У уторак 12. новембра у Руском центру за науку и културу „Руски дом” у Београду одржана је међународна конференција „Дугорочне последице бомбардовања Југославије по српско друштво и формирање мултиполарног света“. Након пленарне седнице, о којој смо известили на порталу Српско-руског братства, одржан је панел који је модерирала др Јекатерина Ентина, директор Центра за Медитеранска истраживања Високе школе за економију и руководилац пројекта за истраживање дугорочних последица бомбардовања Југославије. У раду панела учествовали су др Имад Мустафа, Изванредни и Опуномућени Амбасадор Сиријске Арапске Републике у Србији и ректор Дипломатске академије Сирије, Милица Ђурђевић Стаменковски, министар за бригу о породици и демографију Републике Србије, др Максим Сучков, директор Института за међународне студије МГИМО МИП Русије, др Никита Бондарјев, виши научни сарадник Института за словенске студије Руске академије наука, и др Беатрис Бисио, професор Одељења за политичке науке Федералног Универзитета у Рио де Жанеиру.

Др Јекатерина Ентина је, на основу истраживања које је урадио тим српских и руских научника под њеним руководством, навела да у српском друштву постоји консензус око 1999. године. Млада генерација од 18 до 25 година категорично негативно реагује на покушај наметања колективне кривице Србима за бомбардовање СРЈ. Година 1999. се гледа као трагедија, а више од 60% испитаника сматра да она није довољно заступљена у школским програмима. Велика већина се не слаже да је 1999. била јако давно и да не утиче на данашње догађаје. САД и ЕУ, по мишљењу испитаника, нису се довољно искупили за тај злочин, и код Срба расте евроскептицизам. Више од 50% сматра да политичари треба више да говоре о ’99. и да за државни новац треба томе поклонити више пажње. Од 2021. године се та питања у Скупштини све више разматрају. У српском друштву и елитама постоји консензус око ’99. – нисмо опростили и нисмо заборавили.

Др Имад Мустафа о сличностима Србије и Сирије

Др Имад Мустафа, Изванредни и Опуномућени Амбасадор Сиријске Арапске Републике у Србији и ректор Дипломатске академије Сирије, на почетку свог излагања је рекао да има јако пуно сличности између Сирије и Србије. Сирија је земља Медитерана, мозаик читавог низа етничких група, која се одувек поносила својим универзитетима. Запад је уложио сву силу да ослика Србију као злу државу, а Сиријци су исто то осетили. Схватили су да поента западне агресије није промена сиријског режима и председника, већ дезинтеграција земље. Схватили су на почетку рата да треба сачувати Сирију, иначе ће сиријска влада пасти, а неће је заменити нека друга влада, јер неће бити будућности јединствене државе, него распад и владање деловима земље од стране банди. За разлику од Србије, Сирија је добила помоћ својих пријатеља и савезника (Русија, Иран, Кина) у најтежем тренутку савремене сиријске историје. Амбасадор је навео да сви знају коју улогу игра Русија, а затим је говорио о улози Кине. Док Кина никада није користила вето у Савету безбедности УН сем у случају Тибета, за Сирију је искористила вето чак десет пута. Кина је рекла никад више Либија или Судан, нећемо својим ћутањем бити саучесници у западној политици. Др Мустафа указао је да је Србија данас опстала, и да је прави пројекат против Србије био уништење српске нације, а опстала је и Сирија. По његовом мишљењу, не можемо да заборавимо и опростимо САД и Западу. Амбасадор је истакао да најбогатија нација на свету, САД, краде сиријску нафту сваког дана! Своје излагање завршио је речима да су Сиријци извукли поуке из храброг отпора српског народа, и да су њиме инспирисани.

Јекатерина Ентина је поновила да, док је Србија била сама, Сирија није била сама. Затим је дала реч особи која је, по њеним речима, један од симбола генерације која је преживела бомбардовање, Милици Ђурђевић Стаменковски, министру за бригу о породици и демографију Републике Србије.

Милица Ђурђевић Стаменковски: Срби су били бедем и темељац мултиполарног света, рат није завршен, али води нас косовски завет и знамо ко су нам браћа

Ђурђевић Стаменковски је рекла да је тема НАТО бомбардовања неисцрпан извор инспирације, лекција и поука које треба да понесемо са собом, и да је увек актуелна. Оно што се Србији догодило ’99. године оставило је бројне последице на цео геополитички поредак у минулом периоду. И данас анализа НАТО агресије на СРЈ из различитих углова може да нам помогне да боље сагледамо време у којем живимо. Петер Хандке је био у праву када је рекао да су Срби заслужни за буђење човечанства јер су пружили снажан отпор 1999. године агресору који је пре тога поставио услове на какве не би пристала ни једна суверена држава. То око услова министар Ђурђевић Стаменковски посебно истиче због оних који данас покушавају да изазову одређену конфузију и да збуне српску јавност пласирајући тезу да смо ми имали избор, и да је наш избор био рат, и да смо ми одговорни због тога што смо одлучили да се супротставимо, и да смо ми били дрски јер смо стали испред силе која је тада била 600 пута оружано, економско, политички и на сваки други начин бројнија од саме Србије, односно СРЈ. Таква несразмера силе која напада и државе која се брани готово да није била забележена у историји. И због тога су примери попут Хандкеа и неких других интелектуалних и јавних радника који су тада 1999. године упозоравали на Пандорину кутију, били врло упечатљиви, јер су били ретки. Такви људи су били довољно храбри да се тада супротставе пропагандној машинерији која је имала за циљ да агресију оправда тиме што ће Србима пришити етикету одговорности и кривице. Исти тај образац данас се примењује у кухињама из којих се сервира русофобна политика, и покушај да се све оно што долази из Русије прикаже као планетарно зло.

Ђурђевић Стаменковски је подсетила да се зна рећи да су Срби ’99. године били први бедем, примајући први ударац. НАТО је тада први пут прекорачио своја барем декларативна овлашћења, и из одбрамбеног савеза постао офанзивни пакт који једну земљу напада само због тога што она не пристаје да буде окупирана и узурпирана. Аналитичари кажу да су то биле године које су спасле свет, и то не кажу само они аналитичари који су наклоњени нашим суверенистичким и позицијама међународног јавног права, већ и они који припадају супротном идеолошком спектру. Рецимо, један од њих је Јувал Ноа Харари који у својој књизи „21 лекција за 21. век“ тврди да су САД и цео западни свет погрешиле јер су се фокусирале на Србију, и ту демонстрирале своје намере, дајући простор и време Руској Федерацији и Народној Републици Кини да се економски уздигну, да се политички позиционирају, и да заправо трасирају пут мултиполарног света. Неки би рекли да смо ми били одређено заморче њихових експеримената које су касније приредили другим, нама пријатељским земљама, пријатељским по страдању и неправди, али и по отпору који је пружен, министар је нагласила да посебно мисли на Сирију.

Наравно, данас 2024. године је лако говорити о томе јер се већ назире светло на крају тунела, назире се мултиполарни свет о којем ми говоримо годинама уназад, и то више није само наше надање, то је реалност и фактичко стање. По мишљењу Ђурђевић Стаменковски, реално је данас казати да је српски народ камен темељац мултиполарног света. И не само због онога што се догодило ’99. године, већ због нашег историјског опредељења у целини. У Првом светском рату Србија је изгубила 1.100.000 војних и цивилних жртава. И ту није био крај, него смо затим имали Други светски рат, логоре, јаме, али и оно што нас је задесило током 90-их година, закључно са ’99. годином у званичном смислу. Али, тај рат из ’99. још увек није завршен. Ми данас говоримо о ’99. години као да је у питању неки догађај који је окончан, да је он завршен Резолуцијом 1244, да је наше страдање завршено, да се оно више не догађа, да смо ми из тога изашли. Министарка је рекла да нажалост не може да се сложи с тим, јер просто чињенице не одговарају тези да је тај рат завршен. Оно што се дешава нашем народу на Косову и Метохији и касније, 2004., 2008., 2011. и 2024. године говори да су Срби и даље на бедемима одбране свог достојанства и своје слободе, својих политичких и грађанских права, и на крају својих живота, породица и огњишта.

Пред нашим очима док ми овде седимо одвија се тихи погром над нашим народом на КиМ. И не можемо рећи да је успостављен мултиполарни свет, јер да јесте тако, тај који чини одмазду над Србима и покушава да створи некакву етнички чисту „Велику Албанију“ одавно би био санкционисан. Ми наравно констатујемо да идемо ка томе, верујемо да је мрак најгушћи пред зору, и да нас ускоро очекује свануће, али као грађани Србије не можемо да не приметимо да се Срби на КиМ и даље налазе у незамисливим условима, да су они најугроженија етничка скупина у читавој Европи, најобесправљенији према подацима ОЕБС-а, и да је стопа повратка расељених и избеглих лица, према подацима УН, најмања на КиМ. Процентуално, према броју становништва, више се људи вратило у Сирију него на КиМ зато што тамо постоји  жеља и потреба нити дела међународне заједнице који је присутан на КиМ, нити оних који су узурпирали нашу јужну покрајину.

Ђурђевић Стаменковски је затим поручила да се сви појмови који су наведени на платну, а који покушавају да опишу српски идентитет – наша традиција, вера, отпор, одређене историјске личности попут Синђелића, Карађорђа итд. – могу да сажму у само једну синтагму, а то је косовски завет. И зато када говоримо о 1999. години, ми морамо да разумемо 1389. годину. То је нас определило да увек бирамо слободу, да не питамо колико је ко држао у тој коалицији НАТО-а и јурнуо на Србију, да не рачунамо колико је њих него да видимо колико је нас, шта су наши циљеви, и шта је оно што бранимо. Зато је министар истакла да верује да косовски завет није део наше историје него да је он стварао нашу историју. Он је стварао нашу историју 1912. и 1914. и 1941. и 1991. и 1999. године, а Ђурђевић Стаменковски верује да је ствара и данас. Све оно што се дешава на међународној позорници показује да ћемо ми сачекати нашу правду. Каже Његош, један од највећих српских умова, „наша је правда на Косову закопана“. Оно што је рекао тада може да важи и данас, јер наша правда јесте на КиМ закопана.

Али, ми верујемо у то да ће свет изгледати другачије, и да ћемо покушати да нађемо бар саговорнике који ће нас разумети. Знамо јако добро ко су нам партнери, а ко су нам браћа. Многе државе имају партнере, а ми Срби, Богу хвала, имамо браћу. Министарка верује да ћемо, као што смо се вековима борили раме уз раме, у овом 21. веку моћи заједнички да крчимо пут, не пут само наших националних држава, и само наших националних и државних интереса, већ за читав слободарски свет, за глобалну стабилност, за оне који прижељкују поредак у коме ће важити међународно јавно право, у којем неће бити уцена, притисака, интервенционизма и наметања туђих интереса које покушавају да прогласе за наше. Ђурђевић Стаменковски верује да ћемо заједнички градити свет у коме ће и ОУН констатовати својом новом архитектуром да се свет мења и да се свет променио. Не могу више УН и СБ УН да изгледају исто као што је то био раније случај, јер ми више не живимо у униполарном свету. Неопходно је да се ти органи прилагоде ономе што је данас ситуацију на терену.

Министарка је изјавила и да је радује што је Србија добила позив да буде део заседања БРИКС-а, што је имала прилику да чује искуства, да тамо пронађе пут за своју будућност и политичке интересе, и да буде уопште за тим столом. Радује је што су на заседању БРИКС-а биле државе које имају своје размирице, али су пре свега ту због онога што је заједнички интерес. То показује да овај свет који ми желимо да градимо није никаква утопија, и не мислимо да ће све државе превазићи све своје несугласице, али да ће бити довољно разумне и довољно одговорне да их ставе у други план, и да препознају шта су кључни приоритети.

Резултати избора у САД могу створити одређени простор да се успостави коначно мир у Украјини, то је за Србију јако драгоцено, јер Србија се налази под економским и политичким притиском због ситуације у Украјини. Економске последице видљиве су у свим европским државама, а политичке последице у највећој мери видљиве су у Србији. Није лако не стати у колону оних који једино што знају јесте да уведу санкције, и да једну земљу и народ народ ставе на стуб срама. Сваки пријем у амбасадама већине држава чланица ЕУ у Београду почиње и завршава се са терминима у којима је Русија приказана као агресор, са изражавањем наде да ће се Србија тим санкцијама придружити, и да ће ускладити своју спољну политику са ЕУ. Сваки догађај у њиховој режији почиње и завршава се са том реченицом, покушавајући да нас некако угурају у тај воз који очигледно није добар ни за њихове државе, народе и интересе. Међутим, ми две и по године одолевамо тим притисцима зато што знамо шта су санкције, у својој свести то памтимо. Ђурђевић Стаменковски је додала да се њено лично искуство не разликује од искуства њеног народа. Ми знамо шта су санкције, ми знамо шта су бомбе, ми знамо шта је несрећа, ми знамо шта је немаштина, и зато се никада нећемо придружити нелегитимним и нелегалним санкцијама које нису одобрене од стране УН, а нарочито не сакционисању наших савезника и наше браће.

Ми верујемо у свет у коме се проблеми неће решавати санкцијама него разговором, дијалогом и покушајем да се успостави мир. У то име, са жељом да догодине у Руском дому разговарамо о томе како ћемо заједнички градити наше чвршће споне у будућности, министар Ђурђевић Стаменковски је изразила наду да се све оно што се догодило Србији ’99. године никада више неће поновити ни нашој земљи ни било ком другом народу.

Јекатерина Ентина је додала да је западна политика према Србима била покушај да се цела нација лиши права на достојанство, и то је довело до српског ината, речи која се као најкрупније написана појављује на платну међу изразима који осликавају српски национални и културни идентитет. Та реч се, како она каже, не преводи. Она значи да што је већи притисак, биће јачи и негативнији одговор од стране Срба. Ентина је нагласила да се реч инат највише појављивала када се у истраживању питало за речи које најбоље карактеришу српско друштво.

Др Максим Сучков: Бомбардовање почиње са идејама, али и овај хегемон ће пропасти, не треба се плашити да се супротставимо

Др Максим Сучков, директор Института за међународне студије МГИМО МИП Русије, поручио је да као што су пропали сви хегемони у историји, тако ће и овај данашњи. Социјални инжењеринг против закона природе. Кључно питање 21. века је ко има право да даје дефиницију шта је нормално. Под НАТО пропагандом људи су почели за бело да кажу да је црно, и обрнуто. Међутим, не треба се плашити да се томе отворено супротставимо и да се тражи сопствени дискурс. То бомбардовање почиње са идејама, а онда долази до физичког бомбардовања. Није проблем бити грађанин света, већ када због тога почињеш да мање будеш грађанин своје земље, и постајеш храна за те силе. Сучков је навео да знамо какви су термини западне демократије. Док Русија поручује другима „Будите с нама, остаћете своји“, дотле САД и ЕУ кажу – „Будите с нама и бићете као ми“. Директор је закључио да је у односима с Русијом најважније да останемо оно што јесмо, иначе је сваки други разговор о нормама и стандардима за 21. век бесмислен.

Јекатерина Ентина се надовезала на излагање Сучкова, рекавши да Русија никада није желела да руши културни код других.

Др Никита Бондарјев о НАТО агресији као теми српске кинематографије

Др Никита Бондарјев, виши научни сарадник Института за словенске студије Руске академије наука, говорио је о српској кинематографији у последњих 25 година која се бавила темом НАТО бомбардовања. Указао је на проблем недостатка новца за филмове, између осталог због тога што западни фондови и фестивали нису заинтересовани да се снима оно што је интересантно за Србе.

По мишљењу Бондарјева, „Небеска удица“ је јединствен, искрен филм о овим догађајима, који приказује трагедију малог човека, Србина, који не разуме зашто на њега падају бомбе. Његов credo је да направи кошаркашко игралиште и да се тако бори против бомбардовања. Иако у овом филму не видимо разлоге НАТО агресије, видимо искрену причу која није усмерена ка западној публици и спонзорима, већ српској, а филм је популаран и данас.

У филму „Рат уживо“ Американци нису приказани као апсолутно зло. Овај филм покушава да се свиди и њима и Србима, тако да је реч о балансирању.

„Пад у рај“ је бурлеска, не виде се порушени цивилни објекти и деца која су погинула. Деветогодишња девојчица изјављује да ако би нас Американци боље познавали, не би нас бомбардовали, и да ми сами себе уништавамо. Ту се види аутошовинизам, а појављују се и речи са блога Сергеја Трифуновића: „Мало су нас бомбардовали, треба још“. У филму се не говори да је Золтан Дани оборио стелт авион, већ је то учинио неки пијани шверцер.

„Терет“ је, по речима Бондарјева, лош филм у погледу уметности, етике, свега. Он је потпуно снимљен уз помоћ западног новца, један од његових спонзора је амерички фонд, везан за Демократску странку, Национални републикански институт итд., који иначе ретко финансира филмове а овде је главни спонзор. Главна кривица за бомбардовање лежи на страни Срба, и то не српским политичарима, официрима, војницима, већ се она пребацује на већину Срба, на обичног човека из народа, возача. У филму се приказује како се закопавају тела Албанаца која треба сакрити, а возач зна шта преноси, али њега занима само новац, он нема никакав морал. Нико у Србији није прихватио ову улогу, па је нађен бугарски глумац. Порука филма је „Нисте се супротставили геноцидној политици Милошевића, а знали сте“. У Србији то није изазвало ништа осим беса и негодовања; Бондарјев је навео да не зна ниједан филм који је више омражен.

Затим се ситуација мења, руска кинематографија почиње да се интересује за српске теме и снимање филмова у Србији. Настаје филм „Балканска међа“, у коме видимо како бомбе падају на породилиште, и како породиље покушавају да се спасу, а то није српска пропаганда већ сурова истина. Овај филм је показао да се не морају поседовати западни новац и фестивали, јер српски филм може бити приказан и у Русији, и њега ће људи гледати. Бондарјев је подсетио на Американца који је рекао да Милош Биковић, који глуми у овом филму, није човек. Ту су и филмови „Баук“ и „Кошаре“, у којима такође глуми Биковић. Бондарјев је за „Кошаре“ рекао да може имати успеха у Русији, и да нам треба више таквих Милоша Биковића, за шта је потребно више студената који ће студирати у Русији.

Др Беатрис Бисио: Нови, мултиполарни свет се уздиже на хоризонту

Др Беатрис Бисио, професор Одељења за политичке науке Федералног Универзитета у Рио де Жанеир, потенцирала је на почетку излагања да би волела да имамо медије као тему истраживања. „Демократски медији“ не постоје, нема их ни у Европи. Она је указала да се нови, мултиполарни свет уздиже на хоризонту, али се и даље налазимо у овом периоду мрачне транзиције. У Јужној Америци постоји нада да БРИКС представља семе мултиполарног света, са новим начином разумевања будућности човечанства, али то ће бити дуг процес пре него што остваримо право мултиполарно, плуралистично друштво. Јужноамеричка историја је пуна сталних сукоба са САД, и Јужна Америка је за САД и даље место где нису спремни да дозволе никаква изненађења, те људи са тог простора било какву америчка војну интервенцију посматрају са сумњом. Бисио је зато истакла да се тамо БРИКС жели да подржи свим силама. Она је поручила да се уз пример Срба и других људи ствари мењају.

Припремио: Марио Калик

Фотографије: Руски дом