Књига Његошев национализам Душка Бабића, коју су заједнички објавили „Катена мунди“ из Београда и Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице, представља прву целовиту, систематичну студију о Његошевој идеји нације као основној инспирацији целокупне његове поезије.
Аутор покушава да проникне у Његошеву „онтологију националитета“ као антрополошког феномена и да из те позиције сагледа метафизичка, религијска, национално-историјска и културолошка значења Његошев(ск)ог родољубља. При томе, Његошеву идеју националитета Бабић посматра „изнутра“, у склопу песникових базичних идеја о човеку и његовом „званију пред Богом“, и „споља“, у контексту српске историје и менталитета, романтичарских представа о нацији, геополитичких и културолошких питања која Његошево дело упућује нашем времену.
Темељну одредницу Његошевог промишљања народа (рода, племена, народности, нације) Бабић види у чињеници да национално одређење човека за цетињског владику није спољашња, социолошка чињеница, већ исконско својство људске природе, онтолошко језгро људског бића. Припадање народу није пасивно стање и „статистичка чињеница“, него активно, жртвено испуњавање моралних императива овековечених у дугом трајању народне заједнице. Оваква идеја о односу појединца и заједнице, човека и народа, имплицитно је садржана у Његошевом песништву као целини, а експлицитно је саопштена у познатој песми Поздрав роду, где је родољубље „дефинисано“ као „електризам душе“ и „пречишћена искра божествена, кроз пламове огња бесмртнога“. Народносно осећање је услов „живота душевног“, пут човековог уздизања из „смртне прашине“ у светлост духа, из земаљског у небеско.
Да би живео са Богом, да би своје постојање окретао ка небу (а не ка „адском наследију“), човек мора бити живи, делатни део народне заједнице. Његошевски схваћено родољубље, сматра Бабић, није егзистенцијална него есенцијална категорија, оно не припада световној него сакралној димензији бића. Другим речима, Његошев патриотизам је – како је давно приметио владика Николај Жички – саставни део његове религије.
Ово је оквир у који Бабић смешта сва друга питања којима се бави у књизи Његошев национализам, као што су: Његошев доживљај историје, односно српске историје, у светлу њених темељних одредница – косовског завета, светосавља, херојског и предачког култа, прожимања „епске“ и „трагедијске“ свести; однос националног и конфесионалног у Његошевом родољубљу, са нагласком на тражењу одговора за супремацију нацијенад вером, што противречи песниковој дубокој религиозности и, поготово, његовом владичанском позиву; сагледавање Његошеве идеје етницитета у контексту романтичарских схватања нације и културне климе XIX века, посебно у светлу његовог словенства и пробуђених нада ујужнословенско заједништво… Крећући се том путањом, аутор долази до најтежег и најпровокативнијег питања – односа српства и црногорства у Његошев(ск)ом наслеђу.
Укрштајући све претходне увиде у Његошеву идеју нације – метафизичке, религијске, историјске – аутор показује да у Његошевом песничком делу, односно у његовом виђењу историје и бића Црногораца, постоји само српска национална свест, а да се о црногорству може говорити само на нивоу локалних менталитетских и обичајних црта. У његошевској народносној парадигми, црногорство као етничко одређење не само што није могуће, већ је и одступништво, ренегатство, не много другачије од оног о којем се говори у Горском вијенцу. У завршном поглављу, Његошева идеја националитета и родољубља смешта се у контекст модернистичког секуларизма и нихилизма, осветљавају се тачке њеног сударања са доминантном културном матрицом нашег времена, али и дубинске потребе да се „враћамо Његошу“ и његовој косовској, заветној мисли, како бисмо се одбранили од свеприсутне банализације човека и живота. То је посебно важно у контексту наметнутог стереотипа о „српској кривици“, где се Његош јавља као једно од наших уточишта за чување националног самопоштовања и самопоуздања.
