На домете националних питања на Балкану, укључујући српско, тренутно, првенствено утичу Сједињене Америчке Државе. У регионалном балансирању САД одговарају политичка полурешења, јер тако обезбеђују свој утицај. У тој функцији наизменично подржавају једне и спутавају друге „национализме“, применом политике „штапа и шаргарепе“. Зато је важно да се има у виду процес одлучивања у најмоћнијој сили света.
Најопштији чинилац одлучивања данас представља неолиберализам, као „политички пројекат који спроводи корпоративна капиталистичка класа и воде државне елите и транзиција ка неолибералној политичкој економији, како је намећу пре свега институционални интереси државе и њених органа“ (1) .
Неолиберализам „одликује изражена толеранција за утицај корпоративног и приватног финансирања у процесу одлучивања о јавним пословима и политикама (2). То проблематизује уврежену идеју о друштвеном поретку, заснованом на процесима индивидуалних и колективних избора и систему вишеслојног институционалног поретка. Сходно томе, одлуке држава су све мање резултат строго рационалног институционалног процеса, а све више делом и последица домета утицаја националних елита.
У ситуацији када је амерички институционалнни поредак уздрман изнутра, неке одлуке администрације ће нужно следити и неке неформалне утицаје. У том контексту, председник Доналд Трамп ће, у складу са својим предизборним обећањима, морати да, осим неолибералног естаблишмета, уважи и гледишта тзв. „алтернативне деснице“.
СРБИЈА И НЕОЛИБЕРАЛНИ ЕСТАБЛИШМЕНТ
Политички експоненти неолибералне елите (демократе) поднели су Комитету за спољне послове америчког Сената документ под називом „Путинов асиметрични напад на демократију у Русији и Европи: импликације за националну безбедност САД“. Овај поднесак цитира око 900 извора, углавном неолибералних медија и НВО, али без много релевантних података. Документ је, са аспекта Србије, интересантан утолико што се у њему помиње на 130 места, односно у око 5 одсто текста (без прилога).
Тврдње везане за Србију које у Сенату намећу политички експоненти америчке неолибералне елите треба имати у виду. Основно полазиште је да „Кремљ користи културне везе и полуге и свој готово монополски положај као добављач енергената да скрене напоре Србије за интеграције са Западом“ [стр. 2]. На страну контрааргумент да САД често користе политичке уцене и скоро монополску позицију у приступу инвестиционом капиталу и међународним институцијама да намећу своју политику. За разматрање процеса одлучивања је релевантније то што се у документу ове политичке тежине теза о активном утицају Русије на политику Србије гради на инсинуацијама.
Тако се, прво, констатује да руски медији РТ и Спутњик у Србији имају недељни домет на само 5,3 одсто популације [стр. 41]. Затим се проблематизује то да је, према подацима америчке државне медијске куће Радио Слободна Европа, наклоност према Русији међу Србима порасла са 47,8 одсто на 60 одсто од када је Спутњик покренут у Србији [стр. 48]. Даље се констатује да је „руско мешање мање видљиво агресивно и усмерено више на неговање наклоњених елемената друштва да се скрену владини напори да се интегрише са Западом“ [стр. 65].
Дакле, амерички неолиберални политички естаблишмент брине то да се више верује Спутњику, упркос малом уделу у медијском простору, у односу на мало поверење у извештаје њима лојалних гмедија. Нешто даље, Демократе „са зебњом“ опажају да се „председник Србије Александар Вучић често састаје са председником Путином“ [стр. 86]. Њих брине и „жеља Србије да одржи добре односе са ЕУ и Русијом… јер дубље интеграције могу да претпостављају усвајање одлука ЕУ које су супротне руским интересима [стр. 81].
Србија, као и друге државе, има и сопствене интересе, чега морају бити свесни и демократи, само што их они не признају него представљају као „утицај Кремља“. Неолиберална врхушка игнорише да народ има очи и мозак и опседнута је наметањем јавног мњења. Тако, занемарујући да Србија није чланица ЕУ (која од Србија очекује да се одрекне 12,8 одсто територије са које је отерана агресијом НАТО) жале што је „влада Србије предузела мало акција да се одбрани од анти-ЕУ пропаганде руске владе која циркулише у земљи уз мало отпора“ [стр. 82].
У прилог основаности ове „бриге“ не позива се на аргументе, већ на чланак Фајненшел тајмса од 19. марта 2017, у коме пише да је „током посете Београду 2017. особљу Комитета (Сената) речено да локална издања преузимају садржај Спутњика и других руских издања зато што је бесплатан, док (амерички) ‘Радио Слободна Европа такође обезбеђује бесплатан садржај који је објективан и не садржи пропагандне поруке као руски“ [стр. 82].
Као назнака разлога за „бригу“ неолиберала цитира се коментар руског председника Владимира Путина: ‘Ми смо заборавили да смо (православна) цивилизација која је алтернативна англо-саксонској цивилизацији. Наша мисија је да пронесемо нашу цивилизацију и представимо наша гледишта… Зато што имамо исти корен, лако налазимо заједнички језик са Србима’“ [стр. 84]. Занимљиво је да се истиче како је „Центар за евро-атлантске студије документовао 51 „про-кремљовско“ удружење и студентску организацију активне у Србији“. [стр. 85].
Ради се о томе да идеолошки пристрасна НВО из Србије прикупља податке о домаћим лицима и организацијама који се користе за политичку пропаганду на штету Србије. Спочитава се, пак, да “безбедносна сарадња пружа Русији још један моћан приступ српској влади и друштву“ и у том контексту истиче да је „српски председник недавно у децембру 2017. позвао Русију да узме активнију улогу у преговорима о односима Србије са Косовом“ [стр. 86].
Да не буде забуне, управо су САД под екстремном неолибералном администрацијом извршиле агресију на СР Југославију и довеле да одвајања КиМ и Црне Горе. Као утешно се примећују да је „Србија одржала око 125 војних размена са САД у 2016, у поређењу са само четири са Русијом“ [стр. 86]. Ова групација заговара даљи наступ према Србији, у оквиру супротстављања Русији и позива да САД „раде у правцу скупог и предузетничког приступа који чини дугорочне инвестиције у изградњу отпорности и јачање демократских институција, укључујући способност да се супротстави дезинформацијама… да подрже напоре Србије да постане више енергетски независна и да ради са ЕУ на целовитим напорима широм региона… (и) да пошаљу јасну поруку да су спремне да потроше неопходно време и напоре за подршку онима који желе демократску будућност у Европи“ [стр. 87].
Овакав приступ не само да инвестиције и даље сматра средством политичког утицаја, већ као аксиом намеће да је оно чега смо сведоци нужно „демократско“ и дискриминише све који не препознају стварност како је они намећу. Овај документ скрива стварне намере неолибералних фанатика, тако што се вештим формулацијама маскира суштина. У том смислу је индикативна фраза како је „председник Путин покренуо културне ратове да повуче разлику између руских традиционалних вредности и наводне декаденције и корупције Запада“ [стр. 193]. Циљ америчке неолибералне политичке елите се своди на притисак да се агресивно брани хегемонија САД, односно, како то правдају, да се „Сједињене Државе боље заштите и скрајну операције малигног утицаја Кремља и ојачају међународне норме и вредности, те да се предупреди такво понашање Русије и других држава“ [стр. 4].
Политичко одлучивања у САД илустративно је описао чеченски лидер Рамзан Кадиров: „Више нису потребне никакве потврде о намерама САД да читав Блиски исток увуку у рат… Све што се догађало око наше земље у другим земљама — све је вештачки створено од стране Сједињених Америчких Држава“. Како констатује, америчке власти су „упутиле своје пипке зла на три фронта“: подржавањем опозиције у Сирији, подстицањем грађанског рата у Ирану и признањем Јерусалима за главни град Израела. Политика коју воде према Украјини, Грузији, Ираку и Либији је деструктивна.
НОВИ ИМПУЛС ПОЛИТИЧКОМ ОДЛУЧИВАЊУ САД
Имајући у виду раскол у америчкој елити и институцијама, индикативна је радикална одлука Трампове администрације везана за Блиски исток, где је интерес САД стратешке природе. Трампова администрација је, наиме, признала Јерусалим за главни град Израела, упркос томе што је тиме подрила прокламовану политику посредовања у обезбеђивању мира између Израела и Палестине, стварањем две државе.
Ниво утицаја и фанатизам неолибералног естаблишмента у САД назире се из огорчене кампање и саботажа против Доналда Трампа у предизборној кампањи. Америчке тајне службе и институције јасно су под утицајем неолибералне елите, до нивоа да су спремне да газе чак и изборну вољу својих грађана. Међутим, после победе Трампа, они нису више једини идеолошки чинилац моћи. У судару утицаја на извршну власт, важна институционална противтежа су представничка тела. Када се ради о вредносном склопу представничких тела, треба имати на уму да је, на пример, у сазиву Сената преко четвртине сенатора у седамдесетим и осамдесетим годинама, односно да су вредносно стасавали у периоду репресивног режима САД током макартизма.
Одлука о Јерусалиму указује да на политичке одлуке ове администрације САД утичу и тзв. “хришћански ционисти“, групација коју чине евангелисти, махом белци, фундаменталисти, који подршку Израелу виде као библијску ствар. За ту претпоставку постоје озбиљне индиције. Прво, председничку кампању Доналда Трампа је, у мају 2016. подржао Џон Хаги, евангелистички свештеник који је основао покрет „Уједињени хришћани за Израел“ (CUFI).
Друго, у тешком тренутку кампање Трампа је подржао Џери Фалвел Јуниор (на слици изнад, десно), због чега се спекулише да је морао уважити неке антиисламистичке ставове бившег челника CUFI, евангелистичког свештеника Џерија Фалвела. Треће, на годишњем скупу CUFI, у јулу 2017, Трампов потпредседник Мајк Пенс је обећао да ће администрација амбасаду САД у Израелу преселити у Јерусалим иако је, према актима УН, Јерусалим међународни град и његово признавање за искључиво израелски представља кршење међународног права. Ваља се присетити да је једнако незаконито било је и бомбардовање Србије (као и неких других држава), под утицајем неолибералног естаблишмента.
Неки аналитичари оцењују да је у Белој кући дошло до идеолошког померања. У том смислу, Ден Хамел, професор на Кенеди школи на Харварду, истиче: “Пенсов говор означава темељну промену у језику који је Бела кућа историјски користила да артикулише однос САД са Израелом“. Наступ Пенса је, по некима, „знак новог доба утицаја хришћанских циониста у Белој кући“.
Евангелистички естаблишмент твори снажан фактор у политичком животу САД. Евангелиста има око 40 милиона, од 350 милиона становника. Евангелистички хришћански ционисти, заједно са утицајним јеврејским лобијем, тренутно практично контролишу оба представничка дома и кључни су чинилац да Конгрес сваке године одобри Израелу милијарде долара за наоружање. Занимљиво је да се Џон Хаги није нашао на удару јеврејских удружења чак и након изјаве да верује да ће „Јеврејски народ вечно горети у паклу уколико се не одрекне Јудеизма и преобрати у хришћанство после Армагедона”.
За претпоставити је да 3 милиона присталица CUFI и 40-милионски евангелистички покрет имају бар слична уверења. Вероватно и међу Јеврејима постоје они који верују да хришћански ционисти деле уверења са њима, али то није случај. Ови људи политичке ставове граде на уверењу да је данашњи Израел манифестација библијског пророчанстава и да је судбина САД пророчански везана за Израел. Они подржавају обнову библијске Краљевине Израел. Зато подржавају признавање Јерусалима као главног града Израела иако је то на штету САД, које више не могу бити неутралан посредник. Хришћански ционисти су дисциплиновано бирачко тело, које није подложно неолибералној пропаганди. Бројни су и велики дародавци и Републиканска партија се веома ослања на њих за готовину и гласове.
За спољну политику САД од малог значаја су међународно право и вредности. Упркос претњама и уценама престанком финансирања држава које су оспоравале признање, Генерална скупштина УН је изгласала осуду одлуке о Јерусалиму, а уз САД (и Израел) су били Наури, Палау, Маршалска оствра, Гватемала и Того.
Као што неолиберали хегемонију темеље на наметању родне равноправности, геј права, лидерства уместо демократије, финанијализма уместо уређеног платног промета и хришћански ционисти имају своје догме. Њима је кључно питање локација остатака првог и другог јеврејског храма испод Ал-Акса џамије, једног од најсветијих исламских локалитета. Основни моменат у тој догми је да ће на тим остацима бити подигнут нови храм и тиме бити испуњено пророчанство.
ГДЕ ЈЕ ТУ СРБИЈА
Хришћански ционисти дословно тумаче књигу Откровења и верују да ће се судњи дани десити у Палестини и да ће хебрејска племена морати да се поново уједине и врате из дијаспоре, како би могла да се деси коначна битка између снага добра и зла. Признање Јерусалима за главни град Израела, за њих је, делом, био позив Месији и почетак припрема за Армагедон.
Потпредседник Пенс често цитира строфу из Библије „Јер ја знам планове које мислим за вас, говори Господ, мисли добре, а не зле, да вам дам последак какав чекате.” (Јеремија 29:11, превод Даничић, Караџић). Неки га, због тога, оцењују као особу која је убеђена да ради Божји посао. Не може се искључити могућност да кампања мејнстрим медија, у којој се („злонамерно“) представља као могући наследник Трампа, доведе до тога да САД добију дубоко евангелистичког председника.
Попут неолиберала који само себе признају као исправне, хришћански ционисти верују да Израел мора бити цео и очишћен од јеретика, осим себе, да би се испунило пророчанство о повратку Христа. Према њиховим доктринарним радовима, апокалипса ће очистити свет, а САД ће бити инструмент који ће спровести Божју намеру, те велики ресурси и војна моћ САД чине део божанског плана за коначни обрчун против зла.
Интерес евангелистичке хришћанске ционистичке доктрине за Србију могу да изазову три могућа аспекта. Прво, хришћански ционисти, по природи својих уверења, желе да остваре пуну контролу на свакој територији где је значајан број муслимана, а у такве спада и Србија.
Друго, Америка „са библијском мисијом“ не верује никоме, што важи и за Србију, а посебно у ситуацији када јача тежња за повезивање с Русијом, која је претња оружаној доминацији „предодређених“ САД (кинеска је економске природе и није релевантна за „припрему за коначни сукоб“).
Треће, америчка доминација у Европи се све више своди само на војну, а како је опредељење Србије улазак у ЕУ, релевантан моменат је то да је Европа до КиМ хришћанска (православна), а одатле значајно исламска, те је поприште за борбу против утицаја православне не само Русије, већ и против исламизма.
За очекивати је да ће из тих кругова долазити импулс за значајније војно и обавештајно присуство у свим деловима који се процењују као поприште сукоба, у које спада и Србија. САД више немају пара ни идеолошке привлачности да обезбеђују свој утицај, али имају силу и са новом инјекцијом утицаја групације која је идеолошки фанатизована попут неолиберала реално је очекивати политичку принуду и уцене.
Како информационо доба омогућава перманентне кампање, уцене ће вероватно бити увијене у низ „обланди“, али је, као и у случају неолиберала, ирационално очекивати да ће са њима бити могуће тражити компромис. Ради се о људима који, за разлику од оних који верују из користи, искрено верују да ће им обнова Краљевине Израел омогућити блаженство у Рају, а веровање није подложно расправи, нити место у Рају има цену.
Проблем Србије, до сада, није био само то да су амерички неолиберали против ње, колико то да су они против људскости, да су тоталитарни и ексклузивисти. То је све у Србији који су њихове ставове прихватали чинило њиховим савезницима против Србије као националне државе. Други проблем није само то што САД теже да буду глобални хегемон, већ што је најјача сила постала оруђе неолибералног глобализма.
Како је Америка данас такође подривена као држава, постоје групације, међу којима су најутицајнији евангелисти, које такође желе да искористе силу те државе у складу са својим веровањима. То, као кључни проблем Србије у суочавању са интересима САД на овом простору, отвара дилему како се поставити према процесу политичког одлучивања, који више није систем него поредак, а коме ми, по навици и због слабости, приступамо као систему, па прецењујемо домет дипломатије, договора и лобирања.
Упутнице:
- [Maron, A.; Shalev, M. (2017) Neoliberalism As a State Project: Changing the Political Economy of Israel, Oxford University Press]
- [Storper, Michael (2016), The neo-liberal city as idea and reality, Territory, Politics, Governance, 4:2, pp. 241-263]
Милорад Стевановић
Извор: standard.rs
