Интервју у целости преузет са cudo.rs
Преболео си недавно Ковид. Лежао током најгорег периода у Београду и, у моменту док радимо овај интервју, си у болници у Бања Луци на опоравку. То искуство болести, након што си је сада прележао, покреће једно од оних „вечних“ питања Зашто Бог допушта зло и зашто допушта болест . По твом мишљењу, могу ли болест и зло бити подстицај ка добру, могу ли имати конструктивну улогу?
Н.П: Одвојио бих, за почетак, болест и зло.
Оно што мене сада окупира и о чему интезивно размишљам цело ово време док сам у болници, на лечењу од ковида је болесников однос према овој и свакој болести и како да се, у тренуцима када га болест напада, када му руши организам, човек држи у сталној комуникацији са Богом, а не са болешћу и евентуалним мукама кроз које пролази. Знамо да је свака болест упозорење и да је на корист.
Мени је ковид био благослов – незаменљиво, велико искуство.
Хвала Богу за све!
Никад се ниси либио да јавно у својим песмама говориш о тамним деловима како сопствене, тако и људске, општељудске психе. Онога што Јунг зове колективно свесним и колективно несвесним. Тај твој исповедни тон је врло сличан јавном исповедању првих хришћана који су се исповедали пред свим члановима заједнице, Цркве. Колико је тај твој исповедни тон мотивисан твојим личним разлозима, твојом личном – Грци би рекли катарзом, а хришћани покајањем – а колико је у њему рокерске потребе за провокацијом („Педофилија“, „Ужички хероин“…) и да ли је могуће уопште раздвојити лични од општечовечанског тона?
Н.П: Не.
У почецима, мој исповедни тон је био део провокације; намерна, директна, огољена провокација која иде из потребе да шокира, али и да покаже да могу и хоћу да говорим о неким стварима без увијања.
Касније, обожен, схватио сам да су песме биле јавне исповеди, да сам ипак успео да пренесем јасну поруку шта мислим, а да не збуним пуно људе. Успео сам, чини ми се, да бар мало да сачувам душу, тек толико да могу и да имам с чиме да се вратим своме Богу под скуте.
Има ту начина како се човек изражава, како може и зна, вероватно је мени исповедни начин причања приче најближи. Песме или песмичице које настају, увек су прво мени потребне, па онда и другима почињу да значе нешто.
Музика је најближа, после молитве, савршеној уметности и Богу.
Радио си сценарио за „Тому“. Колико је то било занатски и зараде ради, а колико је било мотивисано твојом потребом да пишеш сценарио о Томи Здравковићу? Постоји ли нешто у његовој личности, појави, хабитусу што би рекли интелектуалци, што ти га чини симпатичним, привлачним, како год?
Н.П: Ма, ја сам одрастао у том времену, по кафанама, јасно је мени било ко је ту ко, нисам имао дилему. Али једно је нечији живот, а једно је филм, драматургија, уметност. Тома је за живота, а нарочито након трагичног одласка, заслужено добио статус легенде народне музике и кафане.
Ја памтим то време, тај неки социјализам, те људе, кафане, мирис тог времена и мирисе моје породице. Тома и Томина судбина ми је била јасна и привлачна, да и ја, без политике и личних анимозитета према бившој земљи, проговорим о том, мени тако тужном времену. Тома је био даровит композитор, туга коју је носио је била аутентична. Међутим, он је био и све оно друго – курвар, алкос, коцкар…
У свакој професији, сви врло добро знају, између себе, ко је ко и ко шта може. Тако је и Тома заслужио место које су му дали и његови слушаоци, али и колеге са естраде.
Онако како ја схватам свој посао, посао сценаристе, не постоји уопште могућност да писање сценарија, без обзира да ли је сценарио наручен или не, не крене из једне потпуне преданости и схватања важности теме и идеје филма или серије.
Професионализам подразумева срце, није могуће писати технички и формално, занатски, како кажу. Професионални сценариста мора да се припреми за писање и да у њега уђе свим својим снагама, на бити или не бити.
Мора бити животно заинтересован за причу, јунаке, идеју; он је тај који брани основну идеју: ова прича и ови ликови заслужују да о њима човек пише и да их брани на папиру, да их овековечи. Ту нема мрдања, човек мора буде лојалан својој професији, мора да буде професионалац кога плаћају да пише емоцију, љубав, да кроји судбине, да потури себе, да да себе понуди на тацни, а не склапа неке речи у неки ток и тако попуњава папир.
Писање је емоција, а не шкрабање.
Позната је твоја изјава, нама који смо мало старији, још из деведесетих да си ти први озбиљнији новац који си зарадио у животу, а то је био сценарио за „Лепа села лепо горе“ потрошио на „опијат у народу познат као хероин“. Нећемо те, још увек, питати ништа око хероина, него бисмо те питали око односа према материјалном, какав однос имаш према њему. У каквој си сад фази? Какав је био тај однос, а у каквом је он сад „агрегатном“ стању?
Н.П: Ту се ради о сценарију за филм Ледина, који сам писао 1993. Касније је он урађен, али је било пуно неких измена у односу на оригинални сценарио, што је нормално.
Мени новац је важан. Потребан је. Међутим, новац има своје место и свој значај у животу човека, проблеми настају када се та хијерархија поремети и када новац избије на прво место, када се места замене, па се на новац гледа као на нешто што има већи значај од образа, поштења, памети, лојалности – љубави.
Обичај је да у интервјуима за „Чудо“ питамо саговорнике: хришћанин си, православни. Можеш ли да одредиш моменат у свом животу када си знао да је то неповратна ствар? Да не постоји могућност више да ти то не будеш…
Н.П: Постоје тачке, тренуци, када сам се мењао и схватао. Знам те тренутке, сећам се тих тренутака.
Међутим, када човек настоји да постане истинит, када, полако, постаје противник земаљске, плотске, логике; када се духовним очима почиње гледати на све, када животом својим покушаваш управљати искључиво православни кајасима, тада настају искушења и рађају разне сумње.
У тренутку сам схватио – цело време сам био на погрешном трагу, у погрешној колони. Брзо сам се престројио, вратио у веру мојих предака, Православље. То је за мене било чудо и од тог тренутка, ја сам Христов војник, свестан света око себе. Пут, Истина и Живот, то је оно што сам тражио и нашао.
До тог момента, живео сам једну интелектуално-гротескну верзију боемско-уметничког живота – односно, у некој врсти вихора, у сред вихора мртваца, где се сви око тебе одбијају од мартинеле блудног, алкохолно, грешног животињарења.
Иштите и даће вам се, рекао је Господ.
Хаос сам претворио у мир. Нормалност је највећа уметност живота. Смирење и покајање, две најважније речи, нека нас воде кроз живот.
Слава Богу!
Рекао си ми у нашем разговору који је претходио овом интервјуу детаљ за који нисам знао да је твој прилазак Христу и улазак у Цркву као заједницу љубави, не у административну јединицу Епархије Бачке звану Манастир Ковиљ, био везан за манастир Ковиљ. Можеш ли нам описати како је дошло до тога, изнети неке детаље из тог прилаза са све описом природе (смех) и, наравно, сусрета са тадашњим игуманом, а садашњим предстојатељем наше помесне Цркве Његовом Светошћу Патријархом српским господином Порфиријем?
Н.П: У Ковиљ ме, не знам баш које године, одвео господин Андреј Шепетковски, глумац, колега мој и пријатељ. Тамо је, осетио сам, било једно узаврело, истинито, монашко, братство, и верујем да је Ковиљ за многе био тачка и прелома ка Истини и ослонца.
Многима су Ковиљ и, тада, владика Порфирије, помогли да се дефинитивно пусте у Божији загрљај у коме до тада нису били или су мислили да нису.
Ја јесам одлазио пар пута у Ковиљ, али нисам имао никаква искуства и доживљаје у манастиру који су били важни или кључни за мој однос према Богу.
Могу сам да кажем да сам био почаствован и срећан што су био тамо на Литургији два, три пута, што сам преноћио пар пута и сусрео се и разговарао са владиком, односно, са нашим Патријархом Порфиријем. Мислим, нисмо разговарали, ја сам тражио помоћ, слушао. И чуо сам, код њих, то византијско појање који монаси певају, то је заиста звучало импресивно.
Повратак у веру предака је кључна ствар за сваког Србина. Ако се, у историјском вихору, његова породица одродила, отпала од Бога и Православља, човеков задатак је да је врати у крило нашег Бога Исуса Христа. Само православни Србин је Србин.
Политичке идеологије и интелектуалне заблуде по линији славенства, језика, културе, Србина претварају у Југославена, а диктаторско-крвави системи, фашизам или комунизам, од Србина праве животињу, интернационалну животињу која не гаји душу Србина.
Сада је то, након ових година грађанског рата у СФРЈ, јасно као бели дан.
Ово јесте незахвално питање за јавни одговор, али верујемо да си ти човек који неће имати проблем са тим да одговори на њега. Занимају нас односи и то односи који су дефинисали и омеђили круг твог личног страдања везаног за зависност од хероина. Дакле, релације овакве:
Коља – хероин;
Коља – Бог;
Бог – хероин
и, наравно, све заједно:
Коља – Бог – хероин.
Како су те релације изгледале током борбе и победе и молим те да не штедиш нити читаоце и пратиоце „Чуда“, нити себе…
Н.П: Пуно сам причао о говорио о томе.
Мени су та предавања, како их назвати, те јавне исповеди, од оне на Коларцу, па до интервјуа које сам давао медијима, били кључни у овој четрдесетогодишњој борби за нормалност, за здраву памет, за душу. Јер, мене су алкохол и све што можете да замислите, пратили још из ране младости.
Ево једне анегдоте.
Пошто сам већ дуго био зависник, моја мајка покуша, преко једне познанице, да ме пошаље на неки акупунктурну сеансу, то јест, више разговор који би онда породио низ тих сеанси и помогао ми да се решим зависности. Ја, шта ћу, након притисака, одем.
Међутим, кренем мало раније и навратим крај свог дилера, средим се, и попушим један мали џокавац са Х. И дођем на разговор. Врло пријатна жена, пита ме – Пушите ли? Ја, искрено, кажем – Не. Она опет – Пушите ли? Ја кажем – Не, никада нисам пушио цигарете, никотин не подносим. Она каже – Устаните и изађите из ординације. Ја Вама не могу помоћи. Вама само Бог може помоћи.
Ја, касније, схватим да је осетила из мојих уста мирис, задах никотина и помислила да је масно лажем. Она је била прва која је рекла истину.
Није ме само пустила из ординације, већ је написала пар наслова које треба да купим и прочитам. Ја, испрва, нисам хтео, али мајка је купила те књиге др Лазе Милина. То су биле Апологетска читанка, Разговори са професорима и још једна…
Те књиге су ми окренуле мозак и поставиле га у правилан однос према свету и животу. Та госпођа је била окидач, хвала јој, где год да је.
Наравно, повратак у Православље је пружио теоретску могућност да се ослободим зависности, јер без вере је то немогуће, тешко и некако, недовољно.
Укратко, кажем, јер сам доста о томе говорио, болест долази као опомена, па је тако и мени опијат дошао као опомена, односно – сломљен сам, его ми је сломљен, стуцан и бачен у јарак. Морало је тако, јер сам био на путу да изгубим душу.
Бог зна шта је најбоље за нас и свака болест је с допуштењем и на корист. Сад сам, управо, прележао ковид и мислим да боље нисам могао да проведем ово време него у болници, окренут Богу, спреман да чујем, ослушнем, како да идем даље. Сазнао сам неке велике и лепе ствари о себи и другим, окренут Богу и Пресветој Богородици.
Кад је реч о уметничком раду у оваквом друштву какво је наше, српском културном простору што би рекли културни радници – који је теби смисао тога?
Н.П: Ја живим од талената које ми дао Бог, у центру сам производње, борим се да све то остане обожено и у складу са мојом вером; да радим и храним породицу, али и да не издам веру за вечеру.
Да останемо на Христовом путу, и ја и моја породица. Све остало – како буде.
Већ сам у годинама, не требају ми јалове интелектуалне полемике, кауч-револуције и лаж…
Имаш ли омиљене писце? Читаш ли тренутно нешто? Чему волиш да се вратиш од књижевности?
Н.П: Ретко читам белетристику, заиста…
Годинама већ покушавам да нешто прочитам и увек је то или неки стари наслов или – кад наиђем на нешто занимљиво, читам то и више пута за редом. Сетио сам се По зараслим стазама Кнута Хамсуна, то ми је било интересантно…
Поезија је најважнија, ту, ако се нешто добро нађе, то је лековито. Углавном пребирам по православној литератури које данас, Богу хвала, има у изобиљу. Људи преводе, издаје се пуно велике литературе. Манастири и манастирске библиотеке, прави су и једини извори важних знања. Да не говорим колику и какву важност манастири имају за нас Србе. Ту је све настало и ту мора да се врати.
Један осмогодишњи дечак, електричар, слушајући „Мексиканца“ закључује да „Мексиканац верује у Бога, помиње се Васкрсење“. Родитељство си и опевао. Какав родитељ се трудиш да будеш?
Н.П: Трудим се да будем што мање лош.
Да своме детету направим што мање штете, да га волим, штитим и да га саветујем да се моли Богу. Вера је најважнија.
Треба да воли, прво да воли Бога; да Му се моли, да Га поштује, да живи према Божијим заповестима. Да иде у своју Цркву, Српску Православну Цркву.
Да буде прво буде Православац, па онда тек Србин, па тек онда све друго.
Ми у „Чуду“ се трудимо да Богу Живоме служимо ту где нас је и ставио, ко што свако и ради. Људи који нас, Богу хвала прате, читају и заједно са нама учествују у овоме што ми покушавамо да буде слика Цркве, слика заједнице су ипак једна врста „публике“, да употребимо естрадни речник или „група људи“ да се вратимо на антропологију која има одређена духовна искуства и интелектуална знања. Ти свакако имаш озбиљна и животна и духовна искуства. Речено је у Светом Писму „викаће се са кровова“. Ево, вичи са нашег крова – Шта би ти поручио браћи и сестрама у Христу?
Н.П: Тешка времена долазе.
Покајте се и смирите. Смирење је навика.
Такође, навикните се да праштате људима, да их волите, да им се нађете, да их не оговарате.
Уколико би седам милиона Срба, пало на кољена и изговорило Исусову молитву, небо би се затресло и Господ би променио планове. Овако, ако наставимо да се одричемо Бога, предака, свете српске земље у празним селима, нема нам спаса. Ни нама ни овој накарадној цивилизацији.
Покајте се, смирите се, опростите. Умолимо Господа да нам угреје охладнела срца.
Разговарао: Давор Сантрач