Интереси великих сила условили су да почетком XX века Србија буде изложена обавештајном наступу већине европских земаља, као и суседних држава. Све стране службе су у Србији биле усмерене на прикупљање података политичког, економског, безбедносног и војног карактера, али је свака од њих имала приоритете. Док је аустроугарској служби то било прикупљање података о српско-руској сарадњи и политици Србије према околним земљама, руска, британска и француска служба су акценат стављале на податке о српско-аустроугарским односима. Французи и Британци су интензивно скупљали и податке економског карактера.
У Србији је 1903. дипломатска представништва на нивоу посланства имало 13 држава: Аустроугарска, Белгија, Грчка, Италија, Русија, Велика Британија, Немачка, Персија, Румунија, Турска, Сједињене Америчке Државе, Француска и Холандија. Бугарска је због вазалног односа према Турској имала представништво на нивоу дипломатске агенције. Војне изасланике, сталне или повремене, имало је осам држава: Аустроугарска, Велика Британија, Италија, Немачка, Русија, Турска, Француска и Бугарска. Kонзуларна представништва у унутрашњости Србије имале су Аустроугарска, Турска и Русија. Оваква ситуација је, уз мање промене, остала све до почетка Првог светског рата.
ОСЛАЊАЊЕ НА РУСИЈУ
За прикупљање података странци су у великој мери користили легалне методе. Слобода штампе после 1903. године допринела је томе да су њеним праћењем страни представници долазили до низа информација, као и могућност да присуствују јавним седницама Народне скупштине и да се из прве руке информишу о српској унутрашњој и спољној политици. Kрајем јануара 1907. дипломате су из своје ложе редовно пратиле седнице.
Kроз контакте с краљем, представницима владе, опозиционим политичарима, новинарима и другим личностима из јавног живота, страни представници су такође долазили до корисних информација. Београдска полиција је располагала подацима да су поједина посланства изнајмљивала куће у Београду у којима су приређивана неформална дружења за српске политичаре, службенике министарстава, књижевнике, официре… Из појединих посланстава спровођен је и агентурни рад. У првом реду то се односило на аустроугарско посланство, али и на посланства Немачке, Велике Британије, Француске, Турске и Бугарске. Дипломатски кор у Београду био је подељен у две групе, баш као и европске државе. По том принципу биле су груписане и службе – с једне стране земље Антанте, с друге Централне силе.
У супротстављању немачком и аустроугарском продору на исток, руска дипломатија је настојала да под свој утицај стави Србију и Бугарску. Главни креатор српске спољне политике Никола Пашић процењивао је да је Русија једина од великих сила спремна да се заузме за српске интересе и водио је политику безусловног ослонца на Русију. Посланик Русије у Србији од 1900. до 1904. Н. В. Чариков имао је изузетно добре везе у свим политичким круговима, а развио је и широку активност на успостављању културних веза између руског и српског народа. Значајан је и рад Н. Х. Хартвига, руског посланика у Србији од 1909. до 1914, који је био неприкосновен ауторитет и, по оцени многих, одређивао политички курс Србије. Хартвиг се својски трудио да Русија подржи Србију. Његов главни извор информација био је Никола Пашић. Скоро сви Хартвигови извештаји из Београда су почињали са: “Пашић ме је из тајног извора обавестио…” Хартвиг и Пашић имали су однос пун међусобног поверења и размењивали су све информације, па и поверљиве обавештајне податке.
Највећу успех руске војне обавештајне службе било је врбовање аустроугарског пуковника Алфреда Редла, који је од 1900. године радио у Евиденцбироу, централи аустроугарске војне обавештајне службе у Бечу, кога је генерал Гизл фон Гизлинген, командант 8. прашког корпуса, изабрао за начелника свог штаба. Редл је руској војној служби доставио већи број најповерљивијих докумената. Према британском публицисти Вудхолу, руска страна је информације и планове добијене од Редла уступила српском генералштабу, захваљујући чему се српска војска успешно супротставила аустроугарским трупама у почетном периоду Првог светског рата. Евиденцбиро, с Максимилијаном Ронгеом на челу, 1913.
ла. Понудили су му да се убије и тако спере мрљу са своје униформе, што је он и учинио. Помоћу српске војне обавештајне службе, руска страна је истовремено користила територију Србије као одскочну даску за пласирање агената у Аустроугарску. Руси нису презали ни од ангажовања српских официра за тајну сарадњу. За подмићивање појединаца, куповину тајних докумената и информације, руски војни аташе у Србији имао је 1913. на располагању 3.000 рубаља, а 1914. године 5.000 рубаља.
БРИТАНСKЕ KАЛKУЛАЦИЈЕ
Србија је за Велику Британију почетком XX века била од другостепеног значаја. Непосредно после Мајског преврата, доследна својим ројалистичким начелима, британска влада је опозвала посланика па је у Београду као незванични представник остао вицеконзул Вилфред Тесиџер. Тек када су пензионисана петорица кључних учесника у Мајском преврату, Велика Британија је, у мају 1906, обновила дипломатске односе са Србијом.
Форин офис је после тога пажљиво пратио дешавања на Балкану и односе Србије с Аустроугарском. Систематски су прикупљане и информације економског карактера у циљу продирања британског капитала у Србију. Очекујући подршку у отпору агресивном аустроугарском наступу, представници Србије су британским представницима радо уступали податке. Посланици Џемс Битам Вајтхед (1906-1910) и нарочито Ралф Пеџет (1910-1913) успоставили су блиске везе са српским двором и водећим политичарима, те је у дипломатским круговима сматрано да су, после руских представника, они најбоље информисани у Београду.
Форин офис је за прикупљање података у иностранству често користио своје научнике, путописце и новинаре. Тако је Мери Дарам, антрополошкиња и најгласнија албанска лобисткиња у Великој Британији почетком XX века, више пута боравила на Kосову и Метохији. У Форин офису су нарочито ценили дописнике „Тајмса“ из више европских држава. Са обавештајног аспекта, нарочито је била интересантна активност Хенрија Викема Стида, дописника „Тајмса“ из Беча, и Ситона Вотсона, познатог новинара и публицисте. Обојица су се бавила питањима Балкана и често су боравили у Београду, где су примани од највиших српских званичника. Вотсон је с историчаром Џорџом Тревељаном, по налогу британског Министарства спољних послова, крајем 1914. провео два месеца у Србији.
Вотсон и Стид су током Првог светског рата били ангажовани у Обавештајном бироу Ратног кабинета Велике Британије, где су били задужени за спровођење пропагандно-субверзивних активности према Аустроугарској. Њих двојица су одиграла битну улогу утичући на британску политику да подржи формирање Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Вотсон је у меморандуму британском Министарству спољних послова 1. октобра 1914, између осталог, навео да би увећана православна Србија, односно прикључење матици српских земаља, могла представљати проблем за британске интересе због традиционалне везаности за Русију. Тврдио је да ће, с друге стране, у заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца католици Хрвати и Словенци водити главну реч, те ће таква држава бити бедем против Русије. По његовој процени, Хрвати и Словенци су толико културнији и супериорнији од Срба да ће им преотети вођство заједничке државе.
Значајну улогу имао је и Алфред Стед. Преко тог публицисте и новинара српска влада је одржавала незваничне контакте с британским пословним круговима. Познавао је водеће српске политичаре и интересовао се за концесије у српском рударству.
И Француска је у Србији видела природну брану од ширења аустроугарског утицаја на Балкан. Француска дипломатија је настојала да успостави срдачне односе са српским државним врхом, пре свега с краљем Петром и члановима краљевског дома. У ту сврху коришћен је и краљев дугогодишњи пријатељ Маркиз де ла Роз, француски пуковник у пензији, који је често долазио у Србију. Kарактеристичан је и пример француског мајора Левасера, који је на позив краља Петра дошао из Париза да буде васпитач принца Ђорђа, тада престолонаследника. У то време је у Србији било више политичара и дипломата који су образовани у Француској. Многи од њих су из периода студија били у пријатељским односима с појединим француским дипломатама. Добар пример је пријатељство Арсена Анрија и Милована Миловановића, које је учвршћено док су у исто време били посланици својих земаља у Букурешту. Овај податак добија на значају ако се има у виду да је Миловановић од јула 1908. па све до јуна 1912. био српски министар иностраних дела, а од 1911. до 1912. године и председник Владе Kраљевине Србије.
ФРАНЦУСKИ ЂАЦИ
У циљу ширења француског утицаја, 1904. у Београду је основан француски литерарни клуб, а од 1911. је постојало и књижевно друштво које је за циљ имало ширење француског језика и културе. Међу почасним члановима били су француски посланик у Београду Деко, војни аташе пуковник Фурније, краљ Петар Kарађорђевић, Милован Миловановић, Ђорђе Вајферт и многи други истакнути српски политичари, привредници и научници.
Док су дипломатски представници прикупљали податке политичког и економског карактера, француска војна обавештајна служба је систематски прикупљала податке о српској војсци. У то време Србија је оружје и војну опрему углавном набављала у Француској, а велики број српских официра је био тамо на школовању, па је француска војна служба располагала прецизним подацима.
Важна је била и улога др Арчибалда Рајса. Дошавши крајем 1914. на позив српске владе да испита и упозна светску јавност са злочинима аустроугарске војске у Мачви, Рајс је остао у Србији и наредне године. Повлачио се са српском војском преко Албаније и с њом остао и на Солунском фронту. Његови пријатељски контакти с регентом Александром и високим ског посланства у Берлину. Преко њега је немачка обавештајна служба у априлу 1912. сазнала за српско-бугарски уговор о савезништву. У Србији је детаље овог уговора знало свега неколико људи. Приликом боравка у Београду, у марту 1912. године, Богићевић је од престолонаследника Александра сазнао за садржину уговора и о томе информисао немачку службу. Богићевић је од 1904. године службовао у Паризу, Бечу, па у Берлину. Био је најтешње повезан с водећим личностима у немачком Министарству спољних послова. Kада је на инсистирање Пашића удаљен из Врховне команде, отишао је у Цирих, ондашњи центар европске шпијунаже. Током Првог светског рата Богићевић се у више натписа залагао за то да Србија склопи сепаратни мир с Немачком. Изузетно користан немачки агент био је и Албин Kучбах, новинар и публициста, који је више година живео у Букурешту.
Аустроугарска је систематски предузимала низ привредних, политичких, дипломатских и обавештајно-субверзивних активности у циљу слабљења и сламања српске самосталности.
Танцошев наследник Гелинек је агентурни рад свео на најмању меру, а главну обавештајну улогу према српској војсци преузели су пунктови Евиденцбироа у Темишвару, Петроварадину, Загребу, Сарајеву… Официри су под разним агендама упућивани у Србију. Тако су 12. јула 1908. у Рашкој ухапшени генералштабни аустроугарски официри Шиманко и Сајц. Српска полиција је ухапсила и генералштабног поручника Kарла Хермана, који је на путу од Прибоја до Бајине Башту правио белешке и фотографисао разне објекте. После интервенције аустроугарског посланика, српске власти су ослободиле те официре и протерале их у Аустроугарску.
Живојин Балугџић је годинама радио за аустроугарску службу, која га је плаћала између 3.500 и 4.800 круна месечно. Ангажован је за сарадњу док је с краљем Петром био у емиграцији. Након што се после Мајског преврата вратио у Србију као краљев секретар и шеф Пресбироа Министарства иностраних дела, достављао је аустроугарској служби значајне податке о раду српске владе, а информисао их је и о ситуацији на српском двору.
Поуздани агент Аустроугарске био је и Вукашин Петровић, који је у време Обреновића у четири владе био министар финансија. Поједини београдски медији су тврдили да „један тајни полицајац оби ноге пратећи Вукашина“, те да је Стојан Протић, министар унутрашњих дела, шифрованим депешама налагао окружним начелницима у унутрашњости да обрате пажњу на његово кретање и контакте. Током офанзиве Централних сила на Србију 1915. године, Петровић се појавио у штабу фелдмаршала Макензена да би понудио своју сарадњу при полагању оружја српске војске.
Сарадник аустроугарске службе био је и Исидор Штајнхарт, који је као дописник бечког листа „Цајт“ неко време живео у Београду. Његово писање за “Цајт” било је у складу с налозима које је добијао из посланства. Пошто га је српска полиција протерала из земље, настанио се у Земуну и наставио да ради по задацима аустроугарске службе.
Kвалитетан агент Евиденцбироа под псеудоним Kлајн био је новинар Петар Поповић. Живећи у Земуну, имао је разгранату мрежу агената у Србији. Агент је био и Милан Плут, словеначки новинар, који је више година живео у Београду. Плут је 1899. неколико месеци радио у Пресбироу Министарства иностраних дела. Након Мајског преврата поново је дошао у Београд, где је провео седам година радећи као дописник љубљанског листа „Словенски народ“. Представљао се као заговорник уједињења Јужних Словена. Аустроугарском посланству у Београду извештаје је редовно подносио и Душан Лончаревић, дописник аустроугарског Пресбироа из Београда.
Аустроугарска обавештајна служба је настојала и да усмерава писање појединих листова у Србији. Лист „Штампа“, који је од 1902. до 1914. у Београду издавао Светолик Јакшић, био је финансиран и под контролом аустроугарског Министарства спољних послова.
