Кроз очи митрополита Амфилохија Радовића отварале су се дубине наше савремености, забринуте обрушеном српском вертикалом у тминама тоталитерних адова 20. вијека, над вировима братоубилаштва и идеолошке омразе, у сузама новог косовског распећа и јецањем са Метохије, а тек потом губом црногорске одрођености и чамотињом србијанског поништења у себи – у једном, његове очи су носиле велику короту српске понижености под сопственим гријесима. И не зна се да ли је црна монашка пана прекривала њега или је он собом развијао њу. Но, унутар очне забринутости жижила је неугасла искра Христовог васкрсења као бескрајна нада у нас! У његов род српски.
Јер откако је спознао себе и кренуо у свијет Ристо Радовић је тим очима дубио нутрину свог бића, гледајући како се лик једног народа поништава и разгони. И ко ће већ знати шта је тако одлучно повело дјечака из Радовића Бара на уске и стрме стазе богословља, да ли је то била тек мистика страдања над Божијим гоњењем или најприје чудесно тиховање морачког манастира из чијих ликова су га посматрале многе, баш такве очи, страшних и благих дубина.
Како објаснити да је у времену најтежег богоборства, истакнуто у комунистичкој Црној Гори, српски народ родио и одгојио, образовао и рукоположио једног епског богослова, динарског монаха, истакнутог професора, стаменог митрополита и новог народног обновитеља пред олтаром Распетог Косова. Одговор је само један – гдје живи велико страдање, Васкрсом се поздрављај! То је било Божије давање као утјеха и залог народном васкрсењу Црне Горе.
Уз невјерицу и осјећај да се неко поиграва лажним вијестима прочитао сам наслов на интернету. Ћутим, гледам и помишљам како више не бирају начина да привуку пажњу и прегледе. Истовремено на радију почињу јутарње вијести. Па то је тачно! Како то сад, јуче су рекли да је митрополит добро и да се опоравља! Непријатан осјећај самоће, туге, тишине и страха помијешао се у трену. Двије емоције ме плаве – самоћа и страх због губитка, па наш народ остаје без мудрих и снажних, разбијен око поробљеног Косова у несигурној држави. Падају нам велика једра, а свуда се дижу нове буре!
Умирује ме вјера. Имали смо свете оце, родићемо свете оце! Цио дан размишљам о митрополиту. Откако знам за Црну Гору он је био испред ње. У најтежим ратним временима залагао се да Црна Гора прихвати избјеглице, обилазио је ратом запаљену Херцеговину носећи помоћ народу и цркви. Одмах послије рата 1996. године дао је благослов и лично пратио мошти Светог Василија Острошког у родну Херцеговину, знајући да је народу сила вјере преча послије рата него у рату.
У јуну 1999. године након присилног повлачења војске са Косова и Метохије сакупљао је убијене српске мученике и сахрањивао их у порти Пећке Патријаршије. Мученицу Марицу Мирић нашао је заклану у Белом Пољу и својим рукама је умотао у платно, потом опојао и сахранио на патријаршијском монашком гробљу. Убјеђивао је Милоша Ћирковића да крене са народом, и да је Србима преча жива него одсјечена Милошева глава. Милош му је рекао – Ви идите, ја остајем!
2000. године допратио је земни прах пјесника Јована Дучића у родно Требиње и са народом га завјетно положио у Херцеговачку Грачаницу. Са свештенством и монаштвом обновио је на стотине храмова и манастира узгор Црне Горе и низ њено Приморје, а осам вијекова Српске Цркве у Зети дочекао је са два велелепна храма, један у Подгорици други у Бару, те са обновљеним манастирским животом на Михољској Превлаци гдје је Свети Сава положио први српски црквени темељ уз наше море. Обновио је и утврдио наш најстарији култ – славу Светог краља Јована Владимира и његовог чудотворног крста. На црногорске ријеке је вратио Богојављенску славу и крштење вода. У Рибници је обновио спомен Светог Симеона Мироточивог, а који је ту, у Подгорици крај Мораче, рођен и крштен као Немања.
2020. године повео је српски народ и монаштво светим литијама кроз Црну Гору и снагом православне вјере у необориву Истину оборио тешко безакоње и лаж.
Завјетовао је покољења да нам је дужност обновити Његошеву капелу на Ловћену, а коју оборише они што не воле наша света знамења на дивном мјесту. То је истицао као своју највећу жељу.
Говорио је јасно и оштро, а када би те ријечи у нехату посјекле душу одлучно се исправљао и на њу привијао покајање. Над Косовом је у љубави бдио, љуто зборећи да се издаја не усуди злу. Пред светима, Петром Цетињским, Василијем Острошким и Јованом Владимиром падао је челом на камен. Црну Гору и Херцеговину привијао је на њедра, Србију љубио у мироточиве руке.
Преосвећени владико, мир праху твојему, вјечна слава и памјат имену твојему у роду српском!
У руке Господње душа твоја, са Светим Савом љубав и молитва твоја, за нас ваше!
Амин, Боже дај!
