Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је уручио вечерас, 27. октобра 2024. године, на Великој сцени Народног позоришта у Београду орден Светог Саве првог степена г. Никити Михалкову, прослављеном редитељу и глумцу, народном уметнику Руске Федерације.

После маестрално одигране драме 12, из пера Никите Михалкова и браће Пресњаков, од стране врхунских уметника окупљених у Државној буџетској установи културе Никита Михалков из Москве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је изашао на Велику сцену српског националног театра и поручио: – Поштовани Никита Сергејевичу, хвала Вам за ово предивно и узбудљиво вече и ову представу која открива најдубље тајне људске личности и живота.

– Посебна особеност руске културе и уметности уопште јесте да се бави питањем смисла човековог живота, а то је такође и особина Вашег стваралаштва кроз које српски човек препознаје једног од највећих уметника и стваралаца на пољу филмске и сценске уметности и то не само у Русији него и у читавом свету уопште – нагласио је Светејши Патријарх и закључио:

– Неко је одлучио да због Вашег достојанства и људског поштења, због Вашег отвореног сведочења православних јеванђељских вредности, да Вам укине да примате златне предмете: палме, шкољке, медведе, лавове… Наша Српска Православна Црква, препознавајући Ваше сведочење аутентичног, здравог, нормалног, у складу са Божјим планом човека, који је заправо универзални човек, одлучила је да Вас награди својим највишим признањем, орденом Светог Саве првог степена.

Ове Патријархове речи многобројна публика, која је испунила Велику салу Народног позоришта до последњег места, пропратила је са нескривеним одобравањем и великим аплаузом.

У грамати која прати највише одликовање Српске Православне Цркве наводи се да се, на предлог Патријарха српског Иринеја и Епископа бачког Иринеја, орден Светог Саве првог степена г. Никити Сергејевичу Михалкову, филмском и позоришном аутору и глумцу, додељује у знак признања за немерљив допринос представљању православног етоса и културе у светским оквирима, а посебно за братску помоћ и састрадалну љубав свагда пројављивану према Српској Православној Цркви и њеном верном народу.

Светејши Патријарх г. Порфирије је затим присутнима објаснио да је предлог за одликовање великог уметника покренут још за време блажене успомене патријарха Иринеја. – Али како то обично бива: да један сеје, други окопава, трећи жање, а четврти, који је најмање заслужан, има благослов да се храни од такве богате трпезе. Достојан –  поручио је патријарх Порфирије.

Уследиле су речи благодарности г. Никите Михалкова:

– Када човек ради за награде никад их није довољно. Постоји икона Мајке Божје Неочекивана радост. Данас се поклањам тој икони за ову неочекивану радост. Не сматрам да сам стварно достојан ове велике награде, али сам убеђен да је био у праву руски филозоф Василије Розанов када је рекао: Човек без вере ми није занимљив. Рођени смо да будемо занимљиви зато што верујемо. Хвала!

Свечаности у Народном позоришту су присуствовали и: Његово Високопреосвештенство Митрополит бачки г. Иринеј; Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Патријарха српског; гђа Ивана Димић, главни и одговорни уредник Светосавског звонца; г. Светислав Буле Гонцић, управник Народног позоришта у Београду.

* * *

Раније у току дана Никита Михалков је говорио на конференцији за штампу у Народном позоришту.

Русија се данас супротставља коалицији од 50 земаља а остатак света гледа како ће се то завршити и размишља хоће ли се определити за ову или ону страну. Али таква конфронтација није од јуче, каже чувени руски режисер Никита Михалков уз поруку да је та борба за Русију, али и читав словенски свет „бити или не бити“.

И ми и ви супротстављамо се томе не годину-две, него вековима, и код нас, и код вас има оних који су спремни да отворе капију опседнуте тврђаве, рекао је Михалков на конференцији за новинаре у Народном позоришту након што је у суботу први пут у Београду изведена његова представа „12“.

Одбрана словенске цивилизације

Како је истакао, свако има свој избор, али ако гледамо будућност све зависи од тога колико желимо да останемо своји.
„То је тешкој, мало је оних који могу да нас разумеју. За многе смо туђинци, али ако смо цивилизација, словенска цивилизација, не одвојене земље него цивилизација, ту цивилизацију треба да бранимо“, поручио је славни режисер, додајући да свако то треба да ради тамо где може, а он то ради на филму и у позоришту.

Михалков се опсежно осврнуо и на ситуацију у Украјини и борбе које се тамо воде. Сматра да за Русију нема другог излаза него да искорени украјински нацизам јер ће, како каже, иначе он уништити нас – и за нас је то питање „бити или не бити“ и не само за нас, већ за читав словенски свет. Притом, како примећује, остварио се сан тзв. цивилизованог света да гледају како се словенски народи међусобно убијају:

„Али ми не ратујемо с оним ко се сматра Словеном и православцем јер да је тако не би спаљивали своје цркве. Ми се боримо против Антихриста. Зато наша будућност зависи од нас самих.“
Сваки рат завршава преговорима, безбедност Русије мора бити осигурана

Он је подсетио и на историјат настанка украјинског проблема. Све је, каже, почело од „злочина“ Бориса Јељцина који је растурио велику земљу СССР, а наставило се тиме што су се Руси према Украјинцима и даље понашали као старији брат, мислећи да ће односи између два народа остати добри.

„А англосаксонски свет радио је сваког дана. Радио је с децом, од школског узраста. Стасала су покољења која никад неће моћи да схвате да су Руси и Украјинци исти народ. Слагали су их, као и нас. То је неопростива грешка.“

Затим је дошла 2022. кад , према речима Михалкова, да Русија није направила опасан корак (почетак Специјалне војне операције) за две недеље рат би дошао на њену територију:

„Видео сам те документе. Оно што се десило је изнуђен поступак. И то је поступак на који може да се одлучи јак човек спреман да прихвати ризик.“

Михалков додаје да се , наравно, што се тиче резултата, сваки рат завршава преговорима – само је питање колико жртава бити потребне до преговора. И, како истиче, сви треба да схвате да ти преговори треба да осигурају безбедност Русије.

Руски режисер је уверен, имајући у виду актуелне догађаје у свету, да ће доћи до прозрења и људи на Западу – „погледајте шта се дешава у Грузији, Италији, Немачкој, људи схватају да су обманути али се и даље плаше да изађу из зоне комфора“.

„Западна Европа је под америчким нуклераним кишобраном лепо живела 80 година и мисли да ће тако бити заувек. Али постаје све јасније да се обични кукавичлук назива толеранцијом, а одсуство жеље да се заштите сопствени идеали зове се мултикултурализам.“
Суштина руског карактера

Михалков објашњава и суштину руског карактера која је тако сажето и сликовито одсликана у представи „12“ кроз личне исповести поротника позваних да одлуче да ли је чеченски дечак крив за убиство очуха руског официра.

„На руском је назив за Руса у форми придева (руски), не ко, него какав. Зато Рус може бити свако ако осећа руску душу, културу, историју. Руска уметност је увек била катарза. Један монах је рекао: свака истина без љубави је лаж. А у нашој култури и вери основа је љубав. То је оно што све уједињује. А ту улази све, и добородушност, и праштање“, истиче режисер.

Кад је реч о уметничком проседеу који следи, Михалков кистиче да не одваја етику од естетике и да је важно само колико човек верује у оно што ради.

Износећи своје виђење слободе, напомиње да је слобода пре свега право избора, док код неслободе таквог права нема, а највиши степен слободе је кад нема потребе да се било шта бира и кад се слобода подразумева. Указује и на опасност диктата профита у свету уметности, мада констатује да се ту ништа није променило од стварања света.

„Проблеми живота, смрти, глади су и даље ту као и пре. А само они који су тога свесни могу имати унутрашњу слободу. Притом срећа човека је кад се радује оном што има, али новац не чини људе срећнима. Чехов је писао: сваком срећном човеку неко мора да покуца на врата и кажу да има много несрећних људи. Наша представа управо говори о томе колико је човек спреман да потроши свог времена на живот другог човека и његове проблеме“, навео је Михалков.
Открио је и да је за њега завист „мајка свих грехова“ па су чак и Христа разапели због зависти.

„Осећам унутрашњу слободу зато што на срећу не осећам завист. Зато што сам је осетио на себи. Мислим да је слобода од зависти основа свих слобода“, поручио је Михалков.

[СПЦ]

[СПУТЊИК]