У Сремској Митровици, у ноћи између 29. и 30. августа 1942. године, уз старо православно гробље усташе су убиле 150 грађана Шида, међу којима је био и Сава Шумановић, један од најистакнутијих српских сликара 20. века.
Рођен 24. јануара 1896. у Винковцима у имућној грађанској породици, Сава је од четврте године живео у Шиду. Прво интересовање за уметност показао је као средњошколац. Упоредо са похађањем Реалне гимназије у Земуну узимао је приватне часове код Исидора Јунга који га је упознао са сликарством импресиониста, Сезана и Ван Гога.
Упркос очевој жељи да се школује за адвоката, Сава је 1918. завршио Вишу школу за умјетност и обрт у Загребу а 1920. први пут је отишао у Париз где је учио код кубисте Андреа Лота и дружио се са Растком Петровићем, Модиљанијем, Максом Жакобом и другим уметницима.
Током свог другог боравка у Паризу, насликао је „Доручак на трави“ (1927) који је наишао на одличне критике, а нешто касније исте године за седам дана и ноћи завшрио је „Пијану лађу“, монументално ремек-дело инспирисано истоименом Рембоовм песмом и Жерикоовом сликом „Сплав Медуза“.
„То је најбујније, најсиловитије, најразмаханије његово дело“, пише ликовни критичар Миодраг Б. Протић. „Пијану лађу“ и друге слике Шумановић је излагао на Салону независних и Јесењем салону, престижним ликовним смотрама на којима су диктирани трендови мимо званичног и конзервативног програма сликарских академија.
Његово ментално здравље било је веома крхко и често условљено позитивним, односно негативним критикама. У фебруару 1928. Сава је доживео нервни слом и вратио се из Париза у Шид. Након одличних критика самосталне изложбе у Београду, септембра исте године, здравље му се поправило, а онда, након неспоразума са жиријем и изостанка са Јесењег салона у Паризу 1929. поново се погоршало. Марта 1930. заувек је напустио Париз и следеће две године лечио се у Београду. Две године касније дефинитивно се вратио у Шид. Живео је повучено, али је интензивно сликао, махом пејзаже и актове. Радио је на циклусима купачица и берачица грожђа.
У свом стваралаштву прошао је кроз различите фазе, од кубизма, преко класицизма и колоризма да би у последњој деценији развио особен стил који одликују светле боје и лирска атмосфера. Лично је свој стил називао „како знам и умем“. Последња самостална изложба у Београду, 1939, имала је одличне критике, посету и откуп, што му је донело велики успех и углед једног од најзначајнијих сликара српског сликарства.
За време Другог светског рата, Шид је ушао у састав Независне Државе Хрватске, ћирилица је била забрањено писмо па је Шумановић, из протеста, уместо потписа стављао само годину настанка. Тог 28. августа њега су, са још 150 Срба из Шида, ухапсиле усташе. Кад су дошли по њега, „замолио је да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио мајку у руку и отишао заувек, не знајући за шта га терете“, каже историчар уметности Гордана Крстић-Фај. Сви су одведени у Сремску Митровицу где су мучени и стрељани два дана касније.
У том тренутку на његовом штафелају сушила се слика „Берачице“.
Највећи број његових дела, преко 400, чува се у Галерији слика “Сава Шумановић” у Шиду, док се у Галерији Матице Српске налази око 50 радова.
Извор: blic.rs
