Све док Кнежевина Србија није установила званичну валуту – динар, једно од најпопуларнијих занимања у Београду било је сараф. Сараф је био „мењач новца” јер се трговина у Београду, где су се сусретали Исток и Запад, одвијала у свим светским валутама. Било је уобичајено да грађани Београда у дућанима или на пијаци плате једном валутом, а кусур добију у другој. Сарафи су два пута годишње усклађивали „теченије”, односно курсну листу. Како већина купаца ту листу није знала дешавало се да их вешти трговци надмудре на курсу и враћању кусура, па су биле честе жалбе властима за превару. „Шта је све несрећни купац морао да зна приликом одласка у чаршију зарад неке куповине”, описао је Драган Перић у књизи „Београдски азбучник”. „Динар – 1 франак, 25 копејки или 5 гроша, 1 пијастер или грош – 20 сантима или 40 пара, 1 рубља – 3,80 динара или 19 пијастера, 1 дукат – 12 динара или 60 пијастера, 1 грош – 5 копејки или 40 пара.“
Како то буде у свакој професији било је сарафа који су варали муштеријe али и оних чији су рад сви поштовали. Такав је био сараф Коста који био толико омиљен да се једна улица на Варош капији дуго звала Сараф Костин сокак. Данас је то улица Цара Лазара.
Динар је постао званична српска валута 1873. године али су први сребрни новчићи са сликом кнеза Милана Обреновића исковани тек 1875. године. Биле су то кованице у апоенима од 50 пара, једног и два динара. Пре тога, донет је Закон о ковању српске сребрне монете у складу са Новчаном конвенцијом коју су 1865. у Паризу закључиле Француска, Белгија, Италија и Швајцарска. Димензије, финоћа и тежина динара биле су идентичне франку, прописане том конвенцијом. Један новчић морао је да садржи хиљаду делова и то 835 од чистог сребра и 165 од бакра. Наша национална валута добила је име „динар” јер је то био назив новца српских средњевековних владара још од краља Стефана Радослава који је почео да кује новац од сребра и бакра у 13. веку. Назив динар потиче од „денариус” како се звао први сребрни новац искован у старом Риму. Остао је турски утицај па је назив последње врсте турског сребрног новца „пара” присутан и данас као назив стотог дела српског динара. Нова српска валута заживела је тако што је исковано два милиона новчића од 50 пара, три милиона од динар и милион кованица од два динара. Годину дана након стицања независности на Бечком конгресу, 1878. године, искован је и први златни новац у номиналној вредности од 20 динара. Када је Србија постала краљевина 1882. године, издата је специјална серија златника од 10 и 20 динара са ликом краља Милана. Названи су Миланови златници, односно миландори по имену краља и француској речи за злато.
Већ 1876. године штампан је први папирни новац у Државној штампарији у Београду, у апоенима од једног, пет, 10, 50 и 100 динара. Тај новац никада није био у оптицају јер је емитован за потребе финансирања српско-турског рата. Кнез Милан већ тада је разумео да не мора да има новац да би водио рат ако може да се штампа. Како Србија није имала довољно злата и сребра одлучио је да емитује 24 милиона динара штампаних новчаница без златне подлоге са идејом да та емисија буде подлога за ратни зајам у истој вредности. Србија није добила зајам јер су европске силе биле против њеног рата са Турском а није било ни златне подлоге па је та емисија остала неискоришћена. Занимњиво је да је апоен од пет динара осликао је сликар и писац Ђура Јакшић.
Грађани Београда видели су први папирни новац осам година касније, када је 2. јула 1884. године пуштена у оптицај новчаница од сто динара, плативих у злату, која је штампана у Белгији. Следеће године у оптицај су пуштене новчаница од 50 динара платива у злату и од 10 динара платива у сребру. Све српске, а касније и југословенске новчанице до 1929. године штампане су у Белгији и Француској, а једна серија у Сједињеним Америчким Државама, док није почео да ради београдски Завод за израду новчаница 1929. године. Од тада се српске новчанице штампају у Београду са изузетком серије из 1943. године, која је штампана у Лондону, а коју је издала Влада у избеглиштву. Те новчанице, које никада нису биле у употреби у земљи, веома су личиле на амерички долар. Током Другог светског рата Србија је имала две валуте са истим именом – динар. Осим избегличке владе у Лондону свој новац је штампала и српска квислиншка влада. Немачки окупатор је 31. маја 1941. године основао Српску народну банку и именовао гувернера и чланове одбора банке, као и немачког комесара у банци и који је одобравао све важне трансакције. Штампали су српски динар са грбом Обреновића без краљевске круне. Занимљиво је да се на Недићевој новчаници од 100 динара која је емитована 1. јануара 1943. године први и једини пут до данас нашао један српски средњевековни владар. Додуше, не баш владар али архиепископ Свети Сава.
Када је основана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца прве новчанице су имале означену вредност у динарима али и у крунама зато што су на територији нове државе били у употреби српски динар, црногорски перпер, аустроугарска круна али и новац савезничких држава. Завод за израду новца Народне банке краљевине Југославије почео је да ради у Београду 1930. године, а новчаница од хиљаду динара из 1931. године с ликом краљице Марије сматра се најлепшом српском новчаницом. Последња новчаница издата у Краљевини Југославији пре окупације вредела је 500 динара и носила је датум рођења малолетног краља Петра Другог Карађорђевића.
Од завршетка Другог светског рата, па до данас све југословенске и српске новчанице штампане су у нашем граду у модерној ковници новца која може да штампа најквалитетније новчанице. Све до 1937. године постојала је и приватна ковница новца која се налазила у булевару војводе Мишића. Те године је краљевска Влада наредила Народној банци да хитно изгради државну ковницу новца после скандала са приватном ковницом и хапшењем њеног власника Миливоја Бошковића због фалсификовања новчаница од педесет динара са ликом краља Александра. Тако изгледа београдска историја ковања новца. Од сарафа до модерне Ковнице у Топчидеру. Времена се мењају, државе и људи али Београд остаје као највећи град Балкана место које привлачи новац. Тако ће и остати.
Горан Весић
