Отворени сукоб Израела и Хезболаха о ком се спекулише од избијања рата у Појасу Газе, пре нешто мање од девет месеци, након недавних изјава израелских званичника делује све извесније.

Спекулације је „подгрејао“ начелник израелског генералштаба Израелских одбрамбених снага (ИДФ) Херци Халеви, који је јуче изјавио да је његова земља „спремна за офанзиву дуж северне границе“, као и да ће „одлука о томе бити донета ускоро“.

У исто време, либански лист „Акбар“, за који се верује да је близак Хезболаху, објавио је да је Велика Британија упозорила власти у Бејруту да ће Израел започети офанзиву „средином јуна“, али да није познато којих би она размера могла да буде и колико би могла да траје.

Раније данас, израелски премијер Бенјамин Нетанјаху је упозорио да је Израел „спреман за изузетно моћну акцију на северу“, док је влада повећала број резервиста које ИДФ може да позове са 300.000 на 350.000.

Заменик лидера Хезболаха Шеик Наим Касем је, с друге стране, за „Ал Џазиру“ рекао да та организација не жели рат, али да је „спремна да се бори ако јој он буде наметнут“. Касем је додао и да се либански фронт неће затворити докле год трају борбе у Појасу Газе.

Либанска шиитска милитантна група Хезболах спроводи ракетне ударе на север Израела од избијања рата у Појасу Газе 7. октобра прошле године, на шта је Израел одговорио истом мером, али је тај сукоб до сада остао „ограничен“ и није ескалирао у отворени рат.

Лидер Хезболаха Хасан Насралах прошле недеље је изјавио да удари те организације „имају последице по Израел“, као и да ће њихова борба „одредити будућност Палестине, Либана и читавог региона“.

Пеовић: Нетанјахуу треба ескалација сукоба са Хезболахом како би остао на власти

До ескалације сукоба Израела и Хезболаха долази зато што ИДФ није успео да успостави контролу над Појасом Газе, сматра Србољуб Пеовић са Института за европске студије.

„Верујем да Израел покушава да тај неуспех и трзавице унутар владе надомести успехом на северном фронту. Могућност да примирје у Гази заврши ванредну ситуацију представља опасност по Нетанјахуа, зато што би то могло да доведе до ванредних избора и пада владе“, наглашава он за РТ Балкан.

Амерички план примирја у Гази, који је недавно изнео председник те земље Џозеф Бајден, није наишао на одушевљене у Израелу, а десно оријентисани министри у Нетанјахуовој влади су најавили да ће напустити владајућу коалицију ако он буде прихваћен.

Пеовић указује да проблем за Израел представља и чињеница да је око 100.000 људи у тој земљи и даље расељено због нестабилности на северној граници, али да је приближно исти број расељених и на југу Либана.

„Са те старене, и Израел и Хезболах имају притисак да врше операције према супротној страни“, наглашава он.

Наш саговорник наглашава да је тешко проценити да ли Израел има војних капацитета за такву акцију, али да је све видљивије да је морал њихових војника у паду.

„У јавности се може осетити тај пад морала, било је и навода да рекордни број Израелаца аплицира за држављанство других држава. Међутим, што се тиче самих капацитета војске тешко је рећи. То доста зависи од одлуке САД колико ће је подржати“, истиче Пеовић.

Он указује да је мало вероватно да ће доћи до промене у америчкој политици док је Џозеф Бајден у Белој кући, али да би евентуални повратак Доналда Трампа могао да буде „ветар у леђа“ за Израел.

Израелске операције у Либану: Дуга историја (не)успеха

Уколико израелске снаге буду започеле копнене операције у јужном Либану, то ће бити трећи пут да јеврејска држава интервенише на територији свог северног суседа.

Први пут је то учинила 1982, када су израелске снаге интервенисале у Грађанском рату у Либану како би неутралисале опасност од Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) Јасера Арафата, која је у том периоду била стационирана у Бејруту.

Израелске трупе су предвођене будућим премијером Аријелом Шароном и заједно са хришћанским милицијама опселе су Бејрут, који је пао крајем августа исте године. ПЛО је био приморан да напусти Либан, што је у Израелу протумачено као победа, док је већи део града разорен.

Међутим, хришћанске снаге су непосредно након пада Бејрута извршиле масакре над палестинским цивилима у насељу Сабра и избегличком кампу Шатила, за које су две одвојене комисије – једна међународна, друга израелска – утврдиле да и ИДФ и Шарон сносе одговорност.

Операције у Либану нису окончане падом Бејрута – напротив, израелска окупација југа те земље је трајала пуних 18 година, до коначног повлачења 2000.

У том периоду долази до формирања већег броја антиизарелских покрета у јужном Либану од којих ће једна почетком 21. века постати највећа претња по израелску безбедност. Реч је, наравно, о Хезболаху.

Други рат у Либану избио је у јулу 2006. године. Окидач тог сукоба био је упад бораца Хезболаха на територију северног Израела, током ког су убијена три израелска војника, док су двојица киднапована.

Израел је на ту провокацију одговорио новим нападом на југ Либана, који је трајао око месец и по дана и током ког је погинуло око 120 израелских војника и између 250 и 600 припадника Хезболаха.

Иако је рат пратило значајно уништење, укључујући и погибију преко 1.000 цивила, стручњаци се углавном слажу да Израел није испунио своје циљеве – Хезболах не само да није уништен, већ је у годинама након сукоба додатно ојачао.

Амерички Институт за изучавање сукоба је 2009. објавио да је Хезболах „једини арапски или муслимански ентитет који се успешно сукобио са Израелцима у борби“, док је Амерички предузетнички институт ту организацију описао као „добро обучену, добро наоружану, високо мотивисану и изузетно развијену ратну машину“.

Хезболах је својевремено „похвалио“ и члан израелског ратног кабинета Бени Ганц. Он је 2014, тада у својству начелника генералштаба, изјавио да је „Хезболах сада јачи од било које арапске армије“.

(РТ Балкан)