Обраћање Константина Затулина, посланика Државне думе и директора Института земаља ЗНД – суоснивача Руског балканског центра у Београду 23. марта на Међународној конференцији Београдског форума, посвећеној 25. годишњица НАТО рата са Југославијом „Да се не заборави“
Драги пријатељи!
Не можете да замислите колико бих волео да будем поред вас данас – уживо, а не на екрану. Захвалан сам свом старом пријатељу Живодину Јовановићу на позиву да учествујем на Форуму, који је одавно постао обележје у Србији и Русији. Није све са путовањем испало онако како бих желео. Али барем се надам да ћете ме стрпјети 5 минута док слушате моју видео поруку.
Државна дума Русије, у коју сам пети пут изабран, усвојила је пре три дана апел посвећен овом датуму жалости – 25. годишњици агресије НАТО-а на Југославију. На састанку сам говорио у име фракције Јединствене Русије. А оно главно што сам желео да пренесем колегама народним посланицима, а и вама који сте се данас окупили у Дому Војске Србије што знам, јесте да су судбине Србије и Русије међусобно повезане, да смо заједно у радости и у тузи. Не слажу се сви међу вама и нама са овим – ви, изгледа, више него ми – али у овом питању, као ни у једном другом, не дише толико људска воља колико земља и судбина. Чини ми се непотребним да подсећам на историјско сродство, наше заједничко православље, два светска рата и жртве које су наши народи поднели, борећи се увек на истој страни. Али није ли историја југословенске кризе од 1990-их и ове која се дешава сада, у сукобу Русије и Запада у Украјини, иста ствар?
Наши непријатељи нас спајају више од пријатељства. Не разумеју сви ово. Знате, током једне од мојих посета претходних година, срео сам се у Београду са вашим политичаром, представником странке „Србија на Западу“. Не сећам се његовог имена и не знам да ли ова странка сада постоји. Али све заблуде из жеље да се не свађамо са Западом, па чак ни да будемо испред свих осталих на Западу, разбијају чињенице наше историје.
Током деценије 1990-их, Запад је доследно уништавао Југославију и Србију. А све је почело много пре 1999. године, и сваки пут је Запад мењао тачку гледишта – шта је важно, шта је споредно.
Најпре су говорили да је главно признање воље народа за самоопредељењем и пожурили да признају Хрватску и Словенију, које су напустиле Савезну Републику Југославију. Када су се Срби опаметили и када су желели своје самоопредељење у новим независним државама, речено им је: не, ни у ком случају, главна ствар је територијални интегритет. И почела је трагедија Српске Крајине и Вуковара, Републике Српске у Босни и Херцеговини. А онда је на Косову Запад поново подржао сепаратисте, поново то називајући „правом на самоопредељење“.
Рекао сам у среду, 20. марта, у Државној Думи: „У свим случајевима када бирате између срамоте и рата у корист срамоте, уступака, компромиса, ви ћете, како је тврдио наш заклети пријатељ Черчил, ипак завршити у рату. Бирајући срамоту, сигурно добијате и трат.” Пут компромиса током југословенске кризе, укључујући и наш Јељцинов режим, довео је до бомбардовања Југославије 1999. године, а 2022. године морали смо да се прикључимо Специјалној војној операцији у Украјини, код себе у грла.
Ми у Русији сносимо свој део кривице за оно што се догодило 1999. године. Народ и његови представници у тадашњој Државној Думи, схватајући шта се дешава, били су на страни Југославије. Али када смо питали Јељцинове помоћнике: „Која је линија руског руководства у сукобу на Балкану?”Одговорили су нам: „Не дозволите да Русија буде увучена у рат, не дозволите да се рат Запада са Југославијом употреби против Јељцина у Русији“.
Из ове срамоте смо извукли своје закључке. За разлику од Јељцина и дипломата Козирјевске школе, ми смо изразили солидарност, добровољно одлазили и пружали подршку, послали помоћ, покушали да будемо са вама и уз вас. У октобру 2002. године, уз подршку градоначелника Москве Јурија Лужкова, довео сам на Косово хуманитарни конвој са товаром за Србе са Косова и Метохије.