Дејан Дамњановић
Анализа која следи ће се бавити појмом суверености која се односи на војне и ритерске редове. Она ће приступити овом појму кроз призму антагонизма између Истока и Запада у цивилизацијском смислу, односно евроазијске и атлантистичке геополитичке и духовно – културне зоне. Централно место овог излагања ће бити то да је појам суверености, уколико говоримо о војним и ритерским редовима, на Западу немогућ након 1054 године.
Суверени војни или витешки редови на Западу не постоје нити могу постојати. Околност која збуњује ширу популацију је то што су на Западу присутне и широко су прихваћене манипулације појмом суверености војних редова иако су све оне суштински погрешне (у новијој историји, Атлантисти неки војни ред признају за “суверени“ само ако му је то доделила Круна, шеф државе или Ватикан) обзиром да покушавају појам суверености да заснују на јуридичком, псеудо-духовном, но никад на аутентично духовном полазишту. Они траже упориште суверености неког војног реда у области права и закона сасвим запостављајући духовну и еклезиолошку раван као једину исправну основу појма суверености. Мотивација за ову манипулацију Запада појмом суверености лежи у томе што на Западу након раскола 1054. више не постоји аутентично исповедање вере и духовност која није одступила од Светог писма и Васељенских сабора. Из овог разлога, Запад настоји да прескочи основу сваког војног, витешког реда – ону духовну, и да пронађе неки релативно уверљив raison d’etre суверености западних редова, те урања у сасвим релативну област права, политичке теорије и државнх закона. Право и закон представљају само средство, инструмент за регулисање односа у друштву, но они нису суштина сама, а она је у здравим друштвима увек одређено више, тј. трансцендентално начело. Јуридичко није духовно, и оно стоји у субординираном односу према духовном, тј. трансценденталном начелу. Веома упрошћено – Запад је сопственом вољом одступио од духовног, трансценденталног, иницијацијског по по први пут расколом 1054. године, када креће стазом погрешне интерпретације аутентичне, светоотачке духовности. А ланчаном реакцијом секуларизације и укидања традиције на свим нивоима друштва који су произишли из једне од најмрачнијих цивилизацијских епизода, Буржоаскe револуцијe 1789, Запад одступа чак и од тог удаљеног одјека јеванђеља. Додајући „филиокве“ Символу вере, Запад је себе лишио духовности као основног стуба друштва и државе. Потоње појаве унутар западног хришћанства су биле само још веће кретање у смеру јереси – то су биле погрешне реакције (Лутерова реформа и Протестантизам) на већ учињену грешку (римска Црква након 1054.). Оно што је преостало атлантистичкој цивилизацији након ових самопоништавајућих догађаја је да у рушевинама традиције и цивилизације покуша да уништену суштину замени формом, тј инструментима. И да покуша да свој иднтитет поново укорени у форми обзиром да је суштина, тј. дух одавно уништена. Тј. да више начело – дух, замени хијерархиски субординираним, нижим начелом – законом. А кроз заборав суштине и апотеозу форме. Слична судбина је задесила и војне редове. Војни, ритерски редови иницијално нису били ништа друго него синергија трансценденталног и иманентног, духовног и секуларног, крста и мача, и ван тачке пресека ова два принципа, они нису могући. Један од два стуба на коме је сам принцип витештва заснован, онај битнији, јесте духовност, конкретније – исправно исповедање хришћанске вере. Основа суверености војног реда може бити заснована само на аутентичној вери, тј исправном исповедању вере а не на некаквом симулакруму везе између човека и неба која би требало да буде остварена проглашењем одређеног реда за суверени декретом од стране челника државе или крунисаног владара. Зашто је у вези са овим битно подвући термин симулакрум? Јер би ова врста правног документа који издаје челник државе или Круна требало да представља везу неба са земљом, или епиклезу саму – дејство Св Духа на нешто замаљско и секуларно. Конкретно – у овом случају на војни ред, а кроз чин посредника између неба и земље – Круне или вође државе. Запад одступа од вере великим расколом 1054. године а веру сасвим укида 1789. године, те стога у атлантистичкој, западно-хришћанској цивилизацији, кључни елемент у овој констелацији изостаје – посредник између Сведржитеља и конкретног војног реда који претендује на сувереност. Представник Господа на земљи – Круна или Црква нису више то што би требало да буду. Мост између неба и земље је на Западу прекинут. Прекинут је јеретичким одступањем Запада од Светог Писма, Символа вере и Васељенских сабора пре читавог миленијума. Оно што опстаје је само опскурни и лажни симулакрум моста између неба и земље који некаквим декретима о суверености покушавају да остваре монарси који су у теолошком смислу престали да буду монарси. Или, још карикатуралније – челници држава који тек никакву основу за проглашење суверености немају нити су је икад имали обзиром да се појављују на позорници историје тек након 1789. и настанком суштински антитрадицијских и секуларних републиканских система. Благодат Св. Духа изостаје на Западу. Св Дух не обитава више тамо. Епиклеза постаје инцидент… Следствено, сувереност, уколико се држимо њене једине исправне дефиниције која почива искључиво на духовном, на Западу, и унутар атланстистичке цивилизације, више није могућа. У контексту дефинисања појма суверености које није исто као у класичној политичкој теорији где оно, у свим својим дефиницијама, превасходно означава поседовање апсолутног ауторитета за управљање над самим собом и често се преклапа са појмом легитимности, ми ћемо дефиницију појма сувереност засновати на апсолутном ауторитету који произилази из исправног исповедања вере. Искључиво из исправне, тј живе и делатне везе са трансценденталним. Сувереност је, у овом контексту, могућа само уколико постоји духовна и еклезиолошки потврђена веза са Православљем. Или, виђено из другог, политички ангажованијег угла, са империјалношћу оствареном кроз обасјаност византијском светлошћу током историје. Непрекинутом везом са јединим царством, оним византијским, које још увек опстаје кроз крвне везе последње византијске лозе са руском царском династијом и кроз источно, Православно Хришћанство.
Сасвим конкретно, уколико се крећемо у чисто теолошком дискурсу, који узгред и јесте најрелевантнији за војне редове јер је њихов идентитет иницијално и био заснован на Хришћанству, одређени ред сувереним може прогласити само Патријарх (у његово име евентуално митрополит, епископ или архиепископ) одређене Православне цркве или монарх (односно племић) миропомазан од стране неке од Православних цркава. Једино у овим случајевима је остварена веза између живог Бога и неког прегалаштва у свету уз присутну благодат Св. Духа.
Касније ће опет бити речи о техничком аспекту остварења појма сувереност заснованом на Православљу, но пре тога биће дат кратак преглед регулативе у вези са сувереношћу која је прихаћена у атлантистичкој цивилизацији. Постоји неклико битних извора утицаја на дефинисање западне псеудоинтерпретацију појма суверености. Један од њих је регулатива британске круне, која узгред, сасвим у складу са својим историјским колонијалним претензијама према целом свету, настоји и да своју регулативу наметне другима као тобоже „општу“ или „универзалну“. Заборављајући наравно како духовну основу, како за било коју своју регулативу, тако и за саму сопствну монархијску функцију везе између неба и земље, она више не поседује након раскола 1054 и потоњег отклона ка Протестантизму након 1532. Чак и уколико на тренутак на страну оставимо најважнији елемент, а то је одсуство духовног ауторитета британске круне као симулакрума представника Господа у свету након 1054. тј. 1532, војни и витешки редови су у Уједињеном Краљевству посебно у последњих стотинак година постали апсурд. Титуле и витешка звања више не проглашавају искључиво Круна или Црква, већ одређени државни органи који на годишњем нивоу предлажу ограничен број кандидата за титуле по свом избору. Пример овог уплива секуларног и јавног у војне редове и витешка звања је Комитет за заслуге као орган у Кабинету владе Уједињеног Краљевства (Honours comitee of the Cabinet office of the Government of the United Kingdom) који предлаже Круни кандидате за витешка звања. Апсурд је постао још већи након фебруара 2005. године када је промењен закон како би се листа са кандидатиима за звања Комитета за заслуге отворила за листу кандидата Премијера државе који од тада де факто може да додељује витешка звања. Овом приликом нећемо се бавити огромним бројем скандала и куповина витешких звања и титула у Уједињеном Краљевству које сасвим сигурно урушавају озбиљност и ауторитет британске круне у погледу доделе титула, звања и оснивања војних редова. Толиког броја скандала и комерцијализације племићких титула и звања која су у Уједињеном Краљевству биле сведене на ниво робе и зараде, да је 1925. gодине та држава морала да донесе тзв. Акт о спречавању злоупотребe (Prevention of abuse act).
Други битни утицаји ове врсте су одређени споразуми из новије историје који представљају својеврсне консензусе у вези са разумевањем појмова сувереност, fons honorum и сл, на Западу који су резултат рада одређених ванцрквених органа као што су нпр. Међународна комисија за витешке редове (International Comission for the orders of chivalry) основана на петом конгресу генеологије и хералдике, 1960. у Единбургу. Закључци ових „стручних“ комисија и органа тешко да могу имати икакву тежину и поред све своје тежње ка хипертрофији правне регулативе и историјске педантерије обзиром да они сасвим губе из вида суштину проблема – теолошку и еклезиолошку раван. Они се крећу искључиво кроз правни и, до одређене мере, историјски дискурс, а уобичајено средство им је хералдика, чија се важност пречесто прецењује. Хералдика је наука о семантици, о знаку, но данас ово знање које се односи на форму, на симбол, добија тежину као да се бави суштинама. Махом све ове комисије, институти и асоцијације запостављају суштинску, духовну раван као основу за бављење појмом суверености. Ево најважнијих закључака ове комисије из 1962. године који су још увек општеприхваћени у атлантистичком свету као добре илустрације губљења суштине из вида:
- Свака независна држава има право да формира свој Ред или одликовање и дефинише његова правила. Државним редовима само на њиховим вишим нивоима могу бити призната витешка звања, под условом да су поверена од Круне или pro tempore владара неке од традиционалних држава.
- Династички (или породични одређене куће) Редови који припадају по jure sanguinis некој владарској кући (владарским или бившим владарским кућама чији је суверени статус потврђен у време Бечког конгреса 1814. или након тога) имају своју пуну историјску, племићку и друштвену вредност без обзира на било коју политичку промену. Дакле, биће сматрано ultra virus свако мешање било које републиканске државе у вези са принчевским и династичким редовима. То што они не би били признати од нових власти нема утицаја на њихову традиционалну вредност у међународним хералдичким, витешким и племићким круговима.
- Правно је прихваћено да бивши суверени који су абдицирали имају другачији положај од оног који имају претенденти и да током свог живота они задржавају пуно право у вези са fons honorum у редовима у којима су Велики мајстори, а то би били државни редови или ордени за заслуге.
- Иако су пре много векова приватна лица вишег друштвеног положаја могла стварати, и стварала су независне витешке редове, од којих су неки временом достигли завидан утицај и формални статус од Цркве и Круне, такво право на формирање редова припада прошлости и данас, како ми разумемо ово, витешки редови морају или произилазити из дуге непрекинуте временске традиције или бити формирани од стране Цркве или неке суверене владарске (краљевске) куће.
- Формирање или признавање Редова од стране држава које немају сопствене витешке Редове и у чијим уставима не постоји регулатива у вези са стварањем витешких редова, не може бити прихваћено као суверено, поготово обзиром да ови редови немају хералдички правни статус. Међународни статус витешког реда почива на праву fons honorum које традиционално припада друштвеном ауторитету који је покровитељ и гарант таквог реда.
- Једини признати ред са статусом суверености који још увек постоји је Ред Св Јована јерусалимског Родоса и Малте, чије је седиште било пресељено у Рим 1834. године, и чији је међународни дипломатски статус као независне нетериторијалне силе званично признато од Свете столице у Риму и од многих влада света.
Трећи битан извор утицаја на разумевање појма сувереност на Западу је сам Ватикан и његови закључци на неколико нивоа у вези са сувереношћу војних редова. Од папских була до разних инструмента Ватикана за утицај у свету као што је нпр. својеврсни think tank и гласило „Осерваторе романо“ (L’Osservatore Romano) који се у више наврата бавио појмом суверености војних редова. Ватикан, баш као и британска круна, нема никакву основу за додељивање статуса суверености неком војном реду обзиром да и у овом случају изостаје најбитнији елемент – веза између неба и замље, између Господа и света, на основу које и у име које би статус суверености једино могао бити додељен. Ватикан и Света столица након раскола 1054 немају више благодат Св. Духа и, следствено, немају никакав ауторитет за доделу статуса суверености. Неколико клирика Католичке цркве се бавило проблемом војних редова и, у оквиру овога, појмом њихове суверености. Можда је најпознатији пример надбискуп Еуђенио Кардинале (1916. – 1983.), чији цео истраживачки и публицистички рад у вези са војним и витешким редовима, сасвим очекивано, стоји на позицијама Свете столице. Позиција Свете столице је, као и уосталом у вези са многим другим питањима, крајње прозелитистички постављена и она војне редове третира као средство прозелитизма и успостављања католичког утицаја у свету („војни ред не може бити суверен уколико га Света столица није прогласила сувереним“). Стога, ни рад надбискупа Кардиналеа није ни од какве референтне вредности за нас уколико се држимо основне премисе о одсуству ауторитета како Ватикана, тако и целокупног западно-хришћанског и атлантистичког света у погледу духовног ауторитета и, следствено, доделе статуса суверености, након раскола 1054. године.
Закључак на основу ових неколико смерница је да је једини ауторитет који може доделити статус суверености војном реду, онај духовни. Ово се односи не само на статус суверености војних редова него и на fons honorum за доделу титула и звања. Једини легитимни духовни ауторитет након великог раскола 1054. године јесте онај који произилази из Православног света. Једино тело које представља Господа у свету јесте нека од Православних цркава, те одређени војни ред мора бити признат од стране неке од Православних цркава, како би био легитиман или суверен. Сасвим конкретно – одређени војни или витешки ред може основати и прогласити сувереним, и то једино под условом да на свом челу има племића из неке од Православних династија:
- Патријарх (евентуално Митрополит, Архиепископ или Епископ) неке од Православних цркава
- Владар или претендент на престо миропомазан од стране неке од Православних цркава и сам Правослевне вере.
- Племић православне вероисповести из неке од Православних држава (Принц, Кнез).
Fons honorum, ауторитет и основа за проглашавање звања и титула, такође може бити заснована само на теолошком и еклезиолошком у источном разумевању овог појма. Ауторитет за проглашавање титула и звања витеза и функција у овиру војног реда може имати, исто као и у случају проглашавања суверености, и то једино под условом проглашења путем и кроз одређени Православни војни ред:
- Патријарх (евентуално Митрополит, Архиепископ или Епископ) неке од Православних цркава
- Владар или претендент на престо миропомазан од стране неке од Православних цркава и сам Правослевне вере.
- Племић православне вероисповести из неке од Православних држава (Принц, Кнез).
Уколико је одређени легитимно основани – тј. Православни ред у погледу свог чланства отворен за чланство других деноминација, ти људи могу бити проглашени у витезове без промене вере. Но, ова лица која су друге деноминације не могу бити на челу једног легитимног, тј. Православног војног реда нити могу у име неког вишег ауторитета – Православне Круне или Православне цркве додељивати звања.
Што се тиче племићких титула у Православном свету, односно унутар евроазијске, пост – византијске цивилизације, оне су регулисане црквеним, државним и династичким законима Православних држава и нису предмет ове анализе, бар не у техничком смислу. Иако и у овом случају, основа и ауторитет за њихово додељивање односно преношење произилазе из Православне вере и византијске империјалности.
Закључимо ову анализу на терену геополитике. Битно је имати на уму да постоји непрестана цивилизацијска сучељеност западне, атлантистичке цивилизације са једне стране и источне, евроазијске и пост-византијске цивилизације, са друге. Историјски потврђена методологија деловања Запада у односу на Исток је континуирана агресија и стални покушај покоравања и наметања својих елемената управе, центара моћи и система вредности Истоку. Генеза овог феномена је слојевита и односи се на синергију историјских, политичких, економских и духовних фактора, но у основним цртама узроке ове појаве можемо тражити у методологији деловања Католичке цркве која је одувек била заинтересована за ширење у свету и повећање свог утицаја кроз прозелитизам, но такође и у стратегији ширења великих трговинских царстава, какво је нпр било британско или холандско. Такође, узроке можемо тражити и у самој природи либерализма, тј капиталистичкој привреди која је производ Запада а чија основна карактеристика јесте ширење. Капиталистичка машинерија умире када изгуби својство ширења, тако да либерализам на свим нивоима, од економије, преко политике, све до културе, мора задржати статус агресивног, и по остатак света, крајње деструктиваног ширења. Сталне експанзије, по цену сопственог самоукинућа… Атлантистички свет ово спроводи кроз софистицирану методологију вођења економског, политичког или оружаног рата која се комбинује са вођењем културног, идеолошког, лингвистичког и идеолошког мрежноцентричног или хибридног рата. Појам „мрежно“ се односи на то да се атлантистичка агресија остварује кроз координирани напад на свим нивоима и у свим областима на друштво или државу која је циљ њиховог напада. Кроз призму овога је неопходно посматрати и област тзв. монархијског права и регулативе. Запад настоји да другима наметне своје разумевање и интерпретацију појмова који су у вези са војним редовима и ауторитетом за њихово оснивање, додељивање статуса суверености или проглашавање звања и титула. Унутар нашег, Православног цивилизацијског корпуса, без обзира да ли се ради о Русији, Србији, Румунији, Бугарској, Грчкој, или другим земљама, постоје личности и структуре (организације, тела, покрети, савети…) које на жалост нису имуне на наметање западног облика монархијског права и, у оквиру овога, регулативе у вези са војним редовима. Ове личности и структуре нису ништа друго до објекти успешно остварене колонизације од стране Запада. Они су прихватили западне ставове и регулативу у вези са монархијским правом као опште и универзалне, истовремено не разумевајући да ти људи и структуре за Запад не представљају ништа друго него мету успешно извршеног напада у једном сегменту мрежноцентричног рата. У опажању Запада, ове личности и структуре које прихватају западне позиције и регулативу, представљају оне „ниже“ и „нецивилизоване“ којима је потребно усадити западно, тобоже „цивилизовано“ опажање друштвних појава и правних регулатива. У овом сегменту, Запад је до одређене мере успешно спровео својеврсни културкамф над Истоком који се односи и на војне, витешке редове, на њихову сувереност, као и на бочне елементе, као што је нпр. fons honorum и сл. Посебно отежавајућа околност је то што су монарси и племство више Православних држава, услед драматичних политичких промена у њиховим земљама, en masse емигрирали на Запад настанивши се у државама атлантистичког света. Руско племство је током двадесетих година 20-ог столећа већински мигрирало на Запад, у Француску, друге атлантистичке државе Европе и у САД. Неколико генерација потомака ових људи је расло и било васпитавано у аксиолошки супротном контексту у односу на своју матичну државу – Руско царство. Већина њих је прихватила вреднсни систем и перцепцију стварности атлантистичког света. Мањи број је остао имун на ово. Сличан случај је са српском, тј југословенском династијом Карађорђевића који су почетком Другог светског рата емигрирали у Уједињено Краљевство или, у случају породице Кнеза Павла, у Кенију и Француску. Након 1945, услед политичке и идеолошке промене у њиховој држави, која је била веома налик оној у Русији, они у своју земљу нису деценијама могли да се врате. Након бурних деведесетих година и наступања двехиљадитих, Карађорђевићи се са Запада, махом из Уједињеног Краљевства, враћају у отаџбину. Један број на кратко, а други за стално. Као људи који су одрастали и велики део живота провели на Западу, неки од њих, сасвим несвесно и прихвативши аксиологију Запада и постају инструмент спровођења атлантистичког утицаја у Србији, од којих се један део односи на прихватање западног, поготово британског монархијског права и регулативе. У контексту садашње прилично кристалисане и оштре сучељености између атлантистичког и евроазијског света, ми, Срби, баш као и остали Православни народи са монархијском традицијом, морамо бити свесни да постоји агресивни мрежноцентрични утицај који Запад покушава да наметне и у овом сегменту. И да је једина исправна опција да у функцији очувања сопственог идентитета, потражимо упориште за наше монархијско право и регулативу у тврђави нашег идентитета – у Православљу. У Православљу које, баш као што је и у време отоманске окупације било основни фактор нашег опстанка, и данас представља чврсту стену на којој стојимо.
О Светом Илији, 2018,
Дејан Дамњановић
Шеф кабинета ЊКВ Принца Владимира Карађорђевића
Командант Сувереног Војног Витешког Реда Змаја
