У дубинама Балтика Хладни рат никада није завршен. Русија и Запад вуку своје потезе и покушавају да предвиде супарникове у овој врло компликованој шаховској игри у којој је војно позиционирање нераскидиво испреплетено са економским интересима, енергијом на првом месту.
Главни фронт је рута Северног тока, посебно његове друге верзије, Северног тока 2. То је гасовод око ког се боре Русија, Европска унија, НАТО и Сједињене Државе.
А Немачка, земља која је предодређена да буде руски терминал гаса у Европи, је сцена на којој се води овај сукоб и у ком се немачка влада нашла у тешкој позицији да мора да размишља о властитом националном интересу, али тако да не наруши односе ни са Москвом ни са Вашингтоном.
Без сумње сложена игра, јер Ангела Меркел савршено добро зна да се сви рачуни на крају плаћају и да се нови немачки “Остполитик”, онај који се отвара према Русији, не свиђа Доналду Трампу нити америчкој „дубокој држави“, где су уверени да је време да Берлин изабере на којој страни ће стајати.
За САД је избор јасан, или ми или они, до те мере да је председник Сједињених Држава задржао санкције против компанија које послују у пројекту и јасно је поручио како је Немачка дужна да купује амерички течни гас, ако жели заштиту НАТО-а и да остане под окриљем Вашингтона.
Трампова “уцена” је јасна. Жели да заустави настанак осовине Русија-Немачка и да спречи Москву да прода још више гаса Европи. Трамп је упоран у жељи да амерички ЛНГ продаје НАТО савезницима, који су према америчком председнику криви зато што добијају превише у односу на оно што дају, како у смислу војне потрошње, тако и куповине сировина и робе произведене у Сједињеним Државама.
Гас није изузетак и зато је већ неко време, посебно након што је Трамп на челу Беле куће, продаја америчке нафте и гаса у порасту, као и што расте број терминала за пријем и регасификацију течног гаса у Европи, укључујући Немачку, Италију, чак и Хрватску у којој би у догледно време требало да проради плутајући ЛНГ терминал Крк.
За Ангелу Меркел постоји двоструки проблем који треба размотрити и управо се на том подручју одиграва вечни сукоб интереса Европе и националних интереса појединих држава чланица, а други је вечни сукоб два царства која припадају Вашингтону и Москви.
С једне стране, канцеларка је савршено свесна ризика од одвајања из америчке орбите. Уз претњу Трампових царина, Берлин се плаши Вашингтоновог дувања у пламен Бреxита како би се пожар проширио на континент и узроковао распад Европске уније. То представља стварну претњу за средњорочну и дугорочну немачку стратегију.
С друге стране, берлински стратези сматрају да је удвостручење Северног тока кључно из два разлога. Прво, Немачка би постала неспорни центар руског гаса у Европи, следила би свој политички курс независан од Сједињених Држава, а исто тако би се супротставила оној Европској унији која не следи немачке интересе.
И на крају, за Немачку би то било и питање спречавања источноевропских земаља да на неки начин блокирају проток гаса из Русије према европском западу, јер би Немачка постала гарант снабдевања енергијом европског континента.
На чију страну стати? За Меркелову је ово раскршће врло сложено, иако се чини да у Берлину не желе да се повуку. Данска није учинила што се од ње очекивало и издала је дозволу за пролазак гасовода југоисточно од острва Борнхолм. Дакле, Берлин ће учинити све да доведе гас до терминала у Грајфсвалду и тако постане сила уско повезана са Русијом, заобилазећи Вишеградску групу и балтичке државе.
Међутим, проблем је што Берлин тако утиче на међународне односе и у Европи и у свету. Јер ако Хладни рат укључује Русију и Сједињене Државе, у Европској унији настаје још један сукоб који због ове кризе може да експлодира, а тај сукоб ће се водити о око транзитних рута гаса и на линијама диверзификације.
Немачка у поређењу са источном Европом има различите интересе, али не треба заборавити да чак ни остале групе и подгрупе држава нису сагласне са немачким курсом и жељом Берлина да постане главна европска сила, чак и ако нема снажну војску и нуклеарно оружје.
У том контексту се сукоб не би водио само на фронту исток-запад, већ и север-југ, укључујући неколико фронтова. Ако Европа и НАТО имају за циљ енергетску диверзификацију, како ће се позиционирати супарници Берлина на гасном фронту и ко ће се усагласити са онима који желе да ојачају енергетску осовину између Русије и Немачке?
За неке јужне престонице, Рим, Атину и Софију, на пример, проблем је изузетно озбиљан, с обзиром да ако у Берлину буду славили удвостручење Северног тока, Палата Чиги би требало да се оријентише на потпуно супротстављене пројекте, попут Источно-медитеранског гасовода (East-Med) и Транс-јадранског гасовода (TAP).
Италија, која такође сања да буде енергетски центар за читаву ЕУ, мора да буде алтернатива Немачкој. Али са друге стране, овај рат у вези са гасом може да поквари не само италијанско-немачке односе, већ и оне које Немачка има са источном Европом, која са изградњом Северног тока 2 немоћно посматра властиту маргинализацију и види потврђену осовину Москва-Берлин, стратешку ноћну мору за Сједињене Државе, које су се одувек бојале зближавања ове две силе континенталне Европе.
Исто важи и за све земље бивше совјетске орбите, за које је гасовод Северни ток 2 и већи ниво сарадње Москве и Берлина равно повратку у време када је Руско Царство помогло у ослобађању данашње Немачке за време Наполеонових ратова и раздобљу у ком су две силе задржале пријатељске односе готово читав наредни век.
Трампова опсада Немачке стога може да има још један ефекат. У случају да не одустане од зближавања са Русијом, не само да ће трпети значајне економске санкције, већ би Немачка била изложена и поделама у европском фронту и Берлин би се нашао изолован од осталих европских земаља и самог Брисела, који са великом забринутошћу гледа у избор Немачке да зацементира савез са Кремљом.
Рат за гас нуди прецизне показатеље о томе шта Трамп жели од НАТО пакта и Европе, али и оно што жели Немачка и што могу да учине остале земље и ЕУ као бирократска творевина, која је све до овог тренутка штитила немачке интересе.
Европа никада није била овако подељена и битка никада није била таквог интензитета да може да одлучи судбину Европске уније, иако би Северни ток 2 на крају требало да буде само економски пројекат, што би можда и могао да буде, али Вашингтон то не може да дозволи. Улог у игри је превелики.
