Чедомир (34) и Слађана (35) Јовановић венчали се у цркви Светог Ђорђа у Призрену и поносно се прошетали градом из ког су протерани пре 20 година
После више од две деценије, Призреном су поново прошли српски сватови! Чедомир (34) и Слађана (35) Јовановић венчали су се на Спасовдан, 6. јуна, у цркви Светог Ђорђа у родном Призрену, а затим су срећни и поносни, са кумовима и пријатељима прошли кроз град из ког су протерани после рата 1999. године.
У Призрену готово да и нема Срба, али Чеда и Слађа, данас Београђани, нису се плашили да се венчају у граду у којем живе готово искључиво Албанци. Сматрали су да на вечну верност могу да се обавежу само тамо где су обоје одрасли.
Kако је Чедомир испричао, и он и његова супруга судбински су везани за царски Душанов град под Шар-планином.
– Обоје смо рођени у Призрену, али се нисмо познавали. Судбина је хтела да га пре 20 година напустимо и да свако оде на своју страну. Међутим, пре две године наш Призрен нас је спојио. У августу, уочи Велике Госпојине, обоје смо дошли на фестивал српске средњовековне музике “Медимус”, који се организује у Цркви Светог Спаса. Ту смо се упознали, а наша љубав се зачела нешто касније, када смо се поново срели у манастиру Свети архангели, задужбини цара Душана. У октобру прошле године венчали смо се у Београду, међутим, знали смо да наша љубав и наш брак неће бити потпуни док се пред Богом не заветујемо једно другоме у нашем родном Призрену – каже Чедомир и објашњава зашто су он и Слађана одабрали баш Саборни храм Светог Ђорђа.
Чедомир и Слађана тренутно живе у Београду, иако су и даље везани за Kосово и за Призрен, где често долазе. Посебно Слађана, која послом често борави у ски центру Брезовици на Шар Планини недалеко од Призрена, па кад год је у прилици, сиђе до родног места.
У тој цркви смо обоје крштени, она је спаљена у погрому 2004. године, али је касније обновљена. Због свега тога имали смо велику жељу да се баш ту венчамо. Био је Спасовдан и после свечане литургије и послужења код Цркве Светог Спаса, у насељу Поткаљаја, сишли смо у цркву Светог Ђорђа, у најстрожем центру града. Венчали су нас игуман манастира Светих архангела, архимандрит Михаило и свештеник Слободан Ђорић.
У Призрену је, према попису из 1999. године, живело око 10.950 Срба. Међутим, после рата 1999. године, готово сви су протерани, остало их је тек око 60. Након шиптарског погрома у марту 2004. године и то мало што је остало је напустило град. Данас у Призрену, потпуно изоловано, углавном по предграђима, живи око 20 Срба, углавном старијих људи, који ни по коју цену нису желели да напуштају своје огњиште.
Чедомир каже да њихова свадба не би била потпуна да нису прошли кроз Призрен, како и доликује правим младенцима.
– После венчања смо прошетали призренском калдрмом, у строгом центру града, и то је први пут после 20 година урадио неки српски црквено венчани пар! Пили смо воду са чувене шадрванске чесме и прошетали Kаменим мостом над Бистрицом – прича узбуђено Чеда Јовановић.
Слађана каже да је идеја о свадби у Призрену у почетку била само тешко остварив сан. Ипак, временом су она и Чедомир схватили да их нико не може и не сме спречити да свој сан остваре.
– Заиграло се коло после венчања, па смо се упутили ка Kаменом мосту. Мештани су нас мало чудно гледали, али нас нису провоцирали. Неки су нам махали и застајкивали да нас сликају. Дан је био испуњен помало и сетом, због мириса давних времена, кад су српски младенци и сватови нормално шетали Призреном. Некада и по једном недељно, а данас, ето, једном у двадесет година – не скрива емоције млада Слађана.
