Један од највећих глумаца бивше СФРЈ, Драгомир Бојанић, увек је био насмејан и вољен свуда где се појављивао, а хумор га није напустио ни последњих дана које је провео на Војномедицинској академији у Београду.
Гидра је рођен 13. јуна 1933. у Крагујевцу. Имао је веома тешко детињство јер је током Другог светског рата остао сироче. Завршио је у родном граду средњу школу за прераду меса, воћа и поврћа или „конзерваторијум“, како је ову образовну установу у шали називао. Годину дана је радио у фабрици конзерви „Црвена звезда“ и истовремено водио драмску секцију при овом колективу. Његов таленат није могао да прође незапажено, па је почео да игра у аматерском позоришту, а на студије глуме у класи Раше Плаовића уписао се неколико година касније у Београду.
Филмску каријеру је започео епизодном улогом у филму Жике Митровића „Ешалон доктора М.“ из 1955. године. Главне и веће споредне улоге играо је у више од тридесет домаћих филмова, а снимао је и у Италији. Под псеудонимом Ентони Гидра (Антхонy Гхидра), Драгомир Бојанић се шездесетих година појавио у 10 вестерна, а за улогу у филму „Балада о револверашу“ (1967) режисера А. Калтабијана добио је и награду.
На фестивалу у Пули 1974. освојио је Златну арену за улогу партизана Тадије Чемеркића у филму Радомира Шарановића „Свадба“ (1973), насталом према истоименом роману Михајла Лалића. Током снимања овог остварења крстио је у Москви, у доба најјачег комунизма, своју мезимицу Јелену.
Највећу популарност ипак је стекао улогом Жике Павловића, коју је играо од 1978. до 1992. године у серијалу „Жикина династија“. Такође је остао познат и по улогама каплара Јанићија у филму „Марш на Дрину“ Жике Митровића из 1964. и агента Микуле у серији „Повратак отписаних“ из 1978. Никад није користио помоћ каскадера, мада су му то пријатељи саветовали. Обожавао је коње и јахао је до последњих дана.
Гидра је обожавао младе талентоване глумце, који су били чести гости у његовом дому, почевши од Драгана Максимовића, Соње Савић па до Жарка Лаушевића. Последње дане живота провео је на ВМА. У његову собу те 1993. године доводили су рањенике да им прича вицеве све до раних јутарњих часова. Доктори и сестре су га обожавали, чак би му понекад прошверцовали понеку цигарету.
Драгомира Бојанића Гидру колеге и пријатељи памте као – људину. Иако обожаван у народу, делује као помало заборављен јер ниједна улица нити престижна глумачка награда не носи његово име. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу.
