Они (српски заповедници) су наговарали остале да би најбоље било избећи борбу и положити оружје, те се покорити непријатељу. Кад је то видео кнез Лазар, позва к себи све своје људе, те им стаде овако говорити:
„Куда(?!), куда су ишчезле, храбри другови моји, оне ваше ретке врлине, чврстина и одважност с презиром саме смрти, врлине које су вас до данас, на огромну славу читаве Србије, уздигле изнад звезда? Шта можемо учинити? Можемо умрети, али као људи. Можемо изгубити живот, али себи на част, а на штету противника. Можемо учинити да нам пре дође онај крај до којега сви рођени долазе, али на нашу корист, а на пропаст непријатеља. Зар није много боље славно умрети него срамотно живети? Зар се икад може боље умрети него пре но што се жели смрт? Кажите ми, ако пристанете да будете њихови робови, зар нећете умрети као и други, кад сви морају умрети? Умрећете свакако, али уз бескрајно мучење, прекор, стид и срамоту не само вашу него читаве ваше земље. Зар није боље, кад се већ једном мора умрети, умрети наоружан и као частан човек него умрети и го, и у ланцима, и преклан као животиња? Ако сте уверени да свакако морате умрети, каква је то наивност ваша бојати се нечега што нико не може избећи. Смрт се не избегава одлагањем, али се зато много умањује слава кад се настоји да се избегне. Зар је смрт друго него свршетак и крај свих зала? Она, колико наш разум каже, не може бити тешка, јер бива у једном часу; ни горка, јер с њом престају све муке и патње; а зацело ни бедна ни досадна, јер бива само једном. Ако је, дакле, смрт таква, зашто је се толико бојимо? Зашто да избегнемо једну смрт, мислимо ли умирати хиљаду пута на час? Нека бежи, нека бежи из ваше памети, из непобедиве српске крви помисао на предају и ропство. Ако се даље не може живети, умримо међу својим непријатељима, и то умримо наоружани против наоружаних.
Други народи умиру на перју, обрвани годинама, истрошени временом, мучени грозницом и хиљадама разних невоља: једино Срби умиру од мача, од мача умиру једино Срби. Али убијајући део непријатеља и освећујући себе тако да и сами непријатељи, па макар били победници, увек оплакују њихову смрт. А ко зна, ако се одлучимо да будемо Срби, то значи славни и победници до сада у борби за сва места која газимо ми и која су газили наши преци, или да бар будемо људи који могу руковати мачем и знају храбро убијати и бити убијени, ко зна, рекох, да ми нећемо убијати њих исто тако добро као и они нас? Срећа помаже смеле, а не доноси победу број, већ храброст војника и мудрост заповедника. На нашој је страни сва правда, јер је непријатељ ушао у нашу земљу и заузео многа места. У нужди смо која обично чини смелим и највеће кукавице; имамо толико оружја да ће нам, ако га будемо храбро употребили, или отворити пут свуда, или створити тако велико друштво да ће сами непријатељи и остали оплакивати нашу смрт. Ако, дакле, ми ставимо све на коцку и, готово у очајању за свој спас, супротставимо се и храбро нападнемо непријатеља, уверићете се како очајање увек извлачи човека из невоља и доводи најчешће до највишег степена задовољства о којем је једва и сањао.“
Не пустише га да настави, нити сачекаше друге разлоге када их поново захвати пређашњи занос, па сви до једног и са свих страна, распаљени древним српским (словенским) бесом, повикаше:
„У бој, у бој!“
- Мавро Орбин, Краљевство Словена, 1601. година.
Због опште цензуре на интернет небу, Националист можете пратити и на следећим мрежама:
