Важну улогу у томе су одиграла средства масовних информација, пре свега филм и телевизија, који су популаризовали насиље, порнографију и окултизам. Као што се може приметити у тим филмовима окултног садржаја, гледаоцу се говори да он може истраживати окултне појаве без неке посебне штете по себе. Исто тако је масовна култура са акцентом на ширење наркотика, допринела не само ширењу наркоманије, већ и ширењу окултних идеја, јер су наркотици и окултизам били у почетку тесно повезани. Ипак са почетком новог миленијума у овој пустињи су се појавили нови изданци.
Ти изданци се састоје од масовне распрострањености интернета, што је довело до рушења свих граница за ширење било којих политичких и религиозних идеја, пре свега међу омладином и децом. Сада ова реченица звучи застарело, међутим то је савршено нова појава у историји човечанства. Никада до тада, чак и у најотворенијем друштву, није постојала слична слободна пропаганда идеја као у интернет пространству.
Деца због своје несазреле психе током свих времена и код свих народа су била изолована од ширења нових религиозних идеја. Сада ће и најдивљији култ, буквално до крајњег канибализма у односима својих родитеља, лако доспети до спознаје петогодишњег или шестогодишњег детета путем интернета. Притом се на интернету потпуно слободно шире идеје култова отворено сатанистичког карактера у облику видеа и фотоматеријала, пријемчивих за дечију психу, и због тога веома делотворних. На интернету се налазе целе затворене мреже, на пример „дарк нет“, које су се већ давно ослободиле контроле правосудних органа, што доприноси деловању поборника сличних култова.
Као пример овога, како пише руски истраживач Јана Амелина у књизи „„Групе смрти“ као опасност националној безбедности Русије“, постоје такозване „групе смрти“, чија је једном последица и терористички акт типа „Колумбајн“. Последице дате појаве нису оцењене, али сада је већ одрасло покољење, васпитано у многоме преко интернета, ван традиционалних друштвених облика и одсечено од постојећих религиозних и националних вредности.
Наравно, постоје изузеци, и у низу случаја ти изузеци још увек представљају правило, али се сам процес не зауставља, и већ ће следеће покољење – деца данашње компјутеризоване омладине – у својој маси бити завршени производ савремене културне глобализације, јер ништа неће имати да наследе од родитеља и сва њихова знања о свету који их окружује ће бити заснована на хаотичним идејама, које су ископали на интернету. Заједно са тим, хаос идеја ће бити релативизован, јер ће закономерно бити повећање утицаја различитих секти деструктивног карактера, чија снага се управо и налази у њиховом умећу да створе веће организоване групе лица, условно говорећи „зомбираних“.
Наравно да ће тешко бити да се установи власт једне секте над неком државом, јер су они склони, како показује светско искуство ка међусобним конфликтима. Ипак је очигледно да у случају рата, који ће имати карактер грађанског рата, о коме је писао професор Јерусалимског универзитета Мартин вер дер Кревелд у својој књизи „Трансформациај рата“ са великим бројем местимичних војних конфликата и великим бројем различитих наоружаних формација, улога оваквих секти може да порасте не само у друштвеном животу, већ и на бојном пољу.
Право говорећи, (забрањена у РФ организација) „Исламска држава“ је и узор сличних секти, које нашироко користе интернет за пропаганду, сакупљање и формирање оружаних снага по целом свету, у том смислу и у Европи и бившем СССР. Управо избеглички кампови и представљају, као што показује искуство рата у Сирији, Ираку и Авганистану, погодан терен за пропаганду идеја Исламске државе, коју су водили њени емисари – повезани међу собом глобалном мрежом интернета.
Пакт о мигрантима, лобиран у УН, предлаже да се сва маса избеглица премести у Европу, чиме ће, очигледно, бити изазван унутарње-политички социјални неред међу масом миграната, који већ живе тамо или потомцима миграната из Трећег света. Дати неред ће допринети популаризацији идеје исламског салафизма, о чему је детаљно писао у свом зборнику „Ислам и политика“ Александар Игнатенко. При томе ако су салафитски покрети 90-тих година ипак били повезани са интересима ових или оних општина у окружењу муслиманских народа, онда ће нови салафитски покрети, а пре свега, Исламска држава, превазићи границе етничких интереса. Међу њиховим руководиоцима већина је европског порекла, а управо су њихове идеје постале универзалне и разумљиве најсиромашнијим слојевима Трећег света. Такав салафитски ислам је сродан постојећем комунизму, а својом универзалношћу је привлачан за масу миграната који су се нашли у Европи, као идеја борбе експлатисаних против експлататора.
Комунистичка теорија је сматрала „антиколонијалну“ борбу народа Трећег света управо као начин борбе, чијим пример је била подршка Ататурку од стране Совјетске Русије током грчко-турских ратова 1919.-22. године.
Савремени леви покрет „антифа“ у Европи често води своју делатност паралелно са делатношћу исламских салафита, тим пре што заједно са њима као непријатеље виде присталице традиционалних европских вредности. У случају социјалних немира међу масама незадовољних миграната који би изашли на улице, „антифа“ и салафити би се очигледно нашли на истој страни. Такав немир би изазвао дубоку кризу државног апарата и самим тим настајање организованих наоружаних трупа – како међу мигрантима, тако и међу локалним становништвом. У редовима последњег последично ће важну улогу имати омладина, која се данас налази под утицајем културе глобализма.
У вези са тим, што савремене породице имају по једно-двоје деце, повећање броја убијених и рањених ће довести до веће осетљивости друштва, а самим тим и политичара на претње терористичких група, и последично ће довести до већег успеха деловања таквих терористичких група, које би могле да настану међу мигрантима.
Право говорећи, већ сада Француска балансира на граници преласка на први стадијум герилског рата – ка урбаном рату, чији је крај неизвесан.
При томе, морамо узети у обзир, да ако је у прошлости чување традиционалних, националних и религиозних вредности омогућавало да се стабилизује друштво после завршетка рата, онда је у данашњим условима већ неизвесно: до каквих последица ће нас довести овај рат у друштву и можемо ли очекивати брз завршетак таквог рата?
Јер је снага савремене бојеве муниције таква, да последице њихове примене до сада нису правилно процењене, јер су се до сада ограничавале ипак захтевима политике да се минимализује штета. У условима грађанског рата примена овакв бојеве муниције се неће ограничавати и последице ће бити много катастрофалније.
Нестанак струје, воде и гаса у савременим мегаполисима, у року до неколико недеља, изазваће хаос у њима. Ако се тај хаос продужи неколико месеци, то ће довести до појаве различитих терористичких, криминалних, религиозних и политичких група са читавим наоружаним формацијама у таквим мегаполисима, способним да успоставе контролу над овим или оним квартовима и рејонима.
Стварање мегаполиса у другој половини 20. века је довело до пораста осетљивости државе од техногених катастрофа,а не само од бојног оружија. У Војсци САД се сада као потенцијална претња сматра свака могућност дестабилизације правног поретка у сличним многомилионским мегаполисима, и управо на борбу против такве претње и усмеравају Војску САД, чији пример је књига „Рат у градовима“ аустралијског војног теоретичара Дејвида Килкулена – саветника генерала Петреуса.
У Европи је ситуација знатно компликованија, јер је политика „демилитаризације“ европских земаља довела до тога да њихове војске сада нису у стању да без подршке САД изврше неке задатке ван својих граница. У случају испуњавања плана УН за масовно пресељење масе миграната из земаља Ближњег и Средњег истока и из целе Африке у Европу, европске војске ће постати толико беспомоћне против терористичких група, убачених у масу миграната, као што су биле беспомоћне против њих последње две десетине година на позоришту војних дејстава у земљама одакле долазе ти мигранти. Сам састав европског друштва са горепоменутим доминирањем масовне културе, лишен је потребног нивоа супростављања таквим терористичким групама.
Мигранти из бивших комунистичких земаља, посебно са територије бившег СССР, где је комунистичка идеологија владала 70 година, у одређеном проценту могу да послуже као извор кадрова за сличне терористичке групе због свог ниског социјалног статуса, одсуства повезаности за локално друштво и финансијског фактора.
На тај начин, реализовања пакта УН о мигрантима ће неминовно довести до ницања у Европи неколико местимичних наоружаних конфликата, које можемо окарактеризовати као градски герилски рат у мегаполисима. Очигледно је да је најрањивије место у датом односу Француска, ипак ће највероватније такви немири бити и у Немачкој услед политике Ангеле Меркел. Оружани конфликти те врсте не само да ће довести до усложњавања политичке и економске ситуације у земљама ЕУ, већ и код њихових главних економских партнера.
Осим тога, оружани конфликти у Европи ће дати могућност коришћења нових војних технологија наоружаним исламским групацијама, и са временом, они ће моћи да паралишу делатност многих европских мегаполиса. У тим условима судбину Европе ће решити страна оружана сила, која ће бити у стању да угуши делатност вишепоменутих наоружаних терористичких група.
У случају да се то деси, доћи ће до закономерног преплитања савремених војних технологија и припремљених специјалиста у салафитским терористичким групама, које делују на Балкану, као и на територији бившег СССР, пре свега, у области Кавказа и Поволожја. Овде је друштво у свом већем делу прожето криминалном психологијом, као и криминалном односима, и сасвим логично се налази под утицајем „лоповског“ друштва. У том друштву веома су утицајне придошлице исламских народа Кавказа, средње Азије и Поволожја. Природно је да се у условима нарастајућег утицаја салафизма и продирања његове идеологије у све поре друштва таквих народа, криминална средина код њих такође исламизира, тако да ничу и „затворски џамати“.
Ако се утицај „лоповског“ друштва у политичким врховима и у оружаним силама задржи репресивним мерама државног апарата, то у самом грађанском друштву, посебно у његовим доњим слојевима, таквог задржавања неће бити. Систем тржишне економије при одсуству социјалних гаранција чини те доње слојеве веома погодним за пропаганду нових револуционарних покрета са социјалним захтевима. Идеологија салафизма у датом случају није ништа мање утицајнија од идеологије комунизма, и способна је да задовољи захтеве широких слојева друштва.
Покушаји да се у истој тој Руској Федерацији направи нова национална идеологија, заснована на православљу и монархији, су претрпели крах, у том смислу и због неприхватања њених вредности од већег дела друштва. Комунистичка идеологија у односу на патриотске пароле и криминалне методе, за већи део друштва није представљала оно, што би их могло ујединити. Наравно, у случају социјалних немира различите лево-радикалне групе ће одиграти важну улогу у иступању против власти, али неће успети да дигну пролетерску револуцију због нестанка пролетаријата оног типа који је постојао на крају 19. и почетком 20. века.
Са почетком оружаних конфликата на постсовјетском простору рускојезично становништво може бити подвргнуто насилној исламизацији и у одређеним деловима ће постати испоручилац кадрова за такве салафитске терористичке групе. Истовремено ће такве групе добити приступ одвојеним складиштима оружја и бојеве муниције, и самим тим, оне могу добити снагу за успостављање контроле над одвојеним територијама.
На тај начин, план салафита о стварању Светског калифата неће бити неоснован, и управо пакт УН о мигрантима представља важан степен ка његовом остварењу.
Превео ‘Српски став‘
