Иако девојке њених година маштају да постану манекенке, глумице или певачице, Јелена Аћимовић одабрала је да буде занатлија. И то – варилац! Лепа деветнаестогодишњакиња бриљирала је и на светским надметањима у послу наизглед само за мушкарце. Као матуранткиња средње техничке школе у Лазаревцу на такмичењу у Пекингу освојила је треће место (прва два су заузели мушкарци) и постала – девојка најспретније руке на свету!
Јелена се високо пласирала на државном такмичењу, као и у Словачкој. Док је летела на крилима успеха стизала су обећања из оближње „Колубаре“ да ће добити посао чим изађе из школске клупе. Од тада је прошло скоро годину дана, а она још живи од родитељског џепарца.
– Очекивала сам, као што су говорили, да ће ме запослити чим завршим школу. Видим да су то била празна обећања. Предала сам документа, нико ме не зове – говори нам Јелена. – Запошљавају кога стигну са стране, а за мене нема места. Као да ништа нисам постигла! Кажу да посао вариоца није за жену. Надала сам се да ће ми овај занат обезбедити сигурну будућност. Видим да сам погрешила.
Док седимо у дворишту породичне куће у Великим Црљенима, Јелена са осмехом прича како је у почетку мислила да је „њена мирна рука само случајност“.
– Нисам ни сањала да ћу бити варилац. Хтела сам да будем полицајац. Уписала сам средњу техничку школу. Нисам размишљала о смеру, важно ми је било само да завршим те четири године да бих могла да наставим да учим оно што желим – каже Јелена. – Кад сам видела да сам успешна у заваривању, одустала сам од полиције. Сигурна сам, иако још немам посао, да нисам погрешила.
Јеленине таленте открио је професор Иван Гајић, који је са пуно поверења и стрпљења спремао њу и њене другаре за државно, потом за европско, па за светско такмичење.
– У почетку сам се плашила да узмем апарат за заваривање у руке – присећа се Јелена. – Професор је био упоран. Први пут је испало одлично. Мислила сам да је то случајност. Нисам хтела да наставим, али ме је професор убедио да покушам поново. И опет је било добро.
Јелена није била једина девојчица у разреду, биле су њих четири. Друге девојчице, међутим, нису биле много заинтересоване да „пеку“ овај занат.
– Нисам била ни ја, док нисам увидела да га знам – каже Јелена. – А онда ми је постало занимљиво да својим рукама нешто створим.
Занимањем за које се школовала, Јелена се бави сада из хобија. Обучена у варилачко одело, део обавезне опреме су ципеле са челичном капом, специјалне рукавице и маска на глави, спаја цеви за шупу свог стрица. Необично је видети крхку жену како ради веома захтеван посао.
– То што је ово мушки посао не значи да и ја треба тако да изгледам. Потребна је хладна глава и мирна рука – објашњава нам. – Не може се рећи да је ово лак посао и да може свако да га ради. Али, кад нешто волиш није тешко. Волела бих да останем овде и да радим. Мајка ми предлаже да се запослим у фирми у којој она ради у кухињи. Да перем судове. Ја и судови, никако! Много ми је лакше да радим мушке послове. Колико год некима деловало сулудо, посао вариоца је моја будућност.
Од првог дана Јелена има подршку родитеља и браће.
– Све док га није позвао мој професор, отац није веровао да сам талентована – каже она. – Од тад са поносом истиче моје успехе.
Када би добила посао у струци, Јелени, како каже, ништа не би било тешко. Ни рад у две смене, нити све опасности које носи овај посао.
– Говорили су ми да посао заваривача нарушава здравље, али то није тачно – каже Јелена. – Уз све мере предострожности и коришћење заштитне опреме, нема много ризика. Мени је то занимљиво. Маштам да учим и да се свакодневно срећем са новим изазовима. Надам се да ће ми се овај сан остварити.
ПОНУДА
За Јелену Аћимовић су се заинтересовале наше успешне пословне жене. Удружење пословних жена пронашло јој је посао на Убу.
– Још размишљам о тој понуди – каже она. – Млада сам и тешко ми је да се одвојим од дечка и родитеља.
ЦЕЊЕНИ У ИНОСТРАНСТВУ
Посао вариоца у свету је веома тражен и добро плаћен. Они су тражен кадар и скоро нигде их нема довољно.
– У почетку сам размишљала да одем у иностранство, али страх ме је – признаје Јелена. – Још сам млада. Треба знати куда отићи, како пронаћи посао. Али, ако будем морала, отићи ћу. Шта да радим? Боље да будем запослен варилац у иностранству, него варилац без посла у Србији!
Драгана Матовић
