У последње време сведоци смо оштре супротстављености мишљења у вези са компромисом са Приштином у вези са статусом наше јужне покрајине. Наша јавност је јасно подељена у вези са идејом компромиса, која у импликацији подразумева поделу Косова и Метохије који би подразумевао да четири северне општине (уз вероватно захтевање и одређеног екстратериторијалног статуса и за српске енклаве и манастире) припадну Србији, док би већи део покрајине, онај јужно од Ибра припао приштинској страни. Један део наше јавности овакав компромис посматра као добитак за Србију која би повратила један део у рату изгубљене територије док други део наше јавности компромис посматра као признање косовске државности и пристанак на ампутацију дела територије, следствено – на саучесништво у шиптарско – атлантистичком здруженом пројекту стварања велике Албаније на једном делу наше територије. Док први сматрају да је добро искористити повољан тренутак и вратити бар део изгубљеног дела земље, други сматрају да је то равно велеиздаји. Ова два дела јавности у Србији посматрају ситуацију крајње бинарно и црно – бело. Опцију у коју верују посматрају као једино добру док ону другу посматрају као потпуно лошу. Опажање ове идеје је доведено до екстрема – 0 насупрот 1, црно насупрот белом, патриотизам насупрот издаји, добро насупрот злу…
Но, наша јавност као да заборавља да једну од основних егзистенцијалних чињеница, а то је да реалност готово никад није бинарна и јасно подељена. Реалност и историја ретко одговарају бинарној ситуацији а најчешће представљају неки сфумато, кјаро – скуро ситуацију неке од нијанси сиве боје. Нечега што у себи обухвата и елементе једног екстрема али истовремено и оног другог. А да бинарно опажање представља само политичку незрелост и генерални недостатак искуства.
Конкретно у вези са нашом темом – са идејом компромиса и поделе територије Косова и Метохије, она може бити и остварење значајног националног интереса за Србију, али може бити и издаја тог истог националног интереса. Одговор на то шта је она аиста се крије у будућим поступцима наших власти. У стратегији и циљевима везаним за Косово и Метохију након евентуалног потписивања споразума. И ови будући поступци наших власти ће јасно искристалисати да ли су наше власти заиста победници или квислинзи и издајници националних интереса Србије. Конкретно, уколико наша власт потпише споразум са Приштином којим север КиМ припада Србији, а југ припада такозваном Косову, и пристане на такав status quo у будућности, то заиста јесте пораз или издаја националних интереса. Но уколико наше власти потпишу споразум, али истовремено дефинишу као стратешки циљ у будућности ослобођење целе покрајине, то је онда врло мудар тактички маневар у интересу Србије. Реч је о маневру који би искористио у нашу корист оно највише што је у овом тренутку на располагању – четири северне општине, али уз истовремено дефинисање средњорочних и дугорочних тактичких опција за поновно успостављање пуног суверенитета Србије над целом покрајином. Ове тактичке опције би обухватале низ прецизно разрађених мера како оних за контекст мира, тако и за контекст евентуалног оружаног сукоба – од јачања економије Србије, преко јачања наше војне моћи и геополитичке позиције до процеса јачања српског присуства на терену јужно од Ибра (развојни пројекти за српске средине, политичка инфилтрација у институције назови-државе Косово, повољне субвенције за Србе у енклавама, облици српског апарата силе намењеног заштити српских средина и др.).
Оно што збуњује нашу јавност и што отежава јасну слику је околност што у контексту преговора са шиптарском страном, наша власт не сме овај дугорочни план у вези са ослобођењем целе покрајине изнети у јавност. Она мора у етар слати сигнал који Приштини даје до знања да ће се притисак Србије према такозваном Косову, пре свега у међународним институцијама, окончати ако они потпишу споразум са нама. Власт им мора слати сигнал налик седативу како би се у овом тренутку извукло нешто, а касније се отпочело са стратегијом ослобођења делова територије покрајине јужно од Ибра.
Уколико постоји дугорочна стратегија у вези са поновним успостављањем пуног суверенитета над КиМ, онда су потписани уговори врло релативног карактера и не представљају бинарну ситуацију. У крајњој консеквенци – повратити и део онога што је у рату изгубљено представља преседан у историји. Аустрија и Мађарска никад у миру након пораза 1918, нису повратиле Словенију, Хрватску или Војводину. Истовремено, Француска је одгајала неколико генерација младих Француза и разрадила читав низ мера са искључивим циљем враћања својих покрајина Алзаса и Лорене које је изгубила у рату против Пруске 1870. На крају Великог рата, 1918. године, у томе је и успела. Процес је трајао скоро 50 година али је уродио плодом.
Дејан Дамњановић
