Да се Косовски бој одржавао у ери друштвених мрежа, твитер би горео од замерки на „селекцију“ Цара Лазара, половина корисника би „знала“ боље од њега да постави трупе, а друга половина би се питала зашто уопште излазимо Турцима на мегдан.
Новинари „инсајдери“ са разних „портала“ тврдили би да је Милош Обилић попио превише вина на последњој вечери, а у фејсбук статусима би се нашло оправдање за Вука Бранковића и читале његове емотивне исповести.
Кроз историју, за тај део пука, у топлим собама и за тастатуром, Путник би био незналица, Степа преварант, повлачење пред Колубарску битку невиђена грешка, а пробој Солунског фронта невиђена глупост осуђена на пропаст.
Срећом, друштвене мреже нису постојале – али је постојало јунаштво, родољубље, спремност на жртву и идеали. И све то данас постоји и стоји и данас, упркос много чему.
Постоје, на жалост и неке друге ствари. Они који су јуче бирали део тела где ће истетовирати Пиксија, данас га пљују да је незналица, игнорант и преварант. Они који су слику Митровића качили поред иконе, тврде да је себичан и медијски надуван играч. Они који су певали „Дајте Бразил да се играмо“, данас тврде да нисмо ни требали ићи на светско да се не брукамо и „продају“ аутошовинистичке форе којима се само они смеју. Они који су шутнули лопту последњи пут у трећем основне и искривили зглоб, стручњаци су који знају да ништа не ваља, а они би, јасно боље, док им мама у собу доноси пицу и џепарац за цигарете.
Исти ти ће са столова, уз Бају, славити небески народ и дизати „хероје у које су веровали“ у небеса када савладамо Швајцарце.
Срећом, ови медиокритети, дефетисти и моралне штеточине, у великој су мањи. Несрећом, наносе одређену штету.
Велика већина грађана Србије јесте уз Пиксија и дружину: верује, осећа и ЗНА да идемо даље. Да ће у петак натопити дресове знојем, да ће меч завршити ако треба крвави и блатњави и да ће на терен изаћи са једним ставом: са штитом или на њему.
И то је сасвим довољно. Нека у петак коктел мајстор Пикси измеша оно што најбоље зна: самурајски дух због које му се диве у Јапану и став Лексе Саичића који је секао најбољег самураја ономад.
И зашто и то не рећи: доста глупих флоскула да се не мешају политика и фудбал. Они су нераздвојиви. Нека се освете због великоалбанских провокација.
За њих, за нас, за Србију, за Косово и Метохију. За оне који верују и нарочито за неверне Томе из топлих соба. Ми нисмо оптимисти. Ми не верујемо. Ми знамо да идемо даље – јер ови момци то заслужују. Шта год Твитер тврдио.