Милан Степановић на сајту Равноплов описује мање познату, али веома занимљиву епизоду из историје Сомбора: кратку, али значајну посету чувеног руског писца и револуционара Максима Горког 1906. године. У време његовог тајног путовања из Русије у Италију, овај знаменити руски књижевник је једну ноћ провео у Сомбору, где су га срдачно угостили локални социјалдемократи.
После неуспеле револуције 1905. године, царске власти су затвориле Максима Горког, што је изазвало талас протеста међу европским интелектуалцима, укључујући и српског писца Радоја Домановића. Захваљујући међународној кампањи, Горки је пуштен из затвора 1906. и одлучио да напусти Русију. Ка острву Капри, где ће провести наредних седам година, путовао је преко Аустроугарске, што га је довело и до Сомбора. Те пролећне вечери, локални синдикални лидери били су окупљени у Радничком дому, у згради поред чувене гостионице „Пакао“.
У њихово друштво стигао је необичан гост, човек средњих година, плаве косе, са карактеристичним брковима, обучен у чизме и чакшире налик локалним бричес панталонама. Представио се једноставно: „Товаришчи, ја сам Максим Горки – из Русије.“
Иако се комуникација одвијала уз доста потешкоћа (Сомборци су говорили српски и мађарски, док је Горки углавном користио немачки), домаћини су га срдачно дочекали. Како је био уморан од путовања, млади сомборски зидар Ђура Клапец, један од активних социјалиста тог доба, одвео га је својој кући у улици Сивачки пут бр. 30.
Ту је Горки имао прилику да проба аутентичну сомборску кухињу – посебно му се допао кулен, толико да му је домаћин спаковао комад за пут. После обилне вечере, одморио се у великом дрвеном кревету, у кући која је и деценијама касније чувала успомену на овог светски познатог госта.
Након преспаване ноћи, Горки и његов сапутник поново су посетили сомборске социјалисте, а потом су, уз пратњу домаћина, кренули фијакером до железничке станице. Тек након њиховог одласка, Сомборци су схватили да је славни писац заправо у бегу од царског режима и да је њихов град био једна од тачака на његовом тајном путу у егзил.
Тридесет година касније, 1936. године, сомборски радници су приредили комеморацију у част Максима Горког, обележавајући његов допринос књижевности и радничком покрету. Након Другог светског рата, једна улица у Сомбору добила је његово име и поносно га носи и данас. Ипак, на кући у којој је провео ту једну ноћ, нема никаквог обележја које би подсећало на ову фасцинантну историјску занимљивост.
Извор: из текста Милана Степановића, сајт Равноплов (2021).