Америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) недавно је на свом сајту расписала конкурс у којем тражи кандидате који говоре српски језик. Амерички обавештајци, између осталог, траже инструктора за стране језике у Вашингтону, али и кандидате за прикупљање, обраду и искоришћавање отворених извора информација.
Овај конкурс актуелизовао је стару дилему: шта занима ЦИА у Србији? Одговор на то питање може се открити у одељку који се односи на податке објављене по америчком Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја (ФОИА). Овај одељак на сајту ЦИА броји 17.810 докумената у којима се спомиње Србија, а односе се на период од 1945, па све до 2001. године. У њима се може пронаћи шта је све у другој половини прошлог века занимало агенте ЦИА у Србији, али и каква је била њихова методологија рада.
А занимало их је апсолутно све: од политичке ситуације, превирања и другачијих фракција унутар власти, па до објављених научних радова у стручним часописима и рударско-геолошких открића. Показали су интересовање и за временску прогнозу на недељном нивоу, али и квалитет хране који се делио радницима у руднику цинка Ново брдо, на источној страни Копаоника. Аналитичар ЦИА је у том случају забележио да су „радници у администрацији незадовољни, јер добијају исту храну као рудари”.
Највећи број објављених докумената односи се на период после Другог светског рата. Оперативца ЦИА пратили су кретања војних јединица, али и политичка збивања унутар власти и Комунистичке партије. Тако се у укупно 372 докумената, ЦИА бави разлозима зашто је Милован Ђилас постао дисидент и шта је касније радио. Из депеша у којима се Вашингтон обавештава шта је позадина његовог политичког уклањања, произилази да су оперативци ЦИА у то време имали боље информације него многи „добро обавештени Југословени”.
Пример за то је документ из марта 1954, у којем се наводи да је Ђилас неколико месеци пре него што је искључен из партије дошао на састанак код Едварда Кардеља, тадашњег министра иностраних послова Југославије. На том састанку је рекао Кардељу да треба склонити Тита с власти, јер је „мекан и помпезан” и да је потребно променити политички систем тако што ће се успоставити две нове политичке партије: једна Социјалистичко-демократска и друга Партија радника и сељака. Судећи по оперативцима ЦИА, Кардељ је на том састанку ћутао, што је Ђилас схватио као одобравање. Касније је управо Кардељ био тај који је на Трећем партијском пленуму написао и прочитао главну „оптужницу” против Ђиласа.
И у другим политичким „потресима” тадашње Југославије показало се да је ЦИА била боље обавештена од многих овдашњих „познавалаца прилика”, посебно када је реч о разлозима Брионског пленума и склањања Александра Ранковића из врха власти. Аферу о прислушкивању Тита ЦИА је детаљно описала у документу од 12 страна и њихова тадашња сазнања у великој мери откривају и данас непознате податке. Примера ради, аналитичар ЦИА није веровао да је истинита тадашња званична пропаганда да је Ранковић желео да постане „југословенски Стаљин”, те да је због тога хтео да прислушкује и свргне Тита. Разлог за цео след догађаја ЦИА је видела у чињеници да је Ранковић и пре Брионског пленума изгубио позиције у власти, јер су многи кадрови које је препоручивао за државне функције смењивани још од 1963. године. Дакле, по ЦИА, Ранковић је и пре званичног разлога за смену био „на леду” и губио позицију са које је наводно хтео да наследи Тита.
Из осталих докумената произилази да је ЦИА идентификовала етничку нетрпељивост између народа Југославије још 1954. Из једног документа се види да су „Срби бесни на Словенце и Босанце јер кредити за електрификацију иду њима, а да су Хрвати и Словенци љути на Србе због изградње пруге Београд–Бар”. Доказ за своје, деценијама касније потврђене тврдње, аналитичар ЦИА је видео у чињеници да „хрватски навијачи вичу ’Цигани, Цигани’ српским клубовима сваки пут кад играју утакмице у Загребу”.
У то време, аналитичари ЦИА су почели интензивно да се интересују и за Косово. У извештајима се наводи да је то подручје где су „етничке поделе најизраженије” и да свака страна тврди да полаже право на територију: „Срби тврде да је то њихова земља, док Албанци гледају на њих као колонизаторе.” Када је реч о Косову, посебно је занимљив извештај из априла 1979. године, у којем се дословце каже: „Док нема доказа за страно субверзивно деловање, ситуација на Косову је таква да је спремна за међународно мешање.” Таква анализа се потврдила 20 година касније.
Америчку агенцију посебно је занимало ангажовање немачких ратних затвореника у војној индустрији. У таквом једном извештају се наводи да је у крагујевачкој фабрици „Арсенал”, после Другог светског рата, запослено 124 инжењера који су били немачки ратни затвореници. Они су добили и држављанство Југославије, заједно са другим „способним радницима”.
Поред политичких и војних питања, ЦИА је, чини се највећу пажњу посветила научном раду у Србији. Готово да не постоји научни рад објављен у стручним часописима, а да га аналитичари ЦИА нису превели на енглески и послали у Ленгли. У више хиљада научних радова, види се да им је дијапазон интересовања био прилично широк: од утицаја цимета на здравље, па до рударско-геолошких истраживања.
Природни ресурси су били под посебном пажњом. Осим комплетног пописа свих рудника на територији СФРЈ, ЦИА је пратила опште стање рударства и индустрије у земљи, а неким рудницима – као што је Трепча – посвећена је нарочита пажња. Тако је овај рудник у једном документу оцењен као „највеће налазиште олова у Европи”. Занимљив је и извештај из 1954. године, у којем се наводи да су две године раније у близини Мајданпека пронађени трагови уранијума, али да власти желе то да сакрију из страха од „непријатеља који би можда желео да окупира ову територију”. Ипак, у каснијим извештајима се нигде не наводи да ту уопште постоји уранијум.
Из осталих докумената се види да ЦИА има врло добре информације из свих војних фабрика, рудника, електричних компанија и осталих стратешки важних фирми. Информације су толико детаљне да ЦИА врло добро зна чак и имена административних радника и њихове проблеме из тог периода.
Извор: politika.rs
