Када су Робне куће Београд 1961. године одлучило да својим купцима понуди мантиле направљене од ,,новог револуционарног материјала најлона”, шушкавце, изазвале су прву велику послератну модну хистерију у Београду. Нико није ни сањао да ће хиљаде, углавном младих људи, блокирати центар града како купили овај модни артикл који је већ освојио свет, а који се није утапао у модно сивило које је владало деценијама после Другог светског рата.
Тог 15. октобра 1961. године Робна кућа ,,Београд” због невероватне гужве у својој радњи обуставила је продају, а бесне купце, који нису успели да се домогну глобално популарног артикла и прошетају га београдским улицама, обуздавао је кордон милиције. Уместо у робним кућама, због незабележене навале која је кренула, продаја је пребачена у нове хале Сајма на обали Саве. Ујутру су Београђанке и Београђани кренули ка чувеној Хали 1 Београдског сајма у километарским колонама а тамо је настао прави колапс. Муштерије су навирале са свих страна, па су пословође одлучиле да шопинг викенд продуже и на понедељак. Како су писали ондашњи медији на почетку нове недеље било је још горе. Све младо и старо дошло је на Сајам да се обуче по последњој моди. За тадашњи Београд овакво интересовање било је невероватно. ,,Образовали смо леп ред већ око седам, али они који су дошли много касније били су нестрпљиви и направио се хаос”, причала је несуђена власница једног шушкавца Смиља Петровић новинарима ,,Политике експрес”. Медији су писали да су се око 9.20 часова грађани толико узнемирили, пошто продаја никако није почињала, да је милиција морала да интервенише. ,,У том модном хаосу појединци су остали без припремљених 5.500 динара колико је коштао популарни мантил, други су се онесвешћивали у гужви па је интервенисала Хитна помоћ, док је било и оних који су користили свако комешање да се приближе улазу у халу”, описивала је шта се догађало београдска штампа. ,,Поред гвоздене ограде стајао је милиционер и чувао улазна врата од насртљивих купаца. Неколико пута продавци су покушали да уразуме грађане. Пели су се на сандуке, позивали на ред, претили да продаја у таквој ситуацији неће ни почети, молили, али нажалост, ништа није вредело. Сви су се тискали ка улазу”, писала је ,,Политика” и најављивала да сазнаје да ,,због великог и недисциплинованог интересовања грађана изгледа да до продаје неће ни доћи”. Продавци су врата уместо у осам успели да отворе тек два сата касније и до 17 часова више није било ниједног мантила у понуди. Градом се прочула вест да је за Београд спреман нови контигент мантила од 50.000 комада па је милиција у страху од нових немира тражила да се то одмах демантује. ,,Ми смо своја расположива средства утрошили и нове испоруке не очекујемо”, рекао је Лаза Новаковић, комерцијални директор Робне куће Београд.
Београђани који су остали кратких рукава следећу шушкаву куповину морали су да чекају још најмање пет година када је почело масовно издавање пасоша. Почела је ,,инвазија” наших суграђана на италијански град Трст где су без велике гужве и тескобе, могли да купе како шушкавце тако и другу модерну, западну гардеробу, пре свега фармерице које су освојиле свет поставши генерацијски симбол.
Док је остатак комунистичког света имао ,,гвоздену завесу”, ми смо имали Трст. Најпознатији италијански град у источној Европи постао је нераскидиви део живота наших суграђана који су тамо одлазили да купе све оно што је било боље на Западу. После Титовог обрачуна са УДБОМ и њеним шефом Ранковићем 1966. године Југословени са лакоћом почели да добијају пасоше и почињу да путују слободно. И тако је Трст Београђанкама и Београђанима постао омиљено место не само за шопинг већ и место у које се одлазило и само на кафу. Сваког петка поподне према Трсту кретале су железничке композиције из Београда у којима су наши суграђани, као и становници Загреба, Сарајева, Скопља и других градова наше бивше државе, прелазили италијанску границу да проведу неколико сати на западу и купе квалитетну робу за мале паре. Највише су се куповале фармерке али и све остало као што су храна, пиће, играчке, ауто делови. ”Слави”, како си Југословене звали Тршћани, куповали су на пијаци на коју су долазили само Југословени, али у многим градским робним кућама пре свих код Ђованија и Сан Себастијана. Осим куповине пила се права италијанска кафа у бројним кафићима поред мора. Тако су Београђанке и Београђани заволели итијалијански начин живота, веспе, еспресо, кафиће који ће постати саставни део живота нашег града.
У Трст се, осим возом, долазило аутобусима али и аутомобилима које су паркирали дужином читаве обале града. У суботу увече за нашим љидима остајале би кутије и кесе јер су се пре поласка пресвлачили, тј. облачили слојевито, како би пренели што више робе преко границе. Власници радњи зарађивали су толико да су понедељком одлазили у банке са великим црним кесама пуним новца како би заменили динаре или марке за лире. Свакако, фармерице и тексас јакне највише су се куповале јер је за младе, пре свега из Београда, овај комад одеће као и рокенрол значио слободу. Напознатија марка фармерица биле су ,,рифле”, те су временом наши људи уместо фармерки, почели да користе реч ,,рифле”. Тражили су ,,рифле рифле”, ,,рифле левис”, ,,рифле карера”. У Фиренци се дневно производило 42 хиљаде пари ових фармерица, а за викенд у Трсту се продавало и по 30 хиљада пари. Када сам као средњошколац ишао у Трст видео сам жену која је обукла три пара фармерки како би прешла границу. Као што се сећам другарице која је имала велике лутке у њеној соби које нису биле за играње јер то су биле ,,барбике” из Трста које јој је отац донео. Колико је Трст био важан у животу тадашњих људи и какас су однос имали према овом граду и моди коју нам је доносио најбоље говори песма Здравка Чолића ,,Пусти моду”.
После распада Југославије Трст је изгубио значај па су многи власници радњи који су деценијама живели од Југословена банкротирали. Данас Влада Италије покушава да од Трста направи универзитетски центар. Београђанке и Београђани и даље радо посећују овај град у коме је српска заједница све бројнија. Свакако нико од њих више не купује фрамерице и лутке, већ углавном виле и станове.
Аутор: Горан Весић