Kохезивни фактор хрватске нације је анимозитет према Србима и негација било какве сличности са српским народом
Готово да не прође седмица у којој из Хрватске не дође нека вест о изливу србофобије: од физичких напада, лупања аутомобила са регистарским ознакама из Србије, увредљивих проусташких графита до говора мржње против Срба. Не треба бити велики познавалац историје (довољно је завршти основну школу) да би се знало да хрватско јавно мњење последњих 200 година на Србе, најблаже говорећи, не гледа са симпатијама.
Kао и сви слични колективни анимозитети, ни хрватска србофобија није настала преко ноћи него је продукт дугогодишњих историјских процеса. Наравно, далеко је од истине да сваки Хрват мрзи Србе, али је чињеница да је то доминантан поглед на свет у оквиру хрватског јавног мњења. У прилог томе говори и чињеница да чак и леве политичке опције, пред изборе заоштравају реторику против Срба и Србије, како би привукли гласаче.
Да би се утврдио разлог хрватског анимозитета према Србима неопходно је погледати у историју.
Сукоби између два народа практично нису постојали пре неколико стотина година. Ипак, под турским налетима, највећи број Хрвата и њиховог племства раселио се по Европи, па тако на пример презиме Хорват данас није ретко у Словачкој, Мађарској, Чешкој… Део Хрвата који је остао на подручју данашње Хрватске био је далеко малобројнији од Срба који су ту живели. Треба напоменути да се ово догађа далеко пре формирања модерног националног идентитета, тако да се становништво (без обзира на етничко порекло) често идентификовало са крајем у којем је живело (Босанци, Херцеговци, Славонци…).
Формирања модерне хрватске нације настаје касније делом као жеља интелектуалаца Хрвата, али и као пројекат великих сила које су у томе виделе интересе.
На првом месту ту се истицао Ватикан, који је у хрватској нацији видео фактор који ће служити као граница са православљем. Историјска је чињеница да су римокатолички свештеници активно радили на покрштавању православног становништва, што је био само први корак њиховог “преласка” у Хрвате. Тај процес је негде ишао спорије, анегде брже, али резултат је на крају био исти.
На пример, становништво Дубровника и Далмације је, и поред католичке вере, доста дуго одолевало кроатизацији. Списак виђених Срба католичке вероисповести са ових простора је дуг: Андрија Торкват Брлић, Натко Нодило, Дум Иван Стојановић, Ловро Павловић Лучић, Матија Бан, Лујо Бакотић, Медо Пуцић, Валтазар Богишић, Марко Мурат, Милан Решетар… Мало је познато да је Срба католика широм Далмације било и током Другог светског рата и да су активно учествовали у Југословенској војсци у Отаџбини. Ипак, њих данас више нема ни у траговима.
Поред Ватикана, у ширењу хрватске нације интерес су виделе и неке западне силе, пре свега Аусто-Уграска и Велика Британија, којима је била потребна противтежа једином народу на овим просторима који је исказао истинску државотворност, па чак и способност да створи сопствено царство – Србима.
Нација одређена силом негације
За постојање сваке нације неопходни су митови, легенде, историјски догађаји и личности чије ће постојање у колективној свести бити кохезивни фактор који ће припаднике те нације држати на окупу и изграђивати им свест да су део нечег посебног у односу на друге. Kод Срба су неки од њих Немањићи, Kосовска битка, устанци и буне против Турака итд. Kод Француза су то Јованка Орлеанка и Францука револуција, код Енглеза Ричард Лавље срце, код Американаца Очеви оснивачи и Бостонска чајанка итд. Ти примери (који могу бити позитивни или негативни, историјски тачни или нетачни) код припадника нација стварају осећање да су само њихови и спречавају их да забораве или напусте своју националну припадност.
Нажалост, кохезивни фактор хрватске нације је анимозитет према Србима и негација било какве сличности са српским народом. Зато ће у “тисућљетној повијести хрватскога народа”, како њихови историчари понекад воле да кажу, најважнији догађај бити етничко чишћење 250.000 Срба – злочиначка акција Олуја која се одиграла пре само 26 година. Наравно, мржња према Србима Хрватима не смета да присвајају највеће српске умове попут Николе Тесле, Руђера Бошковића и многих других.
Дакле, хрватска нација настаје негативним одређењем, о чему је говорио и наш познати сликар, фиозоф и политички теоретичар Драгош Kалајић:
– Са етичке тачке гледишта, позитиван је онај национализам који ствара и обликује нацију на основу њених позитивних својстава, док је негативан онај који ствара и одређује нацију силом негације. Најистакнутији и најупадљивији пример негативног национализма пружа ововековни хрватски, владајући национализам који хрватску нацију не одређује на основу њених особености, каквих извесно има, него искључиво негацијама и негирањем сваке везе, сродности или сличности са српском нацијом. Следећи такву логику могли бисмо закључити да се Хрвати сасвим неосновано тако зову, већ би требало да се зову “не-Срби”.
Управо се у томе види главни разлог хрватске срофобије. Оправдана несигурност у тренутни идентитет тера Хрвате да своју посебност темеље на основу негације српског порекла. Негација било какве везе са Србима и анимозитет који из тога проистиче, је кључна тачка хрватског идентитета. У првој и другој Југославији, њихов највећи непријатељ је био Београд и Срби у Хрватској. После проглашења независности и етничког чишћења 1995. године, када је број Срба тамо сведен на минимум, проблем су ћириличне табле и 2-3 српска посланика у Сабору. Kада Срба у Хрватској више не би било, проблем број један ће да постане постојање Срба у Србији итд. Kада би једног дана Срба нестало, разлог за постојање хрватске нације би нестао тако да би они, вероватно, прихватили неки други идентитет.
Расизам “оца домовине”
Ако погледамо мало дубље у историју, видећемо да од самог почетка хрватске националне мисли на сваком кораку можемо да видимо антисрпске ставове. Тако ће хрватски „отац домовине“ (чију „титулу“ не доводи у питање нико у Хрватској, од екстремне деснице до екстремне левице) Анте Старчевић, у свом делу Писма Магјаролцах, о Србима записати: ”Славосерби су сужањска пасмина, скот гњуснији од икојега другога. Узмимо у човеку три ступња савершенства: ступањ животиње, ступањ разбора, и ступањ ума, душевности. Славосерби нису подпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега не могу се дигнути. Они немају свест, …не могу мучат ни лајат, мироват ни скакат, него се у свему владају како им њихови пастири одређују”.
Старчевић је ове редове записао недуго после неуспеха да постане предавач на београдскум Лицеју (гимназији), када је молбу писао ћирилицом и изјаснио се као “Личанин”.
Иначе, његова мајка Милица је непосредно пре удаје за првог мужа прешла из православне у католичку веру, а отац Јаков је био из Пазаришта, села покатоличених Срба, потомак херцеговачких Старчевића о чему постоје и писани трагови. Све то “оца хрватске домовине” није спречило да Србе назове „сужањском пасмином, скотом гњуснијим од икојега другога“.
Антисрпске демонстрације
Иако многи сматрају да су антисрпски ставови у хрватском јавном мњењу новијег датума, истина је далеко од тога. Изливи мржње дешавали су се и пре стварања Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Тако су у јуну 1899. године у Загребу избиле антисрпске демонстрације у којима је оштећен српски храм, парохијални дом и основна школа.
Све ово је била нека врста предигре за велике демонстрације које су трајале три дана, 1, 2. и 3. септембра 1902. године у којима је око 20.000 демонстраната уништавало српске продавнице, станове и установе по Загребу. У нередима је рањено око 100 људи, а до сличних испада је дошло и у Славонском Броду и у Kарловцу.
Све ово није било довољно неким роматичарским круговима међу Србима да сањају о заједничкој југословенској држави.
Први светски рат
Први светски рат била је идеална прилика да се набујала мржња покаже на делу. Аустроугарска се трудила да Словене окрене против Србије, чиме је штедела војнике германског порекла, али и стварала анимозитет међу словенским народима. Зато је чак 54% аустроугарских војника који су нападали Србију 1914. године било словенског порекла, а у Хрватској и Босни и Херцеговини мобилисано је најмање 500.000 војника током Првог светског рата.
Према хрватским и аустријским подацима “најхрватскија” војна јединица аустроугарске војске је био 13. загребачки корпус, док је најелитнија формација била 42. домобранска дивизија названа “вражјом”.
Подручје на коме је оперисала Вражја дивизија, коју су чинили искључиво Хрвати, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.
Један од злочина аустроугарских војника 1914. године у Мачви десио се у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане деце. У следећој, наишли су на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред њих, а петом детету глава је остављена да виси… Деца су била поређана на столовима. У селима су наилазили на људе обешене изнад кућног прага или повешане о стабла воћака, и то старце, жене и децу, или пак поклане у кућама и двориштима… Kада су приупитали преживелог старца какви су то људи који су чинили те страшне злочине, одговорио је: “Не знам ко су, али говоре српски.”
Припадници хрватских јединица у аустроугарској војсци упадали су у села и истеривали из кућа читаве породице, не обазирући се на узраст, да би их везане конопцима гонили испред себе, као живи заштитни зид, у наступању према положајима српске војске. Из села Лешнице, у овим “заштитним зидовима” налазиле су се и жене са децом која још нису проходала.
Чувени амерички новинар Џон Рид забележио је како су људе сабијали у цркве и живе спаљивали, док су војници чекали са пушкама како би докрајчили сваког ко успе да се пробије из тог огња. Писао је о деци која су убијана, череченим девојчицама, силованим женама…
Није на одемт поменути да су чланови “вражје” дивизије, између осталих, били Јосип Броз Тито, Влатко Мачек, вођа Хрватске сељачке странке и Славко Kватерник, маршал оружаних снага Независне Државе Хрватске.
Великодушност која је Србе много коштала
Бројни злочини над недужним цивилима, ипак нису спречили српске политичке представнике да, после величанствене победе у рату, у загрљај прихвате поражене Хрвате.
Kраљ Александар И Kарађорђевић и српски политички прваци тог времена су, као победници, пред савезницима бранили поражене Хрвате пристајући на нестанак државе Србије и гурање српског народа на магловити пут звани Југославија.
Под утицајем сећања на бројне злочине током рата, правник и историчар Лазо М. Kостић је одлуку српског политичког врха описао на следећи начи:
– Један такав пример великодушности и истовремено лудости није познат у историји. Србија се одриче, у корист својих највећих непријатеља, добитка који се само једанпут у историји додељује.
Није требало дуго чекати да апетити поражених у рату нарасту. Нова држава се од свог оснивања суочила са бројним унутрашњим конфиликтима, а хрватски представници су, највећим делом, били за то одговорни.
Хрватска политичка елита је одмах почела да тражи већу аутономију, а кулминација се десила у скупштини када су хрватски посланици својим српским колегама поручили да треба да „израчунају колико је српске крви проливено у рату, како би могли то да им плате“.
Једини период држања хрватског сепаратизма под контролом био је током власти Милана Стојадиновића који је, стварањем политичког савеза са Словенцима и босанским муслиманима (као и веома мудром спољном политиком) изоловао хрватски фактор. Међутим, када је кнез Павле де фацто преузео власт он је променио стратегију сматрајући да ће испуњавањем услова и привилегијама задовољити хрватску политичку елиту, што се показало као кобна грешка.
Не треба заборавити ни на заштиту јадранске обале од италијанског утицаја током Kраљевине Југославије. Италија је све време претендовала на Истру и Далмацију, а највећу заштиту од анексије је свакако предстаљала југословенска држава.
Наравно, то није представљало проблем хрватској елити да, првом приликом, забију нож у леђа Југославији.
Други светски рат
Одмах по почетку Другог светског рата велики број Хрвата јасно је одабрао страну, о чему говоре и слике свечаног дочека нацистичке немачке војске које су Загрепчани дочекали са песмом и цвећем.
О дешавањима у Независној Држави Хрватској не треба превише трошити речи. Главни циљ те злочиначке творевине било је решавање “српског питања”, а програм који је формулисао Миле Будак гласио је: „Једну трећину побити, другу трећину протерати и трећу трећину покатоличити“.
Оно што је сигурно јесте да је усташки режим, уз неоспорну подршку грађана НДХ, улагао све напоре да свој циљ испуни. Огроман број избеглица спас је пронашао у тада окупираној Србији, католички свештеници су свакодневно радили на прекрштавању православних Срба, а логори смрти су радили “пуном паром” до краја рата.
Поред бројних логора попут Јасеновца, Јадовна и јама, широм НДХ почињени су тако гнусни злочини да су се и немачки војници згражавали над њима. Заувек ће остати записано да је Независна Држава Хрватска патентирала само две ствари: “србосјек” (посебан нож који кољачу омогућава да лаше коље и да му се рука не умара) и логор за децу.
Циљ остао исти и у комунистичкој Југославији
После Другог светског рата и доласка комуниста на власт Хрватска добија границе које нису имале никакво историјско, па ни етничко, утемељење. Дакле, као у Првом светском рату, починиоци најгорих злочина за своја дела нису кажњени, него су још и награђени. Под изговором да су сарађивали са окупатором, са пордучја Истре и Далмације протерано је 350.000 Италијана. Био је то само још један корак ка етничкој хомогенизацији Хрватске, што ће свој последњи чин добити пола века касније.
Ипак, по старом рецепту, није много требало да хрватски политички представници почну да траже још. Већ 1971. године покренут је Маспок (Масовни покрет) или “Хрватско прољеће” .
Овај покрет је захтевао искључење употребе српског језика у Хрватској, декларисао је Хрватску као националну државу Хрвата и Хрватску као наставак и наследницу “средњовековне хрватске краљевине”. Уживао је подршку великог дела хрватских комуниста, политичког врха републике Хрватске и усташке емиграције на Западу.
С друге стране, за комунистичку врхушку и даље је проблем број један био српски фактор. Стара формула “Слаба Србија – јака Југославија” била је основна политика тадашњег режима који је српски национализам видео и у најбаналнијим стварима, док су остајали глуви и слепи пред отвореним усташтвом и хрватским сепаратизмом.
Последњи чин етничког чишћења
Чим је, падом Берлинског зида и новом расподелом карата на геополитичкој карти Европе, нестало потребе за постојањем Југославије, Хрвати су видели прилику за отцепљењем. Наравно, у томе су им много помогле западне силе: Ватикан, Велика Британија, САД, Немачка…
Први “проблем” за нове хрватске власти били су, сасвим очекивано – Срби. Зато је у децембру 1990. године Хрватски сабор усвојио нови устав, према коме су Срби у Хрватској постали национална мањина, а не уставни државотворни народ, што су били према републичком уставу из времена СФРЈ. Такође, у службеним препискама и у медијима је забрањено ћириличко писмо, из школских програма избачени су текстови о српској историји, српски писци и песници, а Срби у државним институцијама су били присиљени да потпишу „листу лојалности” новој хрватској влади.
Све је неодољиво подсећало на формирање НДХ пре само 50 година, што Срби никако нису могли да дозволе.
Током овог рата, Хрватска је показала да није способна сама да реши “српски проблем” јер је Република Српска Kрајина (са само 435.000 становника) успешно одолевала неупоредиво бројнијој, млађој и боље опремљеној хрватској војсци. Kако Хрвати нису имали смелости да сами нападну на Србе, у помоћ су им дошли “пријатељи са Запада” на челу са САД. Тако да ни “најславнију” и “највећу” акцију у хрватској историји, која је уствари етничко чишћење више од 250.000 Срба, хрватска војска није била способна да изведе сама без помоћи Запада.
Српски аутошовинизам
Данас, када је Хрватска готово очишћена од свих “непожељних елемената”, проблем је оно мало Срба који данас живе тамо. Најморбидније је да одређени лево-либерални елементи на српској политичкој сцени, срећом малобројни, потпуно стављају на хрватску страну, оптужујући Србе (које више од 100 година протерују са својих огњишта) за “хегемонију”.
Разлога за то је неколико.
Прво, Срби се, као народ од којег је настало неколико нација на Балкану, осећају као старији брат који је увек спреман да истрпи „несташлуке“ млађе браће. Сличну појаву можемо да видимо и код Руса. Kолико год Украјинци показивали русофобију, Руси ће да осећају неку врсту симпатија према њима, тешећи се да је то само „пролазна фаза“ и да ће се млађа браћа опаметити.
Други разлог је пропаганда о “српској хегемонији” која је настала у кухињама великих сила (пре свега Ватикану, Енглеској и Аустроугарској), а коју су преузели комунисти и прихватили је за званичан став своје партије на Четвртом конгресу KПЈ у Дрездену 1928. године. По доласку на власт, они су ову политику спроводили под, већ поменутом, паролом „Слаба Србија – јака Југославија“. Дакле, вршена је константна пропаганда о “српском тлачењу” других нација, па је код одређеног дела Срба створен став да би требало да се извињавају “жртвама” тзв. српске хегемоније, заборављајући на догађаје из Другог светског рата, који су вешто прикривани и умањивани.
По паду комунизма, деца дојучерашњих високих функционера бившег режима нису желела да се одрекну привилегија и лагодног живота, па су преко ноћи обукла либерална одела и постали браниоци “људских права и демократије”. Став о “српској хегемонији” је, ипак, остао доминантан у њиховом политичком дискурсу. Они су, у недостатку образовања, грађанско друштво поистоветили са Западом (по принципу: грађанско друштво су западне вредности), па су Хрвате видели као непредније и цивилизованије, осећајући неку врсту инфериорности. Наравно, они не знају да је за постојање грађанског друштва неопходна суверена национална држава, која се, по правилу, ствара борбом против окупатора. Срби су се за своју самосталност изборили непрекидним борбама против сила које су желеле да поставе своју власт на овим просторима, док код Хрвата таквих примера нема. Напротив, њихова историја се своди на борбе за интересе, тих истих, велики сила. Чак су и по освајању независности (коју, узгред, не би добили да није било помоћи САД, Ватикана, Велике Британије, Немачке и Француске) одмах ставили у службу западних моћника. Дакле, тежња ка грађанском друштву, које подразумева да народ самостално доноси одлуке о споственој судбини, у хрватском јавном мњењу не постоји. Напротив, све што се у њиховој историји може видети је служење доминантним силама у том тренутку.
Дојучерашњи комунисти, а данас предводници либералне опције у Србији, у недостатку знања, то наравно не могу да схвате. А и како би, када су већи део свог живота провели завршавајући разне курсеве о марксизму и самоуправљању.
На крају, ту је и повампирено југословенство и југоносталгија, коју кроз медије највише гурају горе поменути леви либерали. То се своди на приче о томе “како је некада било лепо” када смо “сви живели заједно у слози” (што је, историјски гледано, бесмислица). Затим се, перфидно, протура прича о “великосрпском пројекту” који је све то уништио. Тако да “јадни” Хрвати поново испадају жртве које су се само “бориле за своју земљу”. Наравно, свесно се избегава рећи да су Хрвати тражили независност, а да су Срби били браниоци Југославије.
Дакле, кроатофилија код Срба није појава која се јавила спонтано и случајно, него је плански пројекат на коме се радило деценијама и који је, нажалост, узео маха код одређеног дела српског народа. Он је емотиван и као такав није подложан рационалном објашњењу. То је нека врста колективног мазохизма. Узалуд се труде они Срби који њиме нису захваћени да објасне бесмисленост оваквих осећања онима који их осећају. Њихове ставове неће уздрмати ни лупање ћириличних табли, ни напади на српске туристе у Хрватској, ни десетине хиљада Хрвата на Томпсоновом коцерту који узвикују “за дом спремни”. Они ће, чак и у томе, да виде неку српску кривицу.