У Његоша је вазда био жив осјећај духовне надмоћи над осталим људима, и отуда вазда и сажаљив поглед на све творевине људи, па следствено и на њихове вјерске институције. Његош није потцјењивао традиционални символизам вјерски, но га је више са сажаљењем посматрао као вјечно неуспјели покушај људи да изразе оно што вјерују.
Шта су сви символи људи, којима се они напрежу да изразе Бога, пред моћним дјелима којима је Бог сам себе изразио? Шта је храм св. Петра према храму који је Бог сам себи подигао. „Ти си себи храм дига над свима, што сав страшни простор обузима“. Ту и лежи разлог зашто Његош није много марио за церемонијално, култно у вјери, и зашто није особито волио да као епископ литургише.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
Христос је корио фарисеје што испуњавају савјесно и најситније и најбезначајније култне прописе, а заборављају правду. Велика маса је готово увијек фарисејска, тј. она готово увијек претпоставља извршење ситних вјерских прописа, ма и на штету најкрупнијих.
Тек је било 20 година Раду кад је он дошао до овог искуства; и тек му је било 20 година кад је из свог стеченог искуства извукао следећи морал: „Лактом вјере глупост чојка мјери, а озбиљност дјелом и врлином.“
Правду су заборављали сви они мали људи око Његоша, који су се бојали крметине више него невине крви, или који су љубили бадњак усрдније него своју браћу, или који су подизали Богу златне храмове, а људе окивали у гвожђе и бацали у дубоке јаме.
Отуда је Његош и хладан према култу и култним церемонијама, но он није био противан традиционалним вјерским обичајима; напротив, он је држао све вјерске обичаје свог народа, славио је крсно име, празновао Божић: „Нема дана без очињег вида, нити праве славе без Божића!“
(одломак из књиге „Религија Његошева“, епископа Николаја Велимировића)