Случај Аркадија Бабченка и његовог лажног убиства шокирао је планету. Није чудно то што се један новинар нашао у жижи обавештајног скандала, али запањује бизарност ситуације и транспарентност којом су украјинске службе представиле своју ,,маестралну’’ операцију лажне ликвидације новинара, који је био велики критичар Кремља и нарочито руске политике према Украјини. Ово је само једна епизода, непрестаног обавештајно-пропагандног рата Руса и Украјинаца, а поново су у центру пажње новинари. Недавно су Украјинци ухапсили Кирила Вишинског, главног уредника РИА Новости у Кијеву, али и на другој страни има затвореника, попут Романа Сушенка, новинара Укинформа, кога су Руси ухапсили под сумњом да је украјински шпијун. Иако Украјинци повлаче паралелу између два случаја, Руси инсистирају на томе да између ова два случаја постоји велика разлика, јер тврде да је Вишински класична жртва политичког прогона и да му је једини ,,грех’’ његова новинарска професија, коју је обављао на начин који се није свиђао украјинској држави. Са друге стране, Романа Сушенка терете да је лажни новинар, припадник украјинске војне обавештајне службе, и да је он био на специјалном задатку као класичан шпијун, легендиран у новинара.
Лажно, фејк њуз убиство Аркадија Бабченка је морбидно на више нивоа. Од изведбе, до ширења вести, тога да су стизале реакције широм света, службене са свих страна, а неки попут Бориса Џонсона су каснили са реакцијама, па су мислили да је дотични ликвидиран и када је обзнањено да је жив и здрав. Бабченко је са својим компањонима приредио и велики стрес својој породици, пошто је у почетку стварно деловало као да је право убиство и да није уопште шала. Сви су били шокирани док су мислили да је Бабченко убијен, али прави шок је тек уследио када се волшебно појавио на конференцији за штампу, жив и здрав. Наводно је ова операција украјинске службе у сарадњи са Бабченком покренута због тога што је он заиста био животно угрожен, припремано је право његово убиство, а ово лажно је било у сврху спречавања тог правог и разоткривања читаве мреже која је то заиста хтела да спроведе. Након ових дешавања, убрзо је ухапшен Борис Херман, трговац оружјем, кога сумњиче због плана ликвидације Бабченка. Случај је поприлично збуњујући, а питање је да ли би украјинска служба ризиковала јавну бламажу, салву критика и осуде из целог света због оваквог поступања – само да би сачувала живот једног новинара, јер огромно је питање да ли јој овакав новинар може бити толико битан да на овај начин доспеју у жижу светске јавности. Звучи сурово, али и сасвим реално, да служби попут украјинске, која је још и у правом рату, а не само у оном вечитом обавештајно-безбедносном ратовању које постоји и у мирнодопско доба – није баш нарочито стало до појединца и нису емпатични да би по сваку цену чували његов живот. Поготово, ако би им и мртав чак послужио у пропагандне сврхе, јер као што рекосмо Украјина је у рату, а у рату су стандарди још суровији и нажалост, често људским животима и судбинама драстично пада цена и постају пијуни који се без размишљања жртвују. У ратним сукобима се веома често олако крше етичке норме, чине злочини, а и у обавештајном ратовању се такође вероватно примењују много драстичније мере, него када нема и правог оружаног сукоба. Сукобљене стране се воде принципом да циљ оправдава средства, а имајући у виду шта се све дешавало у Украјини, од несрећне Одесе, до бројних других злочина које су чинили украјински бојовници у Новорусији, плус ако знамо које стране силе стоје иза бандеровске Украјине – немамо разлога да мислимо како је разлог покретања ове бизарне акције жеља да се чувају новинари нити било каква емпатија за људским животом Бабченка, већ им је он или веома битан агент, сарадник, пропагандиста, шта год, па да треба по сваку цену да га сачувају, или су у целој овој акцији имали и неке друге шире циљеве – било пропагандне, мада у том смислу су пре постигли аутогол, или ради разбијања некакве руске мреже, или праћења руских реакција након овога да би извукли неке закључке или открили некакве скривене руске људе, њихове механизме деловања итд. О свему овоме може да се нагађа унедоглед. Можда се ова вишемесечна акција мењала у ходу, па оно што смо видели са конференцијом за штампу и није била почетна идеја. Како год било, видели смо да су почетне реакције биле у правцу да је за убиство експресно оптужена Русија и Путин, и ту нема разлике између неких реалних догађаја, у којима су са правом или не, на исти начин исти актери у исте кривце или ,,кривце’’ хорски упирали прстом. Но, након што се испоставило да је све ово био фејк њуз, за који се као метод иначе на Западу често сумњичи Русија, чак и украјински савезници су остали збуњени. Осим што су Украјинци демонстрирали безобзирност, подмуклост, транспарентно су објавили шта, како и због чега су наводно урадили. Нису чудне чак обмане као такве, јер у том свету се вероватно највише то и ради, колико начин на који су ово извели, и та безобзирност да је остварена на другачији начин и да је остала тајна не би никог шокирала. Али овако, сви су згранути, а наводно откривање и тока акције и мотива, па самим тим и једног метода деловања службе пред свима је чудно. Уколико није у позадини још већа обмана, за коју се не зна. Још нелогичније звучи тврдња да су они Бабченку спасили живот, као да је могуће једном заувек спасити му живот, ако је неко тако моћан попут кремаљских структура нпр. заиста решио да га ликвидира. У том случају, само тренутно може да му буде спасен живот, али он никада не може бити сигуран, све и да цела једна мрежа падне која је наводно имала задатак да га убије. Претенциозно је тврдити да су га тиме сачували, осим тренутно. Ако је истина то што тврде Украјинци, пре би се рекло да су му онда само одложили смрт.
Шта је овај случај показао? Најпре, оно што већина мислећих људи интуитивно зна, али нема прилике баш често да види и јавна признања уживо на конференцијама од оних који се тиме баве – да се службе баве суровим обманама, манипулацијама и поигравају људским осећањима и судбинама. Поготово када су у ратном стању – служе се свим средствима да постигну зацртане циљеве. Затим, да су новинари веома често и субјекти и објекти обавештајног деловања, вољно или невољно – да ли као жртве, уколико неком због свог посла засметају, да ли као особе које осим новинарског посла обављају и онај који спада у други најстарији занат на свету. Код нас у Србији, нпр. , али и у свету, новинари се често доживљавају као свете краве, које су априори безгрешне и у чији се рад, интегритет, независност нипошто не може сумњати, поготово ако су на оној страни која себе сматра либералном, демократском, прозападном, каквој припада и Бабченко. Ко у такве новинаре и њихове мотиве икада посумња, тај је етикетиран и сматра се непријатељем слободе и независних медија. Наравно да има и максимално чистих новинара, али случај Бабченко показује да новинари итекако сарађују са службама, што се опет мање-више зна, али ређе то изађе на видело, а поготово ретко имамо овакве случајеве јавног признања заједничке кооперације новинара и једне службе. После овога, тешко да ће икада неко на Бабченка гледати као на некаквог независног новинара, као што ће тешко украјинску службу неко сматрати озбиљном и кредибилном, а да не говоримо о томе да уколико се стварно убудуће деси нешто јако лоше на територији Украјине, попут убиства неког новинара, али овај пут правог, нико више неће веровати Кијеву када оптужи да апсолутно Москва нпр. стоји иза тога. Чак и да је у питању неки огољени непријатељ Москве.
Ово је чак и смешан случај, у односу на оно шта су све у историји разне службе радиле. Најчешће се оне најцрње ствари никада до краја ни не открију, али и када се открију то буде прекасно, када је ефекат већ постигнут и никога више није брига. Такве ствари се онда настављају радити и даље, као да се ништа није десило. Нова прича потискује стару. Ако смо овде имали најтранспарентнију могућу показну вежбу лажног убиства новинара, за које је одмах по аутоматизму била оптужена Москва, не можемо да се не запитамо колико ли је правих убистава било под лажном заставом како би се демонизовао противник. И у Србији смо имали много неразјашњених убистава политичара и новинара. Постоје и пресуде за неке случајеве. Но, када овако транпарентно видимо један случај попут украјинског, можемо ли да се не запитамо да ли су баш све званичне истине сто посто тачне, или је можда права истина компликованија. Теоретичаи завере ће баш свако убиство приписати операцијом под лажном заставом, док ће они са супротног спектра, некритички настројени прихватати да су у свим убиствима злочин починили баш они који су били, макар јавно, у најжешћој завади са жртвом. То што нпр. жртва у том тренутку не представља никакву опасност, нема никакву тежину и што нема логике да тај ко је најсумњивији баш то уради, они не узимају у разматрање. Вероватно није ни баш све као у крими серијама, где увек неко неочекиван стоји иза убистава, а скоро никад онај ко је на старту најсумњивији, али овакви случајеви попут Бабченка нам огољено показају колико су могуће манипулације и обмане, где ништа није онако како на први поглед изгледа. Као руски дисидент, за чије би право убиство увек прва осумњичена била Москва, Бабченко је можда имао и среће што је украјинским обавештајцима пало на ум да осмисле само лажно, а не и право убиство. Овај пут је манипулација била у виду лажног убиства. Нема сумње да тај принцип важи и за многа права убиства која су се догодила. Како у целом свету, тако и на нашем поднебљу.
Урош Николић
