Србије и Русије, што се тиче спољне трговине. Српска роба се продаје у Русији без царине. То је једна важна ствар за наше односе.
Што се тиче ступања Србије у неку организацију, у неки савез, ја не мислим да ће то бити онолико корисно колико то неки људи овде у Србији мисле. Можда ће то имати велику корист за Русију, али нисам сигуран да ће бити баш онако корисно за Србију.
Стиче се утисак да је Путин спреман, а да Београд нешто чека – можда Одесу, или нам још нешто недостаје? Већ сте рекли да је неутралност можда боља.
Могу само да поновим да је по мом мишљењу најбоља варијанта за Србију неутралност и несврстаност. И, то је то!
Да ли после гласања на Генералној скупштини УН очекујете промене у спољној политици Србије, бар у некој мери – конкретно мислимо на укидање санкција Белорусији, као неки први корак, будући да је Белорусија гласала против резолуције о Сребреници?
Видећемо. То би било сасвим логично, али нисам сигуран да ће баш тако и бити. Али, то би било апсолутно логично. Да! Укидање санкција Белорусији!