О последицама НАТО агресије (I): Боцан-Харченко, Володин, Вулин, Примаков, Ентина, Ђорђевић и Кршљанин

У уторак 12. новембра у Руском центру за науку и културу „Руски дом” у Београду одржана је међународна конференција „Дугорочне последице бомбардовања Југославије по српско друштво и формирање мултиполарног света“. Конференцију су организовали Фондација председничких грантова, Фондација за подршку јавној дипломатији „Александар Горчаков“, Виша школа економије из Москве (ВШЭ) и београдски Институт за међународну политику и привреду (ИМПП), уз подршку Россотрудничества и Руског дома. Међународна конференција је окупила велики број стручњака из Русије, Немачке, Француске, Канаде, Француске, Ирана, Бразила, Сирије, Ирака и Србије, који су говорили о томе шта се дешава са српским и другим друштвима која су била изложена сличном насиљу. Последице бомбардовања СР Југославије и данас се осећају и важно је да се говори о овој теми како се сличне ствари не би дешавале у будућности. У склопу конференције одржано је пленарно заседање и две радне секције.

Портал Српско-руско братство у више делова ће детаљно пренети садржај излагања са конференције.

Конференција је започела пленарном седницом у којој су учествовали Вјачеслав Володин, председник Државне Думе Руске Федерације, путем видео обраћања, Александар Вулин, потпредседник Владе Републике Србије, Александар Боцан-Харченко, амбасадор Руске Федерацији у Србији, Јевгениј Примаков, руководилац Федералне агенције за послове Заједнице независних држава, сународника у иностранству и међународну хуманитарну сарадњу „Россотрудничество“, др Јекатерина Ентина, директор Центра за Медитеранска истраживања Високе школе за економију и руководилац пројекта за истраживање дугорочних последица бомбардовања Југославије, др Бранислав Ђорђевић, директор Института за међународну политику и привреду, и Владимир Кршљанин, српски политичар и дипломата. Седницу је модерирао главни специјалиста-експерт Руског дома Павел Бушујев.

Бушујев је на почетку истакао да је до бомбардовања Савезне Републике Југославије дошло без одобрења Уједињених нација и Савета безбедности. Свима је било јасно да САД теже хегемонији и да у томе не бирају средства. Зато су удариле на Косово, престоницу српске вере и културе. Директна штета од бомбардовања је процењена на 30, а индиректна на 100 милијарди долара. Последице бомбардовања постале су објект истраживања руских научника. На Србију је бачено 15 тона осиромашеног уранијума, што је као 70 атомских бомби бачених на Хирошиму. Услед тога је Србија на првом месту у Европи по онколошким болестима. Српски народ је ипак пружио херојски отпор, НАТО није предузео копнену операцију, а обарање „невидљивог“ авиона је срушило мит о западној непобедивости. Након обојене револуције и свргавања Слободана Милошевића, дошло је до одустајање од пресуда против лидера НАТО земаља. Бомбардовање Југославије било је најава удара на Русију, ревизије односа Русије са Западом и почетак ослобађања Русије од утицаја Запада.

Александар Боцан-Харченко: Бомбардовање Југославије била је показна вежба за Русију

Отварајући пленарну седницу, амбасадор Руске Федерацији у Србији Александар Боцан-Харченко истакао је да је тема бомбардовање СР Југославије изузетно значајна јер се не сме допустити да у историји југословенске кризе остане „белих мрља“, да постоје нејасноће када је реч о кризама и злочинима који су се дешавали. Он је навео да трагичне странице српске, балканске, европске, па и светске историје морају бити темељно проучене, како би их, пре свега, што боље размели сами народи, али и да би се ово трагично искуство узело у обзир за будући светски развој.

По речима амбасадора, имали смо илузије и слепу веру у западне партнере, илузорне представе да се са њима можемо договарати. Бомбардовање Југославије је кулминација, врхунац варварског похода Запада на Југославију. Међутим, морамо поћи од 1991. и Словеније – то је био први корак у разбијању Југославије и читавог ланца будућих догађаја. Стратешки пораз Србије је, према западном пројекту, требало применити на Руску Федерацију. Оно што су САД и њихови савезници радили на територији Југославије била је показна вежба за касније деловање у Русији. Тако су у случају Југославије примењене све методе као касније у украјинској кризи, све се понавља „један кроз један“ – васкрсавање фашизма, покрета усташа, јачање националне линије која је била превазиђена у СФРЈ, сепаратизма, тероризма. Најважније је пренебрегавање Повеље УН, тамо постоје сви принципи које треба само размотрити и применити у конкретној ситуацији. Принцип самоопредељења је нижи од принципа територијалног интегритета. Албанци су имали сва, и већа права него многи народи у Европи.

Боцан-Харченко је подсетио да је председник Руске Федерације Владимир Путин на Валдајској конференцији нагласио да је Запад управо са распадом Југославије и косовском кризом почео да постиже своје циљеве, и утврђује НАТО као неопходну „одбрамбену“ структуру. Амбасадор се присетио како су сви са одушевљењем говорили да је НАТО неопходан, што је и стимулисало његово ширење. Запад је почео да предузима акције мимо УН, НАТО је просто заобишао УН када се Русија није слагала. Почела су да се појављују „правила“ која се измишљају и произвољно примењују у различитим етапама. Они за све кажу то је „нешто друго“ (Косово, БиХ, бивша Чехословачка итд.), али уз стремљење стратешком поразу Србије преко Косова, војне и политичке победе, обојене револуције коју је Запад на крају извео.

Кумановски војно-технички споразум је добар документ, а у Резолуцији 1244 се говори о територијалном интегритету Југославије и Србије, може аутономија Косова, али без суверености и независности. Запад је почео да крши Кумановски споразум а нарочито Резолуцију 1244. Дугорочне последице су да косовска криза није решена и није могла на тај начин да буде решена, јер се преговори цинично користе као параван за припрему војних операција. Реч је о псеудоинтензивним преговорима који су се увек завршавали на исти начин, оптужбама да „Србија није довољно конструктивна“, а за то време Приштина није давала никакве предлоге. Зато се мора извршити притисак на Приштину, јер она не поштује договоре.

Харченко је, међутим, истакао да никакав дијалог Београда и Приштине под патронатом ЕУ неће довести до решења, јер је то очигледан параван који прикрива агресивну политику Приштине, заузимање севера Косова и притисак Запада да Београд призна псеудонезависност Косова. Решавање путем преговора је могуће кад постоји поверење и међусобно поштовање, а овде тога нема, јер Запад има страсну жељу да утврди своју хегемонију и сачува униполарни свет.

Вјачеслав Володин: Трагедија која се догодила 1999. године са Југославијом никада више не сме да се понови

Учеснике и присутне је путем видео обраћања поздравио Вјачеслав Володин, председник Државне думе Руске Федерације. Володин је поручио да када говоримо о Југославији, сећамо се Либије, Ирака, Авганистана и других земаља које су такође биле подвргнуте агресији Сједињених Држава. Ипак, све је почело НАТО бомбардовањем мирног Београда и Југославије 1999. године. Жеља САД да имају моћ и хегемонију над другим државама довела је до бројних проблема. Такође, земље ЕУ морају да схвате да када су то допустиле, допустиле су да се касније униште и друге земље које су некада биле развијене, у којима су цветале аутентичне културе и традиције са својим посебностима. Володин је зато истакао да морамо учинити све да се трагедија која се догодила 1999. године са Југославијом, а потом и са другим земљама, никада више не понови.

Володин је посебан фокус ставио на значај расправе о темама везаним за формирање мултиполарног праведног света, који се гради на принципима пријатељства, узајамног поштовања и немешања у питања суверених држава, те нагласио да су многи проблеми који се сада јављају резултат тога да су договори који су настали након Дугог светског рата и у оквиру међународних институција престали да делују. Нови и праведнији свет ће дозвољавати народима и земљама да самостално кроје своју будућност, оценио је Володин.

Александар Вулин: Семе смрти униполарног света је 1999. године почело да клија

Најављујући потпредседника Владе Србије Александра Вулина, Павел Бушујев је истакао да је реч о великом српском патриоти који значајно доприноси односима Србије и Русије, и особи којој су САД увеле личне санкције. Вулин је на почетку указао да тема конференције не може да се обради без враћања мало раније. Бомбардовање Југославије није почело 1999. године, баш као што се није ни завршило 1999. године. Злочиначки подухват НАТО савеза је трајао много дуже, и траје још увек. Разбијање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и потом разбијање Савезне Републике Југославије, силовање Србије, злочиначки подухват и даље траје. Ми често заборављамо да прву употребу силе на територији Европе НАТО пакт није извршио 1999. године, већ раније, када је бомбардована Република Српска, када је активно учествовао у разарању Републике Српске Крајине, протеривању Срба са простора Републике Хрватске. Вулин је подсетио на америчког амбасадора у Хрватској Питера Галбрајта који се одушевљен, пун ентузијазма, фотографише са хрватском војском на тенку који је учествовао у протеривању Срба.

Није, дакле, 1999. година та када је све почело, али 1999. година јесте доказ наше народне изреке „Дабогда се осилио“. 1999. године семе смрти униполарног света је почело да клија у тренутку највеће снаге НАТО пакта. 1999. године НАТО пакт је био најмоћнија сила коју је свет икада видео, моћнија, снажнија од било ког освајача који је икада пролазио нашим просторима. 1999. НАТО пакт нема ниједног политичког, војног или економског противника. Нико на свету се озбиљно не супротставља идеји униполарног света. Највеће силе наше планете психолошки престају да буду силе, и само гледају како да нађу начина да са НАТО пактом буду у што бољим односима. Стид који смо ми Срби осећали може да се мери само са стидом који су Руси осећали кад су гледали свог недостојног председника како игра, пева и диригује војном оркестру када се победничка совјетска војска повлачи из Немачке као да је поражена, као да је изгубила Други светски рат. Те 1999. нико не подсећа НАТО на обећање Русији да неће бити ширења на Исток. Нико, ниједна велика сила нашег света не пита НАТО пакт какви су му планови, зашто је изабрао Југославију, зашто је изабрао Србе за своје непријатеље, и не пита када је бомбардовање почело, зашто је почело, када ће се завршити. Те 1999. униполарни свет је на свом врхунцу, и то је почетак његовог краја. Агресија НАТО на СРЈ и отпор српског народа, отпор руководства и народа СРЈ, Републике Србије на првом месту и Срба где год да живе, почетак је краја НАТО и униполарног света. И Русија и Кина су увиделе куда ће он ићи, и схватиле су да су оне следећа станица овог насиља, његов крајњи циљ. Не ми, не нас 6 милиона, не Срби, већ као увек у историји Руси, па онда следећа велика сила која се супротставља хегемонији.

И то је била 1999. година, бесправно бомбардовање Југославије, цинично убијање нашег народа. Сетите се само кованице „колатерална штета“. Десетине наше убијене деце биле су „колатерална штета“, добиле су чак свој израз, свој назив „колатерална штета“. Бомбардовање кинеске амбасаде у срцу Београда био је разлог за насмејано извињење уз образложење да нису знали кога бомбардују, и то два пута. Врхунац униполарног света 1999. године је био слика како ће свет изгледати у будућности, шта га чека. Отпора тада није било, били смо сами, били смо сасвим сами. Има овде пуно младих људи, али ми који нисмо млади, ми знамо тачно да кажемо где смо били 24. марта 1999. године. Свако од нас може да опише како се тада осећао, где је био, како је изгледао свет око њега, шта је мислио тог тренутка. То је био тренутак који је потпуно определио сваког од нас заувек. И зато нема те силе, нема те политике, нема тог подмићивања које Србију може да натера да постане део НАТО пакта. Ова генерација се сећа тог 24. марта тачно где је била. То је дугорочна последица НАТО агресије, то је дугорочна последица онога што је НАТО урадио. Буђење слободног света и буђење српског народа, тврдоглавог отпора да никада не можемо да постанемо део те организације. Да смо послушали наше власти које су биле доведене, инсталиране 5. октобра у првој успешној обојеној револуцији, да није било отпора свих тих година после 5. октобра, шта мислите колико би Срба погинуло за време 20-годишње окупације наше земље? Колико би Срба погинуло у борби са талибанима? Колико би Срба гинуло по ко зна каквим ратиштима када би пратили, спроводили резултате обојених револуција…

Хенри Кисинџер је једном рекао „Опасно је бити непријатељ Америке, али је још опасније бити пријатељ Америке“. То вам говори чињеница да је на простору Косова и Метохије, у срединама где већински живе Шиптари, бачено 13 тона осиромашеног уранијума. 13 тона су бацили на Шиптаре, њихове најватреније савезнике. Мислите да осиромашени уранијум препознаје Србе и Шиптаре, да њихова деца не умиру? Наша влада, наша држава, наш парламент је формирала комисију која се бави последицама, која покушава да докаже шта се десило. Чак ни УН никада нису истражиле последице бомбардовања на простору Косова и Метохије.

Дугорочне последице НАТО агресије се осећају и данас. Осећају се у читавом свету, наравно, али се осећају и код нас још увек. Знате ли да овде, то сматрам својом грешком, у Београду, не постоји ниједна стална изложба о НАТО агресији, ниједна једина. Верујем да ћемо исправити тај недостатак. То је последица НАТО агресије и 12 година окупационих власти који су убијали сваку мрвицу достојанства и потребе да се истина каже. Први пут реч НАТО агресија се изговара када председник Александар Вучић као председник Владе испред зграде Генералштаба обележава годишњицу и каже НАТО агресија. Дакле, требало је неких 13, 14 година после НАТО агресије да кажемо НАТО агресија. И то је дугорочна последица, када правите од једног поносног народа слугањски народ који не сме да изговори ко га је убијао, зашто га је убијао, када га је убијао.

Ми Срби често заборављамо како је историја важна. Ми сматрамо да су истине једном речене, исказане, речене заувек. Нема потребе да се обнављају, нема потребе да се понављају, једноставно су такве. И зато не приметимо када се врши ревизија историје, промена историје, потпуно несвесни да то није никаква академска расправа и потреба да некакав доктор наука себи упише неку реченицу у бесмисленој књизи коју неће читати нико, већ потреба да се враћањем у прошлост оправда оно што ће се десити у будућности. Ревизија резултата Другог светског рата започета уједињењем Немачке довела је до бомбардовања СРЈ. Опроштено је не нацистичкој партији, то је била само једна од партија која је владала Немачком, већ је опроштено немачком народу и немачкој држави за злочине у два светска рата, и онда се је морало да се успостави семе трећег рата. Уједињена Немачка је морала да покаже силу над онима од којих је рат изгубила. Били смо убеђени наивно, српски убеђени, да се унуци, праунуци, макар синови немачких ратних злочинаца стиде злочина својих дедова и очева, а они су се заправо стидели само пораза својих дедова и очева. Они су се стидели само војничког пораза, а не рата. Зато је освета према онима који су их у том рату победили била неминовна.

Врло често ме критикују због овог става да се на руском, источном фронту борило не седам милиона нациста, већ седам милиона Немаца, седам милиона регуларних војника послатих у складу са законом своје земље, од надлежних органа своје земље. Врло често ме критикују да је то заправо аболирање нацизма. Не, нацизам је био општеприхваћена идеологија, али држава која је спроводила ужасе била је немачка држава, и није се звала по Националсоцијалистичкој радничкој партији Немачке, него се звала по немачкој држави, и није Нирнбершко суђење било довољно и никада није било довољно да успостави правду за све што је урађено у Другом светском рату. Није се Нирнбершко суђење, и било које друго суђење, могло да врши само над члановима Нацистичке партије. Оно се морало извршити у немачком народу као таквом. Подсетите ме, молим вас, како се зове нацистичка партија која је владала Немачком у Првом светском рату? Биће да је није било. Да ли је можда Вилхелм II био секретар Националсоцијалистичке радничке партије? Или је био аутентични, легални и легитимна вођа немачког народа, расположен да уђе у рат за светску хегемонију? Да није било Првог светског рата, можда би прошла прича да је у питању инцидент, али у два светска рата, од истог народа и исте државе, тешко да је могло бити само партијско организовање.

Ревизија резултата Другог светског рата је довела до 1999. године. Јуче је свет обележио Дан примирја у Првом светском рату. Ми Срби смо обележили Дан победе. Ми смо победили зато што смо се борили на живот и смрт, зато што су овде у граду у коме говорим четири године седели окупатори, зато што су први масовни злочини над цивилима у Првом светском рату били вршени у Мачви, Посавини, зато што су први концентрациони логори на свету направљени за Србе, српске таоце, зато што су прва масовна стрељања, убијања цивила, деце, затварање цркава, паљење цркава пуних Срба вршена овде, од цивилизоване Европе, од цивилизованог Запада. Све је то, дакле, требало заборавити, зато су се они помирили, зато они славе дан када су се помирили, а ми обележавамо дан када смо победили. Тако је било и 1999. године.

За време преговора око Бриселског споразума, један од преговарача са европске стране је почео да виче и удара руком о сто: „Ви сте изгубили рат, ви немате шта да преговарате, на вама је да извршавате“. Одговорио сам том узбуђеном човеку где ти пише та победа, и са колико дивизија сте ушли у Београд, ко вам је потписао капитулацију, и када је онако запењен од беса, величине, морао да процеди кроз зубе: „Наша највећа грешка је што нисмо ушли у Београд“, ја сам рекао: „То би била ваша најскупља грешка“. Ми, као те ’99. године, нисмо допустили да будемо економски, војнички, политички поражени, и сачували смо бар наду кроз Резолуцију 1244 да ћемо се борити. И као у јуну, најпре у априлу 1941., купили смо време, тада Совјетском Савезу, те ’99. године купили смо време свету да схвати куда иде, и да је отпор нужан, да је отпор неминован.

Нисам ја срећан што је српски народ стално на најтежем и најопаснијем месту. Молим се Богу само да у историји српског народа већ једном одрасте једна једина генерација која ће се родити, живети, упознати своје потомке, сачекати да му синови склопе очи, и да никада нико од њих не упозна рат. Ту молитву Срби изговарају онолико колико постоје. И никада није услишена. Нема генерације у историји српског народа која није учествовала у најмање једном рату, не зато што смо ратове хтели, него зато што смо ту где јесмо. Не зато што смо народ жељан рата, већ зато што смо народ жељан слободе. Молим се само за то да једног дана одрасте читава једна генерација, читава у дужини свог богатог људског века која неће моћи да исприча ниједну ратну причу.

Не знам да ли ћемо успети у томе, али знам да нада да ћемо успети се родила 1999. године када је униполарни свет дошао до свог врхунца, и када је свет схватио да се злу мора супротставити. Униполарни свет је злочин, злочин који смо ми Срби најбоље осетили на себи. Једина нада да ћемо дочекати генерацију без рата јесте мултиполарни свет, јесте успостављање нових правила која ће нас чувати. Ништа друго. Ако нас већ не чува стид, нека нас чува страх. Нека нас чува договор о равнотежи страха између великих, јер нас стид или позивање на морал неће сачувати као што нас нису ни сачували. Они који су нас бомбардовали 1999. године ни тада ни сада не осећају баш никакав стид, осећају само бес што нису окупирали Београд. Та прилика им се неће указати. Ми Срби одлично знамо да се јељциновска грешка више никада неће поновити, и да одлично знамо да Русија више никада неће дозволити да о њеној слободи одлучује неко други, а то значи мир.

Након пленарне седнице, Вулин је у изјави за РТ Балкан рекао да је важно подсећати на бомбардовање Југославије, како не бисмо доживели ново. Агресија на СРЈ није била инцидент, већ нешто што и данас траје. Јер, сваки пут када се од нас тражи да признамо „Косово“ и уведемо санкције Русији, то је само наставак бомбардовања, ултиматум за нешто што српски народ неће да вам да и никада неће хтети. Вулин је оценио да је изузетно важно организовати овакве догађаје и подсећати зато што ћемо, ако престанемо да подсећамо на 1999. годину, дочекати неку другу 1999. годину. Колико год ово изгледало као дебатни клуб, овакве речи далеко одјекују и враћају наду да је другачији свет могућ. То није нада, већ реалност, поручио је Вулин. Вулин се осврнуо и на то да је Русија затражила од Уједињених нација да осуде НАТО агресију на Југославију и рекао да је сама чињеница да је то Русија урадила за Србију велико охрабрење и доказ је колико се Русија променила. То више није Јељцинова него Путинова Русија која зна шта је слобода, где су јој пријатељи, који су принципи за које се вреди борити. Јељцинова Русија није била таква и тада смо били сами, сада више нисмо.

Јевгениј Примаков: Ми Руси не можемо ни да заборавимо ни да опростимо оно што је учињено против Србије

Реагујући на Вулиново излагање, Бушујев је рекао да се Руси који присуствују конференцији такође сећају тог 24. марта 1999. године и где су се налазили. Њихова судбина била је да почну да се баве тиме чиме се данас баве. Бушујев је навео да је окретање авиона тадашњег руског премијера Јевгенија Примакова један од симбола конфронтације Русије са Западом, светло у тами и мраку. Унук Јевгенија Максимовича Примакова и директор Федералне агенције „Россотрудничество“ Јевгениј Александрович Примаков на почетку се захвалио великом пријатељу Русије Вулину, рекавши да је био у искушењу да потпише његов говор. Према Примакову, последице НАТО агресије су грандиозне. Он је започео излагање са недужним жртвама које је однео злочиначки чин 1999, замоливши присутне да никад не забораве име тада мале девојчице Милице Ракић, која би сада стасала у младу девојку од 28 година, и можда учила руски језик и долазила у Руски дом. Србија је била оштећена због хегемоније западног света као цивилизације. Запад је увек схватао читав остали свет, већину, као жртву, плен. Србија је виђена као плен, као што данас виде Русију. Почетак томе стављен је успостављањем униполарног света, а имплементација је наступила 1999. године. Радило се о праву јачег, што је Примаков илустровао насловном страницом Times-а током бомбардовања на којој се види велики дим од удара бомбе, и стоји натпис „Bringing the Serbs to Heel“. To je невероватна жеља да се понизи српски народ, вођена свешћу „ми можемо, ми смо јачи, освајачи, какво међународно право и резолуције, то су глупости“. Срби су тада поручивали Русима – погледајте шта раде нама, то ће исто радити вама. У неку руку то смо схватили и са Путином смо почели да се припремамо за промене у свету. После 25 година ми смо дошли до својих закључака. Што се тиче окретање изнад Атлантика, Примаков је рекао: ‘ја нисам могао да преговарам у тим условима’, он је упозоравао Американце да неће доћи ако буде бомбардовања. Ал Гор је изјавио да је посета одложена, и да су односи САД и Русије приоритет. Примаков је одговорио не, посета је отказана, и не може се у овим условима реализовати.

Драги пријатељи, ви и ми више нисмо плен. Ви и ми представљамо огроман, слободан, независни свет који живи ван диктата неких, наравно моћних, али колонијалних сила. Ми смо независни. Ми сами одређујемо своју будућност. Оплакујемо жртве које смо поднели на том путу.

И када овде, у Србији, кажу да може да се опрости, али не сме да се заборави, онда оно што се сада дешава са Русијом, рат који се води против Русије, не дозвољава нама Русима ни да заборавимо, ни да опростимо оно што је учињено против Србије.

Јекатерина Ентина: Српско друштво је сачувало духовно језгро, млада генерација није спремна да заборави НАТО бомбардовање

Директор Центра за Медитеранска истраживања Високе школе за економију и руководилац пројекта за истраживање дугорочних последица бомбардовања Југославије др Јекатерина Ентина говорила је о томе како су српско друштво, држава и економија проживели последњих 25 година, и како су се Срби борили против колективне кривице која им се наметала. Руским истраживачима било је битно да се младе генерације сећају и да неће да забораве искуство бомбардовања.  Ентина је говорила о недавно објављеној колективној монографији „Дуг одјек 1999.“ („Долгое эхо 1999 года“), која је настала на основу социолошког истраживања групе руских и српских стручњака, а које је спроведено на иницијативу Руског дома поводом 25. годишњице од почетка НАТО агресије на СРЈ. Истраживање је показало да више од 70 одсто Срба сматра да САД и ЕУ нису искупиле своју кривицу за бомбардовање, и да то чак нису ни покушале, а 60 одсто жели да се често и отворено прича о последицама бомбардовања. Између осталог и на страницама уџбеника и у популарној култури. Српско друштво постепено оздрављује, а томе сведоче филмска и музичка остварења која се дотичу тема бомбардовања. У монографији објављеној на руском, српском и енглеском језику наводи се да се у Србији у последњих неколико година примећује значајан раст неговања културе сећања на догађаје 1999, а да се све ово одражава и кроз српску кинематографију, филм, музику, књижевност. Говорећи о насловној страни монографије, Ентина је истакла да је зелена трава око обореног НАТО авиона здраво језгро српског друштва, а да је духовно језгро сачувано у слици манастира у позадини.

У монографији су анализиране не само материјалне последице бомбардовања, већ пре свега са аспекта културе и његових културолошких последица. Социолошко истраживање обухватило је 30 дубинских интервјуа са сведоцима догађаја из 1999. године и 1.200 испитаника свих узраста, у облику онлајн анкете. Први део посвећен је српском друштву и култури. Српска култура је значајан део европске и светске културе, а у истраживању су пружени одговори у свим областима културе  (филмови, књижевност, музика итд.) По речима Ентине, српско друштво је без обзира на пропаганду остало живо, сачувало је духовно језгро, и то језгро је ојачало последњих 15-20 година. Млада генерација није спремна да заборави НАТО бомбардовање, што говори о здравом стању. Други део се бави привредом. Санкције против СРЈ нису, али бомбардовање 1999. јесте физички уништило привредну инфраструктуру. Привреда није могла да се врати на претходни ниво. Међутим, Србија данас привредно оздрављује, највише се развија у региону и има највише националног капитала. Трећи део посвећен је теми последица бомбардовања Југославије по свет. Та 1999. била је преломна година за светску, а не само за српску историју, након интервенције против Србије Западу су биле одрешене руке за будуће интервенције. Светска историја се вратила неколико векова уназад, није више било гаранције безбедности и дошло је до неједнакости у међународним односима. По Ентиној, најважније је да су највећи део аутора српски и руски млади истраживачи, који су погледали на последице бомбардовања очима младих покољења. Велики број младих у сали показује да је та тема још увек важна.

Бранислав Ђорђевић: Идеал о слободи и независности један је од основних генератора развоја српског националног бића 

Директор Института за међународну политику и привреду др Бранислав Ђорђевић на почетку је подсетио да је Институт организовао 2019. године међународну научну конференцију „НАТО агресија на СР Југославију: 20 година касније“, на којој су учествовали истраживачи из 20 земаља, и публикован је зборник радова. Ђорђевић је затим рекао да је, лишена неких својих историјских права и територија, сведена на границе које су наметнуте западним силама, оптерећа стотинама хиљада прогнаника, избеглица, СРЈ 1999. године доведена на вешала са више егзибиционих убица. СРЈ је бомбардована без своје кривице и против своје воље, а мимо свих правних норми и светских форума. Амерички НАТО рат против Југославије је био противзаконит и према америчким и према међународним законима. Амерички Конгрес никада није нити разматрао нити одобрио борбена дејства својих оружаних снага против Југославије, а ни Уједињене нације нису донеле такву одлуку. Југославија није поседовала никакво оружје за масовно уништење, како се лажно представило да има. Ниједан југословенски војник, брод или авион није прешао границе земље како би напао неку чланицу НАТО пакта, чиме би био примењен члан 5. Вашингтонског уговора. При томе, назови преговори у Рамбујеу нису били никакви преговори, а анекс Б је подразумевао потпуну НАТО окупацију читаве територије тадашње Југославије.

Будимо искрени, прави циљ НАТО агресије ’99. године био је цепање Југославије на што мање делове, и потпуна војна, политичка и економска доминација САД-а на Балкану, као и дефинитивно рушење концепције националног суверенитета малих држава. Од тадашњих 19 држава чланица НАТО само три нису учествовале у бомбардовању: Грчка, Исланд и Луксембург, од којих је само Грчка имала своје ваздухопловне снаге. Такву одлуку братске Грчке српски народ никада неће заборавити. Према расположивим подацима, авијација НАТО-а је извршила 18.168 борбених летова, од чега је 70 одсто извршила авијација САД-а. За циљеве у СРЈ НАТО је употребио 415.000 пројектила укупне тежине 22.500 тона. Забрањеним касетним бомбама НАТО је дејствовао на 1.072 локације са 350.000 пројектила. Процењује се да је укупна тежина испаљене муниције са забрањеним осиромашенијум уранијумом око 13.000 тона. Током бомбардовања живот је изгубило 55 војника, 169 полицајаца и око 2.500 цивила, од чега 89 деце. Оштећено је 19 болница, 18 дечјих вртића, 78 основних и средњих школа и факултета, 64 манастира и цркава, 15 споменика, 44 трафостанице, 20 далековода, 3 рафинерије, 14 аеродрома итд.

У НАТО медијској машини у питању су били велики војни циљеви. Да ли је легитимни циљ била Милица Ракић о којој је говорио господин Примаков, убијена у својој кући, и која је имала само три године? Да ли су војни циљеви били мост у Грделичкој клисури када је погинуло десет цивила, мост у Варварину где је такође убијено десеторо људи, пијаца и Дом здравља у Нишу са 15 погинулих, стамбени објекти у Алексинцу где је погинуло 14 цивила, и Сурдулици где је убијено 50 цивила, међу којима 18 деце. Нажалост, таквих примера је много, Србија и данас памти, и никада их неће заборавити.

Велики српски научник Јован Цвијић рекао је да су Срби изградили кућу насред царског друма, а њим су се кроз векове и у оба правца кретале освајачке колоне. Живели су Срби, гоњени и убијани, више по збеговима, са гладном децом у наручју, него у благостању својих плодних њива, пашњака и богатих шума. Мирили су се, кад год се то могло са непријатељем и освајачким суседима, а борили су се до последњег атома снаге кад год се морало. Опстанак им се кретао или до смртних претњи или до изузетне виталности. Бивствујући на балканском геополитичком крсту, притиснут искушењима историје, изложен многим похарама, погромима, интересима сила, прикљештен између своје три вековне несреће, непросвећености, немаштине и несигурности, српски народ је редовно био принуђен да држи пушку. Није он без разлога измислио благослов који је вековно упућиван детету у колевци: „Жив био и велики порастао!“ Наш народ је толико гинуо за и против светских и белосветских сила, да је била истинска вредност остати жив, а богатство порасти.

Од битке на Косову па до данашњег дана, држећи оружје на готовс, српски народ живи са идејом националне слободе која је постала најважнији идеал његовог постајања. Управо идеал о слободи и независности, уколико није била основни покретач, засигурно је један од основних генератора развоја српског националног бића. Ђорђевић је на крају искористио прилику да јавно промовише српско издање књиге „Дуг одјек 1999. године“, уз захвалност издавачкој кући „Зебра Е“ из Москве која је Институту за међународну политику и привреду уступила издавачка права. Ђорђевић је свој говори завршио речима „Живела Србија, живела Русија“.

Владимир Кршљанин: Један од темеља Новог света мора бити отклањање историјских неправди према Србима

Амбасадор Владимир Кршљанин се најпре захвалио братској Русији, Јевгенију Александровичу Примакову, Јевгенију Баранову и Јекатерини Ентиној на дивној монографији, а посебно владама и председницима Русије и Србије који су створили услове да монографија и овај скуп буду могући.

Кршљанин је рекао да је отворена НАТО агресија 1999, са „УЧК“ петом колоном и покушајима копненог упада на Кошарама и Паштрику, а не само бомбардовање, била последња фаза у рату против Југославије и српског народа, који је западна олигархија започела 1991. Тај рат је вођен најпре као хибридни и прокси рат, уз коришћење санкција и повампирених фашистичких формација, сачуваних у западном окриљу. Њихова употреба је настављена до краја, а наставља се и данас – најновији пример је прослављање Џафера Деве од стране Куртијевог режима. НАТО је погазио међународно право и ставио се ван закона.

Рат против Срба из 90-их и актуелни рат против Руса су потпуно исти и по суштини и по форми, а Русија нигде није прекршила међународно право, како је оценила група водећих српских стручњака на челу са проф. др Бранком Ракићем. Та аналогија нас допунски обавезује да детаљно изучавамо српско искуство, јер су методи и средства испробавани на Србима. Ратове против Срба и Руса можемо посматрати и као две фазе истог рата – против православне словенске цивилизације, чије само постојање искључује могућност светске хегемоније западних злочинаца.

Кршљанин је подсетио да је државни ратни план који је био на снази 1999. у случају агресије предвиђао прекид дипломатских односа са државом-агресором. 24. марта је свима у државном врху било јасно да прекинути дипломатске односе са 19 земаља НАТО за нас не би било добро, али су министар, влада и председник Милошевић прихватили Кршљанинов предлог и прекинути су дипломатски односи са четири највеће и најодговорније државе НАТО: САД, Великом Британијом, Немачком и Француском. Полазећи од њиховог понашања, Кршљанин сматра да САД и Велика Британија ни до данас нису заслужиле обнову дипломатских односа.

Током НАТО агресије, Русија је убрзано сазревала у војно-политичком смислу. Заокрет Примаковљевог авиона над Атлантиком постао је вечити симбол руског историјског заокрета. На КиМ су се борили и руски добровољци, а руска војска и дипломатија су током сукоба повећавале своје ангажовање, што је кулминирало заузимањем аеродрома у Приштини и Резолуцијом 1244. Све аспекте нашег садејства још не знамо – сетимо се само судбине носача авиона „Теодор Рузвелт“ који је избачен из строја.

НАТО агресија је узбуркала духове широм света, а наш отпор је охрабрио прогресивне снаге. У фебруару 2000. окупили смо у Београду представнике више 100 политичких партија из целог света под геслом „За свет равноправних“. Србија је била весник Новог света, света истинске равноправности, који данас предводе Русија, Кина, БРИКС.

Кршљанин је нагласио да је Србија на првој линији, уз тешке губитке одолевала првих 10 година и није пала, а Русија одолева последњих 10 година и – победиће. НАТО је нападом на Србе постигао контраефекат – не да није освојио последњу непокорену област Европе, већ је створио ситуацију да целу Европу никад неће контролисати. А предстојећа победа Русије ће донети олакшање целом свету, јер ће га заувек ослободити западне претње. Међутим, Србија је већ 1999. показала да Запад није свемоћан. Кршљанин је зато закључио да један од темеља Новог света мора бити отклањање историјских неправди према Србима, а пре свега укидање свих пресуда Хашког трибунала – највеће злоупотребе система УН, који је створио апсурдну хипотеку браниоцима отаџбине.

Припремио: Марио Калик

Фотографије: Руски дом