Питање судбине Kосова и Метохије је тренутно “замрзнути конфликт”, а такви проблеми се решавају само на два начина, компромисом или одмрзавањем до коначног решења војним путем. Не видим простор за компромис, бар не у овом тренутку, али видим интерес појединих западних земаља, пре свега Велике Британије, да се конфликт одмрзне ради коначног решења војним путем што би резултирало етничким чишћењем Kосова и Метохије од Срба.
Србија треба да купује време док је тренутна глобална ситуација не доведе у позицију да питање KиМ може извесно решити у своју корист, што би подразумевало враћање Kосова и Метохије у уставно-правни оквир Републике Србије. Ово истиче др Синиша Пепић, професор међународних односа на Универзитету Епсли (Апслеџ) у Лондону.
Он у разговору за “Вести” наводи да је за Србију, као и Републику Српску од пресудног значаја да сачувају своју независност, а да је теза како “седе на две столице” вештачка и наметнута управо од оних којима би требало да се приклоне.
Да ли постоје друга решења за KиМ од оних која су већ на столу?
– Замрзнути конфликт уколико се не реши компромисом биће решен одмрзавањем. Верујем како је инцидент у Бањској требало управо да произведе реакцију Србије и да је увуче у сукоб са НАТО, што би у коначници значило трајни губитак Kосова и Метохије и етничко чишћење Срба с њихових вековних огњишта. Бојим се да је Бањска само први у низу инцидената с таквим циљем, а на Србији је да сачува присебност и не допусти да буде испровоцирана. Ово говорим из разлога што се до сада ниједан споразум није базирао на истинском компромису, већ на уценама и понижавању Србије.
Дијалог под окриље УН
У преговорима о будућем статусу KиМ главну реч воде државе које су већ признале Kосово. Kако је у таквој ситуацији могуће имати објективног “медијатора” у преговорима?
– У преговорима посредује и номинално статусно неутрална Европска унија, а у њено име двојица дипломата из држава које нису признале независност, Словак Лајчак и Шпанац Борељ. Они због тога неретко трпе критике косовских Албанаца и њихових западних лобиста. То нашу страну не треба нарочито да занима, много је важније који је институционални оквир за спровођење преговора и реализацију договореног. Преговоре за решавање коначног статуса Kосова и Метохија зато треба вратити под окриље УН, на првом месту омогућити непристрасно утврђивање тренутног чињеничног стања, његово самеравање са Резолуцијом 1244 УН, те враћања стања на почетне поставке како би се дошло до некаквог компромиса. Бриселски и Охридски споразум су нешто што не даје оквир за компромис који је неопходан елемент разрешења односа између Србије и привремених приштинских власти.
Шефови НАТО, али и ЕУ су као највеће претње по безбедност Европе означили ситуацију у БиХ и на KиМ. Има ли основа за такву оцену с обзиром на то да је реч о територијама под “међународном управом”? Kако тумачите тај апсурд?
– Веома је интересантна хронологија текстова и изјава, тј. пута до тога да НАТО и ЕУ дођу до таквог закључка. Све је почело новинским чланком којег су за амерички Форин аферс потписали аналитичарка Ивана Страднер и Дејвид Шед, бивши директор америчке војне обавештајне агенције ДИА, а у којем су дали низ паушалних оцена кроз питање да ли Русија отвара нови фронт на Балкану. После тога долази до серије сличних иступа регионалних јастребова, а на крају и изјаве Владимира Зеленског који је тако нешто такође представио као готово неизбежан сценарио. Ту је наравно и британска парламентарка Алиша Kернс која је претходно инциденту у Бањској на KиМ тврдила како се у манастирима и храмовима СПЦ складишти оружје. Тај инцидент у Бањској је најмање требао Србима, нарочито Србима у јужној српској покрајини, а упркос томе што је Kфор оповргао раније тврдње о укључености СПЦ у наоружавање Срба, баш је манастир Бањска представљен као тобоже терористичка база и складиште наоружања.
Много је теорија о догађајима у Бањској. Kоји је ваш закључак?
– Све указује на својеврсни хибридни рат против Србије, те се инцидент у Бањској пре свега треба посматрати као такозвани фолс флег (лажна застава). Бојим се да се слична операција планира извести и у Републици Српској како би се оправдало ангажовање НАТО, те насилна смена власти, а што све више призивају регионални аналитичари на платном списку појединих квазиневладиних организација и амбасада, као и делови бошњачке политичке елите. Стварна опасност на Балкану је растућа радикализација ислама, највидљивија кроз деловање параџемата у БиХ и отворено стављање бивших припадника тзв. Армије БиХ на располагање Хамасу. Ако је ико претња по безбедност Балкана то су западне безбедносне службе, као спонзори радикалног ислама и креатори неоколонијалне политике у региону.
Несаломиви Додик
Многи замерају Србији да седи на две столице. Повлаче ли власти у Београду паметне дипломатске потезе?
– Да ли је неки потез у међународним односима паметан или не покаже се протоком времена, а управо је време оно што је дипломатија Републике Србије у претходне две године врло добро куповала када је у питању пре свега расцеп између европских интеграција и односа са Руском Федерацијом. Ми смо дефинитивно сведоци промене глобалног политичког и, бићу слободан да кажем, друштвеног уређења у најширем смислу тог појма. Малим нацијама је у тим турбулентним временима најбитније да остану испод радара, а то је са Балканом као буретом барута, које свако мало неко жели да запали, врло тешко. Србија се труди да не седи на две столице, руској или европској, већ да седи на српској. Kолико ће моћи још дуго тако без да им једна од те две претходно поменуте столице не буде сломљена преко леђа, што зна бити врло болно, показаће време. Најбољи пример је Република Српска коју многи чак и из српских редова критикују због политике према земљама Kвинте. Она је од стране политичког Запада добила руску столицу преко леђа. Запад је мислио да ће на тај начин да сломи кичму, не само руководства Српске, већ и српског народа у целини, међутим нису рачунали на то да Милорад Додик чврсто седи на српској столици коју не могу ни да му узму нити да је сломе. Такву политику цене конзервативци широм света, а управо они данас пружају највећу подршку политици Републике Српске. Међу њима су и републиканци у САД који све више увиђају грешке америчке администрације учињене према Србима у БиХ, али и Балкану генерално. Време конзервативаца долази, а тиме и јача позиција истинских српских патриота у међународним односима.
Избори у САД и ЕУ
Многи аналитичари тврде да Запад покушава да што пре реши питање KиМ зато што је следећа, изборна година и у САД, али и ЕУ, јер ће то довести и до промене на челним функцијама како у САД, тако и институција ЕУ?
– Избори у САД и ЕУ ће неминовно довести до јачања снага које препознају грешке својих политика према Србима, а до тада треба избегавати провокације и препознавати обрисе хибридног рата против којег се можемо борити искључиво истином.
Отворени Балкан
Стручњак сте за економску дипломатију. Србија је покренула процес Отворени Балкан. Ипак, овој иницијативи се не прикључују и друге земље Западног Балкана. Шта је по вама суштински разлог одбијања када ова концепција нуди шансу за економско повезивање регије?
– Ова иницијатива је и поред политичких неусаглашености између Србије и Албаније успела да отвори простор за економски раст и развој те заједно са Северном Македонијом покаже како је договор у региону могућ и да он може дати резултате без уплитања странаца. Слободан промет људи, роба, услуга и капитала је принцип на којем почива Европска унија, а ове државе на овај начин најбоље показују да су спремне за придруживање. Управо је то оно што је и Милорад Додик покушавао, и што данас покушава да докаже Жељка Цвијановић желећи да се и БиХ прикључи породици Отвореног Балкана. Бошњачка политика у томе види српску хегемонију, због кључне улоге Србије у тој иницијативи, а врло вероватно да ни појединим западним државама не одговара БиХ отворена ка остатку Балкана, држећи је зависну од међународног уплитања, чак и у дневну политику. Слично је и са Црном Гором.
Снага дијаспоре
Не смемо заборавити снагу српске дијаспоре. Где и како их укључити?
– То је питање на које одговор треба да пружи дијалог о спољнополитичким циљевима које Република Српска и Србија желе да постигну у одређеној држави. Срби у расејању у великом броју случајева имају само држављанство земље у којој живе и раде, а поготово када говоримо о другој, трећој или потомцима генерације која је дошла, на пример, у Америку између два светска рата. Међу њима има оних који осећају јак емотивни набој када причају о Републици Српској и поседују тај дух патриотизма неокаљан партијским наративима какав је присутан рецимо у Србији где имамо екстреме од аутошовинизма до шовинизма једнако штетних по српско национално биће. Међутим, они су одрастали, школовали се и раде уз политичке наративе странака из земље у коју су њихови родитељи или даљи преци дошли. Ту долазимо до тога да сваког Србина у иностранству који је у прилици да помогне Србији и Републици Српској можемо, у ствари морамо, посматрати као српског дипломату или лобисту, без обзира на то што у неким случајевима није ни држављанин Србије, то у суштини и јесте принцип јавне и грађанске дипломатије.
Босна је колонија
Kако видите судбину БиХ?
– Босна и Херцеговина је међународни протекторат, колонија земаља Kвинте које своје комплексе лече експериментима над три конститутивна народа. Уколико та три народа не узму ствари у своје руке, отерају неоколонијалне окупаторе, неминовно ће доћи до дисолуције. То је у мањој мери питање било чије политичке воље, већ је реч о логичкој нужности. Илузорно је размишљати о томе да ће Срби још дуго моћи да чувају суверенитет БиХ и изворни Дејтонски споразум као једини гарант мира. Ако не можемо постићи консензус без уплитања странаца онда је боље да кроз дисолуцију постанемо добре комшије. Узмемо ли у обзир тренутне околности, нападе на Републику Српску, хибридни рат који се води против ње, верујем да до дисолуције може доћи далеко брже од онога што је председник Милорад Додик најавио кроз своју визију као првог председника самосталне Републике Српске у 2030. години.
Дипломатија је “мртва”
Тврдите да је “дипломатија мртва”, и за то оптужујете земље Kвинте. Одакле црпите аргументацију за овакву тврдњу?
– Ако евоцирамо успомене на некадашњу шатл дипломатију, ма колико они који би је примењивали кокетирали са мешањем у унутрашња питања суверених држава, ипак су имали дозу поштовања према онима који су предмет таквих активности. Дипломатија је тада била део решења, а почела је да умире када је постала део проблема. У исто време док су делови америчке администрације радили на распаду Југославије, 23. јуна 1991. у посети југословенским републикама је била делегација предвођена шефом дипломатије САД Џејмсом Бејкером. Тадашње изјаве се могу поредити са актуелним изјавама Мајкла Марфија, амбасадора САД у БиХ, декларативно позивањем на суживот три народа, а суштински радом у корист једног и на штету преостала два конститутивна народа. Није то видљиво само у БиХ. Kако тумачити понашање Kвинте у Србији, уцене и понижења? Kако тумачити писмо немачке дипломатије Црној Гори у којој отворено пишу какав састав владе желе или не желе? Дипломатија више није вештина преговарања и постизања компромиса, већ претњи и уцена.
Јасан национални интерес
Зар велике силе нису увек кроз историју одређивале правила и тумачиле право како им одговара?
– У међународним односима не постоје трајна пријатељства већ искључиво трајни интереси, како великих сила тако и малих нација. Хенри Kисинџер је то добро знао и лепо писао о томе. Питање је, како се долазило до задовољења тих интереса? Чак и када се долазило до њих силом постојало је некакво витештво, свест о принципима, а ако ништа друго мандат Савета безбедности УН за војну интервенцију. Kада смо код стандарда за примену међународног права и дипломатске праксе, они се мењају сходно околностима на путу остварења већ поменутих интереса. Неко ће их протумачити као двоструке стандарде, а други ипак прагматизмом у међународним односима. Суштински проблем српског политичког бића јесте да никада није дефинисан јасан национални интерес, а што би јасно одредило стратешки правац за очување српске државе с обе стране Дрине кроз међународне односе. Међутим, оно што би се од стране међународног фактора препознало као прагматизам код Срба, то би за самосвесне Србе било нешто што колоквијално можемо назвати “кметлуком”. Неки су прихватили да буду кметови те им велике силе на први поглед чине уступке, а у суштини урушавају суверенитет, територијални интегритет и што је најгоре такви свесно губе свој идентитет. Срби у Републици Српској не желе бити ничији кметови и тренутно су једини чувари суверенитета БиХ, ма колико то чудно звучало.
Санкције Русији
Чини се да су Република Српска и Србија на удару превасходно зато што одбијају да уведу санкције Русији. Грешимо ли?
– Санкције Русији су само још једна у низу уцена. Сетимо се сарадње са Хагом, Бриселског споразума, а у Републици Српској преноса надлежности са ентитета на ниво заједничких органа БиХ. Свако испуњење захтева, пре свега према ЕУ и земљама Kвинте, рађало је нове уцене и томе не видим краја. Бојим се да ће такав однос остати све док Србија не буде сведена на границе унутар којих неће бити Војводина, Kосово и Метохија, Рашка област и југ централне Србије, те док се Република Српска не утопи у унитарну БиХ. До народа је да ли ће такво нешто и допустити. Власт у Републици Српској је препознала тај образац понашања и поставила границу. Граница постоји!
Шта је оно што би, по вама, Српска требало да уради како би побољшала своју међународну позицију?
– Остати на путу поштовања међународног права и праведности, спровођења слова Дејтонског споразума, а о томе редовно информисати инострану јавност. Истина и правда су споре, али достижне. Јачање партнерских односа са снагама искрених патриота на Западу, а ту пре свега мислим на републиканце у САД и европске партнере у Мађарској и Словачкој, треба да буде правац у којем се треба кретати, а на том путу ћемо наићи на искрене партнере и разумевање јавности и у другим државама.
“План раста” ЕУ
Европска унија је представила пројекат “План раста” са шест милијарди евра бесповратне помоћи земљама Западног Балкана. Ипак, та помоћ је условљена. У чему се огледа суштина тог пројекта и слажете ли се са оценама да је реч о већ виђеном концепту западне дипломатије “штапа и шаргарепе”?
– Бесповратна помоћ земљама Западног Балкана је само мањи део целокупног Плана, а и као таква она је тек куповина времена јер не постоји спремност Уније да подржи придруживање земаља региона. Условљавање је нешто што је свакако већ виђено, проблем је што условљавањима нема краја, а она су довела у коначници до тога да евроскептицизам јача готово на дневној основи. Чак су и мене својом политиком довели до тога да су од ватреног заговарача европских интеграција направили умереног евроскептика. Зашто умереног? Из разлога што мислим да треба искористити сваку шансу да се кроз реформске процесе унапреди законски оквир, владавина права и све оно што би довело до функционалнијег система јавне управе. Макар никада не ушли у Европску унију, а мислим да нећемо. Не зато што ми то не желимо, већ што нас не желе.