У своје време уживао је велики углед, који је заслужио сопственим радом, кроз своја дела. Био је политички вођа, просветни радник, културни емисар национално-историјског наслеђа српског народа, а у тешким временима стране окупације и велики ослонац свом потлаченом народу.
Аустроугарска окупациона влада је уочила опасност од овог вида организовања Сокола, те је правила сталне сметње приликом оснивања нових друштава. Након победе српске војске у Балканским ратовима, аустроугарске власти су тражиле и најмањи повод како би прекинуле рад друштва и тако зауставиле национално одушевљење српске омладине које је било у успону. Генерал Оскар Поћорек је 3. маја 1913. године донео одлуку којом се распуштају сва српска соколска друштва заједно са Српском соколском жупом босанско-херцеговачком.
Иако им је забрањен рад, Соколови уопште не мирују, па тако Мишко Јовановић и Вељко Чубриловић, помажу Гаврилу Принципу у атентату на престолонаследника Фердинанда. Стеван Жакула је био један од оптужених у чувеном Велеиздајничком процесу у Бањалуци, која је почео после Сарајевског атентата, а у току хајке против виђенијих представника српског народа у БиХ од 3. новембра 1915. године, а завршила 16. марта 1916. године. На њему је оптужено 156 националних радника, а све ради велеиздаје и за све, предложена је смртна казна.
Пресуда је донесена 22. априла 1916. године по којој је Стеван Жакула осуђен на 6 година робије заједно са Чедомиром Јелићем, Васом Меданом, Ђорђем Обрадовићем, Јованом Лукићем. Стевану је Врховни суд Босне и Херцеговине 8. фебруара 1917. године повисио казну на 10 година, јер му се узимало као отежавајућа околност његов „интензивнији рад у Соколским друштвима“. После Првог светског рата обављао је функцију секретара „Савеза сокола Краљевине Југославије“. Умро је 1939. године.
