КАО што су из готово свих градова јужно од Ибра, током 1999, протерали све Србе, тако су и нас приморали да напустимо Ђаковицу.
Потом су све угледније наше сународнике ставили на некакве потернице и плакате којима су облепили град – стављајући им мете на чело – па се Срби тешко одлучују и за посету, а камоли повратак. Сада још и фалсификованим документима покушавају да преотму нашу имовину – каже Ђокица Станојевић, председник Удружења расељених лица из Ђаковице, описујући судбину око 12.000 протераних Срба са подручја ове општине.
Притом, каже, Еулекс, који је био задужен за истраживање злочина на Космету, досад није ухапсио ниједног Србина из овог града, а камоли подигао оптужницу.
– Двадесет година смо на Задушнице и верске празнике ишли у Ђаковицу под притиском, суочени са провокацијама и нападима, а какав је живот Срба у нашем граду најбље сведочи једина повратница Драгица Гашић, која не може да крочи из свог стана, баш као што и три монахиње у манастиру посвећеном Пресветој Богородици, у центру града, живе у потпуној изолацији – подсећа Станојевић, напомињући да је до доласка међународне заједнице овде живело око 8.500 Срба.
Од тада је, нажалост, уништено тридесет цркава и гробаља у свим околним насељима, а храм Успења Пресвете Богородице у некадашњој Српској улици је некако обновљен и ту трагове српства сада чувају поменуте три монахиње.
– Друга црква у центру, посвећена Светој Тројици, која је била и костурница јунака из Великог рата је порушена и на њеном месту је сада градски парк. Храм Светог Лазара и Парохијски дом на гробљу у Пискотама су минирани, док је на најстаријем гробљу на Балкану, где су сахрањени француски војници, али и Руси, Чеси и Словаци који су градили Ђаковицу, никла вишеспратна зграда Општинског суда – закључује Ђокица Станојевић.
„ДОБРОДОШЛИ“ САМО У ШАТОРЕ
ПОДСЕЋАЈУЋИ да је у некадашњој Српској улици, у центру града, до 1999. било око 2.000 наших домаћинстава, Станојевић истиче да ОЕБС и УНХЦР нису одобрили повратак 460 српских породица које су се добровољно пријавиле.
– Кажу, можемо да се вратимо под шаторе, а од расељених који су посредством Данског савета за избеглице годинама желели да посете своје куће и имања је тражено да потпишу како иду на сопствену одговорност – закључује Станојевић.
СТРАДАЊЕ ШУТАКОВИЋА
– ЂАКОВИЦА је била поприште борби снага тадашње СР Југославије са припадницима тзв. ОВК, било је жртава на обе стране, па су Срби по повлачењу наше Војске и Полиције кренули у избеглиштво – истиче Миленко Јовановић, председник Привременог органа Општине и подсећа на Недељка и Даринку Шутаковић који су са три малолетна сина овде остали и после 12. јуна па су киднаповани, убијени на најсуровији начин и бачени у бункер.