Џон Тачер се први пут појавио у Хиландару 1952. године, тада, у улози директора највећег византолошког института у Америци „Дамбартон Оакс“ из Вашингтона. До тада је већ имао велика искуства са изучавањем византијских историјских и култоролошких токова у Цариграду, Јерусалиму, Синају. Већ на првом сусрету са Хиландаром, он бива опчињен хиландарском лепотом, складношћу, божанским миром и баш тада, на првом свом сусрету са Хиландаром даје завет монасима, да ће као пензионер, сав да се посвети Хиландару и његовој обнови. Тај завет је и испунио. Од 1952. године је у Хиландар долазио скоро сваке године. Подстицао је монахе да обнове стару манастирску библиотеку, која је изгорела 1722. године и када су се монаси Хиландара организовали и кренули у обнову, Џон Тачер је послао манастиру велику суму новца за обнову библиотеке. 1968. године Џон Тачер доводи из Америке велику групу конзерватора који рестаурирају око 150 икона које су кроз пар наредних година заблистале старим сјајем, а које су непроцењиве духовне, уметничке и историјске вредности. Око 1970. године поклања додатни новац манастиру у циљу да се од сребра изради саркофаг за Светог Симеона Мироточивог. Посла се прихвата тада ђакон Војислав Билбија који израђује саркофаг, на понос целог манастира и Свете горе.
Сваке године је Џон Тачер боравио у Хиландару у трајању од 2 месеца, током којих се посветио молитвама и научно-истраживачком раду, а братство манастира га је прозвало „брат Јован“. Последњи пут је Џон Тачер боравио у Хиландару 1979. године и тада је као и свих пута претходних година био испуњен срећом, усхићењем и спокојом који су му пружали уметничко, духовно и културно благо Хиландара. Пар година након његове смрти, по његовом завештању, манастир добија на поклон петоцифрену суму долара од његовог адвоката. Овим што је Џон Тачер био и радио, убраја се у знамените, који су много помогли манастир и чије име се дуго спомињало у молитвама братије хиландарске, и чија дела су постала бесмртна…
