Фествал Мирдита је поново у нашем граду, што је згодан моменат за преиспитивање вредносних судова и намера које нам је сервирао последњих година.
Када је у медијима осванула вест да је двоје бивших учесника фестивала Мирдита добар дан међу идејним творцима кампање ’’Слобода има име – ОВК’’ уместо озбиљне анализе о сврсисходности овог фестивала, и одговорности оних који га организују, јавност је запљуснуо кризни ПР-а који је имао за циљ релативизацију одговорности јер:
’’Фестивал Мирдита се не одржава у вакууму, већ на Балкану, дубоко затрованим национализмом, етничким искључивостима и мржњом.’’
Ко је и по ком систему вредности селектовао уметницу и посланицу Демократске партије Косова Елизу Хоџу и глумца и продуцента Фатмира Спахиуа да промовишу идеје фестивала Мердита који има мисију ’’да повеже људе на вредностима грађанског друштва у коме нема места екстремном национализму, на вредностима људских права, где нема места етничкој дискриминацији, као и на вредностима правде, где нема места избегавању одговорности за злочине“, и како је њих двоје завршило креирајући кампању у славу терористичке организације ОВК дајући подршку оптуженима за ратне злочине пред Специјализованим већем у Хагу, Хашиму Тачију и Фатмиру Љимају?
Гуглам да видим какав су то Елиза Хоџа и Фатмир Спахиу имали уметнички ’’изричај’’ на Мирдити.
На Мирдити 2018. Елиза Хоџа је имала изложбу фотографија ’’Између сна и јаве’’ која је по њеним речима представљала документарну реалност која се ’’тицала борбе за слободан простор на Косову 90-их’’. Из њене ’’документарне реалности’’ српска полиција на Мердарима јој је одузела три фотографије јер су се на њима налазили симболи терористичке организације, по речима министра полиције. Уметница је потом појаснила да су две од три одузете фотографије направљене на Косову 90-их и ’’представљају стварност са којом морамо да се суочимо’’, а на фотографијама се налазе симболи терористичке ОВК и стихови албанског песника Алија Подримја „Косово, наша крв не треба бити опроштена“. Трећа слика ’’симболизује стварност’’, а на њој су косовска и албанска застава.
Оваква експликација саме уметнице веома јасно говори шта је предмет њеног интересовања и ни мало не чуди што је само две године касније на Косову креирала кампању заштите оних који су се борили за ’’слободу простора на Косову 90-их’’, а то су у овом случају бивши чланови ОВК Хашим Тачи и Фатмиљ Љимај. Како је уметница без имало устручавања изнела свој став поставља се питање ко то седи у Иницијативи младих па није способан да прочита о чему је реч, или је у питању намера да се српској публици гурне прст у око?
Други уметник Фатмир Спахиу који се дигао да одбрани ОВК терористе од хашког суда наступ на Мирдити имао је 2019. годиине, као продуцент и глумац филма ’’Хладни новембар’’ који је отворио фестивал. Филм нисам гледала па ћу се ослонити на пар редова које налазим на сајту Мирдите, радња је смештена на Косову пред почетак рата када ’’Милошевић свим силама покушава да умањи косовску аутономију’’ и када је ’’албанска популација на Косову изложена притисцима те долази време за избор’’… Филм је приказан у ’’Центру за културну деконтаминацију’’ уз претходни игроказ Заветника који су тражили конференцију за штампу, а организатори и учесници Мирдите преко медија све то искористили да коментаришу ’’околности’’ под којима се догађа фестивал. Тако нам се Фатмир Спахиу обратио на течном српском јер је до шестог разреда са породицом живео у Београду пре него се преселио на Косово, које је тада било ’’последњи апартхејд у Европи’’ што се ’’на срећу завршио 1999. године’’. Уметник је изразио надање да ће београдска публика која види филм бити ’’мало више објективније информисана како је све почело’’ и који ’’објективно показује шта се стварно догодило’’. За протесте који су одржавани пред почетак фестивал је напоменуо ’’да се то на Косову никада не би могло догодити, како на Косову постоји ’’неколико веома значајних фестивала који постају светски’’ како ’’долазе трупе из читаве Србија’’ и како ’’људи у Србији морају знати да Косово постоји’’…
Из ова два примера се јасно види да учесници Мирдите у Београд долазе једино са циљем да стигматизујући Србију одржавају наратив о српској кривици за њихово ’’отцепљење’’, јер о великоалбанској идеји која се шири на Македонију и Црну Гору нити у једном од остварења нема речи. Мирдита је идеалан полигон вежбе да се српска културна баштина на Косову представи као култура Косова, јер Албанци који су своју прву државу основали пре само сто година немају са чиме у УНЕСЦО. Док се у Београду играју виктимизације Срба и апропријације српске културне баштине по доласку на Косово збацују лажни плашт грађанства и претварају се у борце за великоалбанску ствар. А наступи попут оног Елизе Хоџе у ком се терористичка ОВК појављује у оквиру изложбе као део народне борбе за ’’слободан простор’’ само је Овертонов прозор који корак по корак мења физиономију организације од терористичке до народноослободилачке. А кад се поставе нови вредносни судови онда је потпуно легитимно да се Мирдитина хероина Елиза Хоџа појави на конференцији за штампу у Приштини и оптужи званични Београд за намерно спаљивање билборда са слоганом „Слобода има име – ОВК“ на магистралном путу у Грачаници, па каже:
’’Верујемо да је чак и овај вандалски чин уништавања билборда „Лириа Ка Емер“, са логотипом ОВК, долази из званичног Београда, којег је омео ослободилачки рат за Косово, Ослободилачка војска Косова, косовска независност, а данас их спутава и сама држава Косово .’’
Тако је Мирдита остварила своју основну улогу да брендира албански тероризам и великоалбанску идеју као фенси борбу за слободу напаћеног албанског народа, што у свету није успело нити једној од терористичких организацији. У Вашингтону не постоји Мирдита за Ал Каиду, у Лондону не постоји Мирдита за ИРА, у Тел Авиву не постоји Мирдита за Хезболах, јер они тамо немају Иницијативу младих и Грађанске иницијативе, који су организатори Мирдите. Трећи организатор немачки ЗДФ не организује изложбе које присвајају америчку, британску или јеврејску културну баштину, онако како то ради овде представљајући средњовековне српске манастире као наслеђе Косова, ’’Косово – меморy херитаге’’, измештајући их из националбе културне баштине Срба.
Још једно запажање које се тиче рада немачког Форума ЗДФ у Србији и еџ YУ републикама, поред ангажмана на отимању културне баштине у сврху промовисања нових нација и држава приметан је активизам на обнављању ратних рана, како тензија међу народима који су ратовали на овим просторима никада не би престала. Године 2022. или 27 година после рата у Југославији, што би поређања ради у односу на ИИ светски рат била 1972. година, Форум ЗДФ расписује конкурс за кратку причу ’’Тренутак кад је мени почео рат’’. Жеља им је, како кажу у конкурсу, да прикупе лична сећања из рата, што нас доводи до новог актера на медијском небу Србије који се тако из чиста мира сетио своје улоге у рату, Феђе Штукана.
Штуканова исповест је прошла онако испод жита те 2017. када је на Фејсбуку написао пост. Ево ја је читам тек пет година касније када је неко решио да га прослави у Србији, серијама и промоцијом књиге на тему личних сећања из рата. У медијима је добио невероваран публиците за своју књигу Бланк, ’’која је постала обавезна историјска литература на Универзитету Голдсмитс у Лондону и Универзитету у Мостару, а кандидат је за средњошколску литературу у Црној Гори’’, верглају новинари у свим емисијама у којима је Феђа гост. Штукан помиње куму Анђелину Џоли, криви национализам за све недаће на Балкану, помиње како пилотира, како се ето некад дрогирао, био у рату па у лудници. Водитељи од Кесића, Бошка, Александре, до оног неког геја из јутарњег програма су у трансу, вау каква холивудска прича. И кренем да гуглам…
Штукам је почетак рата дочекао пунолетан па се одмах пријавио у Зелене беретке, ту му наводно нису дали оружје па се пребацио у Полицију где су радили ’’све познате акције на ратиштима око града: Пољине, Ступ, Азићи, Требевић и да су све обишли у најгорим моментима’’…
„Ту сам био девет месеци, после тога сам отишао у 2. брдску бригаду, јер сам тамо имао највише пријатеља, они су ме послали на обуку за специјалне јединице код муџахедина: Абаза, Џевада и Хусеина у Велесићима. То сам завршио за два месеца одприлике, и био у Специјалној јединица 2. брдске бригаде Армије БиХ“.
И ту је Штукан постао снајпериста и пуцао на људе…
Данас каже да му је ’’жао што је пуцао на четнике’’, да је имао “нагон за убијањем али није био прецизан’’. И све нам то прича док промовише књигу и улоге у српским серијама “Клан“ и “Нечиста крв“, обе под продуцентском палицом Снежане ван Хаувелинген.
Сећате се оног Овертоновог прозора на Мирдити кад тероризам ОВК представљају као ’’борбу за слободан простор на Косову’’, да бисмо корак по корак прихватили да је њихов великоалбаски сан заправо продукт наших злочина?
Случај Феђе Штукана је то исто али у масовним медијима, нуди нам се лик који отворено говори да је био снајпериста ког су у кампу обучавали муџахедини, потом је посматрао људе кроз нишан и убијао их. Наводно му је данас жао, али су те жртве за њега и даље четници. Глорификација коју добија у масовним медијима је продукт експеримента у ком је крајњи циљ лоботомирање српске јавности. Релативизација сваког злочина који је извршен над Србима у Босни је овим претворена у гротеску, јер сарајевска мултиетничка раја може снајпером пуцати у Србе који су дехуманизовани у четнике, јер замислите ситуацију у којој на сарајевској телевизији српски глумац прича како је снајпером рокао бавлијанере, како је неког лојавка скинуо кроз нишан, али ето сад је мултиетничан и јебеш национализам? Да му Фаце Сенад или замотана Ардуана Прибиња оргазмично одобравау као наши сметлари од водитеља? Да му неки махалашки Кесић, ако таква мизерна појава постоји још негде, посвети емисију?
Није у питању нека Мирдита у којој се окупи само плаћени цивилни сектор, Феђа Штукан је пуштен у масмедије где нам се славодобитно церио, оном типично сарајевском њушком док понавља матрицу како је ’’национализам крив за све’’.
Зашто је Штукан са овом причом доведен у Србију, претворен у суперстара?
Зашто ОВК промотере доводе на Мирдиту?
Зашто медији у Србији објаве интервју са Јасмилом Жбанић у ком она побијене Србе у околини Сребренице пореди са немачким војницима који немају право на сећање?
Зашто Емир Хаџихафисбеговић може овде да добије минут простора у медијима иако је тражио да се српској политичкој аждаји одсече глава?
Зашто Дино Мустафић, ратни пропагандни филмаџија Армије БИХ и хашког злочинца Расима Делића, режира у Београду, и откуд таква особа на антифашистичком скупу у престоници?
Да ли је решење у трпљењу или у примени насиља над онима који воде овај психолошки експеримент? Има ли незадовољни гледалац, грађанин, представник нације, право на радикалну реакцију, и колико дуго морамо да чекамо на то? Пуцати у Овертона или у дискурс?
Питање је метафорично.