КАКО ЈЕ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ДОЧЕКАО ВАСКРС 1943?
У дневнику, вођеном под немачком стражом у манастиру Војловици, млади јеромонах Василије ( Костић ), потоњи епископ бањалучки и жички, описује како је Владика Николај дочекао Васкрс 1943. године ( 25. април ) „у сенци немачких бајонета“:“Ми смо без Литургије служили све остало у келији. Више пута сам приметио како Владика плаче. Држати лава у кавезу уочи највећег празника, који је научио да по десет дана после Ускрса стално служи у разним црквама своје епархије, то значи много.

Данас, на први дан Ускрса почели смо Службу у цркви у пет сати. Само Владика и ја. Јова и Тадеј певају, а Живорад послужује у олтару. Васкрслога Христа осећамо присутног. Нема ко да нам звони кад смо пошли литијом око цркве певајући: Воскресеније Твоје Христе Спасе, анђели појут на небесјех… Замолим чувара Живковића да позове манастирског ђака Илију да он звони, али он као да није Србин. Хладно одговори: Морате све сами, забрањено је да ико уђе у цркву, осим вас. Тадија је звонио. Трипут смо обишли око Цркве певајући, а звона су стално звонила. Наш агент ни у цркву није ушао, иако је раније улазио. Мислим: зар и оваквих Срба има? Не ући на Ускрс и не целивати Јеванђеље, крст и икону?

Служимо најрадоснију Службу, службу Васкрсења, а Владика својим сузама кваси антиминс на престолу. Цела епархија и цео српски народ очекује од њега данас духовне хране, а он стешњен и притешњен овде, нема с ким ни Службу људски да служи. Он и један свештеник, чак и без ђакона?! Ово нам је трећи и најтужнији Ускрс под окупацијом. Хоће ли Бог дати да буде и последњи? “
Тако је Владика Николај дочекивао Васкрс 1943. Како Николај, тако и Срби, столећима.

ПРОРОК ЈЕЗЕКИЉ И СРБИ
Има једна слика из Старог Завета, која ме је, увек и свагда ( а чита се овај одломак на Велику суботу сваке године ), подсећала на Србе, народ напаћен, страдалнички, који, због историјских околности, али и због многих својих слабости, непрестано тужи, кука, вапије Господу. Тешко му је као у гробу. Тесно му је као у гробу. И ридање на ридање додајемо, како је писао патријарх Арсеније Чарнојевић. Тако се, тим патњама и вапијањем, показује да су Срби, као и остали православни, Нови Израиљ, који, на овај или онај начин, понавља судбину старог Израиља.

Бог се јавио пророку Језекиљу:“Рука Господња дође нада ме, и Господ ме изведе у духу, и постави ме усред поља, које бијаше пуно кости. И проведе ме покрај њих унаоколо, и гле, бијаше их врло много у пољу, и гле, бијаху врло сухе. И рече ми: сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости? А ја рекох: Господе Господе, ти знаш. Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте ријеч Господњу. Овако говори Господ Господ овијем костима: гле, ја ћу метнути у вас дух, и оживјећете. И метнућу на вас жиле, и обложићу вас месом, и навући ћу на вас кожу, и метнућу у вас дух, и оживјећете, и познаћете да сам ја Господ. Тада стадох пророковати, како ми се заповједи; а кад пророковах наста глас, и гле потрес, и кости се прибираху свака ка својој кости. И погледах, и гле, по њима изидоше жиле и месо, и озго се кожа навуче; али духа не бјеше у њима. Тада ми рече: пророкуј духу, пророкуј, сине човјечји, и реци духу: овако вели Господ Господ: од четири вјетра дођи, душе, и дуни на ове побијене да оживе. И пророковах, како ми се заповједи и уђе у њих дух, и оживјеше, и стадоше на ноге, бјеше војска врло велика. Тада ми рече: сине човјечји, ове су кости сав дом Израиљев; гле, говоре: посахнуше кости наше и прође надање наше, пропадосмо. Зато пророкуј, и кажи им: овако вели Господ Господ: ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву. И познаћете да сам ја Господ, кад отворим гробове ваше, и изведем вас из гробова ваших, народе мој. И метнућу дух свој у вас да оживите, и населићу вас у вашој земљи, и познаћете да ја говорим и чиним, говори Господ.“(Јез. 37,1-14)

Као да је пророк Језекиљ видео нашу судбину: чекамо Бога да нас изведе из гроба.

Срби, вековима, у свим патњама, чекају да их Господ изведе из гробова њихових. Јер посахнуше кости наше и пропаде надање наше. Зато је Васкрсење српски празник по преимућству.

ЧЕКАЈУЋИ ОПШТЕ ВАСКРСЕЊЕ
И зато је свеопште васкрсење из мртвих српски дан по преимућству, дан који, после Јасеновца и Јадовна, и свих јада и несрећа, чекамо и коме се надамо.

Свети Јустин Ћелијски о нашој нади пише:“Богочовек васкрсава да би васкрсењем своје човечанске природе пропутио пут у васкрсење целокупној природи људској. У васкрсењу нашег Спаситеља, вели блажени Теодорит, ми имамо залог нашег васкрсења. Он је први разорио државу смрти, а за Њим, као за почетком и првином, несумњиво ће следовати и сва људска природа. Васкрснувши из мртвих, Господ Исус је васкрсење из мртвих учинио обавезним за све људе: и добре и зле. По свемоћном дејству Богочовековог васкрсења и његове силе сва се природа људска налази у власти те силе као исцељена од смртности. И сваки човек, пошто као људско биће има удела у свеопштој људској природи, мора васкрснути у последњи дан. И после васкрсења Христовог постоји смрт у овоме свету. Како то објаснити? Да, смрт постоји, али је благо даћу Богочовековог васкрсења она престала да буде за људску природу проклетство, ужас и страх, већ је постала као привремен и пролазан сан. Ми и сада умиремо, вели св. Атанасије Велики, али не више као осуђени, него као они који имају устати очекујемо опште васкрсење свију, које ће у своје време показати Бог који га је извршио и даровао. Ми и сада умиремо пређашњом смрћу, изјављује св. Златоуст, али не остајемо у њој. А то не значи умрети. Власт смрти и истинска смрт је кад онај који је умро нема више могућности да се врати у живот; ако ће пак он после смрти оживети и притом живети бољим животом, онда то није смрт већ спасење.“
То је наша, српска и свечовечанска, нада.

Али, пре но што дође васкрсење, треба проћи голготски пут Страдалне седмице.

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

БОГОСЛУЖЕЊЕ ВЕЛИКОГ ЧЕТВРТКА
Владика шумадијски Сава каже:“Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља, Тајне вечере, односно установљења Свете тајне Евхаристије и натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије – тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: „Ово чините у мој спомен…“ (Лк 22, 19; 1 Кор 11, 24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође. У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.“

Владика Сава додаје:“На Литургији Великог четвртка освештава се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме „Да исполњатсја..“ пева се део молитве пред Причешће: „Вечери твојеја тајнија..“ Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња.

За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије светог Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског архиепископа Никодима. У Карловачкој митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић. Данас се обавља само у Јерусалиму.“

СТРАДАЛНА ЈЕВАНЂЕЉА
Прота Димитрије Калезић о читању Дванаест еванђеља о страдању Христовом у ноћи између Великог четвртка и Великог петка каже:“Ова јеванђеља излажу садржину страдања Христових – зато се и зову страсна; у питању су Христове страсти, то јест страдања. Има дванаест страсних Јеванђеља према броју сати ноћи. Одломци ο Христовом страдању узети из сва четири Јеванђеља и распоређени за читање, а између одломака иду антифони – песме које за овај празник имају велику садржајну сличност с текстовима Јеванђеља. Читају се на јутрењу Великог петка, и она, заједно са антифонима који се певају, треба да верне мотивишу да целу ноћ проведу у молитви – како би се усличили Апостолима, који су са својим Учитељем провели ноћ у Гетсиманском врту. Припев који претходи и следи читању Јеванђеља, није редован, него посебан и садржајно је сагласан и дану и текстовима ο страдању Христовом; он гласи: „Слава дуготрпљењу Твоме, Господе“. Њихов избор и употреба за овај дан потиче из раних векова. Свети Јован Златоусти говори ο њима као одређеном појму и пракси за Велики петак, односно Велики четвртак навече.“

ХРИСТОВА ГЕТИСМАНСКА МОЛИТВА
Свети Јован Шангајски, у свом тексту „За шта се Христос молио у Гетсиманском врту“, описује разлоге због којих се Христос Оцу Небеском молио да га мимоиђе чаша страдања:“ Он је принео молитве и мољења Ономе Који Га може спасити од смрти, али се није молио за избављење од смрти. Као да је овако говорио Господ Исус Христос Свом Божанственом Оцу: „Ава, Оче Мој, Оче Онога Кога Си послао да у једно сабере народ Израиљски и расејану децу Божију – народе незнабожачке, да би из двоје саздао једног новог човека, и посредством Крста их помирио са тобом. Све је могуће Теби, могуће је све што одговара твојим безграничним савршенствима. Ти знаш да је људској природи својствено да се гнуша страдања, да човек хоће свагда да „види дане добре“… Али онај који Тебе љуби свим срцем, свом душом својом и свим разумом својим, жели само оно што је угодно Твојој вољи, доброј и савршеној. Ја, Који сам на земљу дошао ради испуњења Твоје премудре воље и ради тога узео удео у телу и крви, примивши људску природу са свим њеним немоћима, осим греховних, такође бих желео да избегнем страдања, али само под једним условом – да то буде по Твојој светој вољи. Ако је могуће да дело домостроја буде обављено без новог страшног злочина од стране људи; ако је могуће да не осећам та душевна страдања којима ће се кроз неколико часова придружити ужасна страдања људског тела; ако је то могуће – избави Ме онда од испитања и искушења која су већ наступила и која тек предстоје. Избави Ме од неопходности да осетим последице Адамовог преступа. Али, ову молбу Ми намеће немоћ Моје људске природе; а нека буде тако како је угодно теби, нека се испуни воља не немоћне људске природе, него Наш заједнички, предвечни савет. Оче Мој! Ако је по премудром домостроју потребно да Ја ту жртву принесем, Ја се тога не одричем. Али молим само за једно: да буде воља Твоја. Да буде воља Твоја свагда и у свему. Како је на небу Моја, Твог Јединородног Сина, и Твоја воља – једно, нека Моја човечанска воља овде, на земљи, ни једног трена не пожели нешто противно нашој заједничкој вољи. Нека се испуни оно што смо решили пре стварања света, нека се збуде спасење људскога рода. Нека се искупе од ђаволског ропства синови човечији, нека се искупе најскупљом ценом – страдањем и самопожртвовањем Богочовека. И нека сва тежина људских грехова, коју ја примам на Себе, ни са тим везане душевне и телесне муке не узмогну да поколебају Моју људску вољу која жели то – да се испуни Твоја света воља. Да са радошћу испуним твоју вољу, да буде воља твоја.“

„О чаши добровољних спасоносних страдања Господ се помолио, као о недобровољној“ (недељна служба 5. гласа, 8. песма канона), показавши тиме два хтења двају природа, и молећи Бога оца да људска воља Његова не буде поколебана покоравајући се вољи Божијој („Тачно изложење православне вере“, књига 3, 24). С небеса Му се јавио ангео и крепио (Лк. 22, 43) Његову људску природу, а савршитељ подвига, самопожртвовани Исус, молио се још приљежније, обливајући се крвавим знојем. И због Своје побожности, због Своје свагдање покорности вољи Очевој услишен је био Син Човечији.

Укрепљен и ободрен устао је Исус са молитве („Тачно изложење православне вере“, књига 3, 24). Он је знао да се Његова човечанска природа неће поколебати, да ће се ускоро са Њега скинути бреме људских грехова, и да ће Својим послушањем Богу Оцу Он Њему привести заблуделу природу људску. Он је дошао ученицима и рекао: „Још спавате и почивате. Ево се приближио час, и Син Човјечији предаје се у руке грјешника. Устаните, хајдемо! Ево се приближио издајник Мој. Молите се, да не паднете у искушење.“

Излазећи у сусрет онима који су Му дошли, Господ је Себе добровољно предао у руке њихове. А кад је Петар, желећи да заштити свог Учитеља, ударио ножем слугу првосвештеничког и одсекао му ухо, Господ је исцелио слугу, а Петра опоменуо да Он Самога Себе предаје: „Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона ангела? Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде?“ И добровољно испивши до дна сву чашу душевних и телесних страдања, Христос је прославио Бога на земљи – испунио дело по величини не мање од стварања света. Он је васпоставио палу људску природу, примирио Божанство и човечанство, и учинио људе заједничарима Божанске природе (2. Петр. 1, 4).
Учинивши дело „које Му је Отац дао да испуни“, Христос се и по човечанству Своме прославио оном славом коју је, као Бог. имао „пре постања света“ Он. 17, 5) и сео човечанством Својим с десне стране Бога Оца, чекајући да непријатељи Његови буду положени под ноге Његове (Јевр. 10, 13).“

Бог је постао Човек – и уочи страдања крвавим знојем се знојио. Да се не заборави.

На јутрењу Великог четвртка, пева се:“Премудрост Божија/ која држи неодрживу,/ и горњу у ваздуху воду,/ и бездане обуздава/ и мора укроћава,/ воду улива у умиваоник,/ и ноге слугама пере Господар.“

Додаје се и ова песма:“Гостопримства Владичиног,/ и бесмртне Трпезе, на Горњем месту,/ходите верни, узвишеним мислима,/ да се насладимо, научивши се/преузвишеном знању од Логоса,/Којег величамо.“

Логосово знање је богопознање кроз крст и васкрсење из мртвих.

ВЕЛИКИ ПЕТАК
ЗАШТО СУ ОМРЗНУЛИ ХРИСТА?
Митрополит Антоније ( Храповицки ), првојерарх Руске Заграничне Цркве, у свом тексту „Зашто су Христа омрзнули Његови савременици?“, истиче да је народ у Јерусалиму изабрао устаничког вођу, разбојника Вараву ( Барабу ) уместо Исуса Назарећанина јер Христос није хтео да буде на челу револуционарног месијанства и устанка против Римљана, који је значио веровање да ће Јевреји освојити светску власт. Митрополит Антоније каже да је „Варава био не обичан разбојник већ револуционар, који је „са својим другарима за време буне извршио убиство“ (Мк. 15:7), и већ био „бачен у тамницу за некакву буну учињену у граду и за убиство“ (Лк 23:19-25).“

Пилат је питао народ кога да им пусти – Вараву или Христа. Митрополит Антоније вели:“Народ је још ћутао, али Синедрион и његове слуге – Синедрион, у коме су се концентрисала сва револуционарна подузећа јеврејска, већ је викао: распни Га! На поновљени Пилатов одговор: узмите Га ви и распните, јер ја не налазим на Њему кривице, Јудеји (тако Еванђелист назива јеврејску интелигенцију или најактивнију, најреволуционарнију класу народа) су одговорили њему (покушавајући да пређу на правнички језик): ми имамо закон и по закону нашем Он треба да умре, јер начини Себе Сином Божијим“ (Јн. 19:7).“(…) Ми смо показали да је незадовољство народно против Исуса Христа расло сразмерно томе како је људима постојало јасније да се Он одриче да се стави на чело њихове револуције и да буде земаљски цар јудејски, а затим и цар свега света. Васкрсење Лазарево скренуло је народно срце опет ка Спаситељу, но то што је Он допустио да Му се римска власт подсмева, поново је осуровило њихова срца и (заједно са личном мржњом и завишћу Синедриона и фарисеја) одвело Господа на крст, но Господ је Својом смрћу сатро смрт, а Јудеји, који су се 67. године по рођењу Христовом дохватили оружја да би извојевали победу својој отаџбини, заувек су је изгубили и постали народ одбачени Божјом благодаћу.“

То је судбина оних који одбацују Христа. Чувајмо се такве судбине!

ПЕСМЕ СТРАДАЊА И ПОБЕДЕ
Христос је страдао, али је победио; сишао је у ад, и ослободио душе праведника; даровао нам је живот да никад не умиремо. И ми Му певамо:

Када си у нови гроб положен био за све, избавитељу свих,
Ад достојан сваког подсмеха, видећи те, ужасну се;
довратнице се поломише,
врата се разбише,
гробови се отворише, мртви устадоше.
Тада Адам благодарно, радујући се,
клицаше Ти:
Слава снисхођењу Твоме,
Човекољупче!

Певају се, на Велики петак, дан највеће туге, песме које нас подсећају шта се тада десило:

Господе, ходећи на страдање вољно,
говорио си ученицима својим:
ако не могасте један час пробдети са мном,
како обећасте да умрете за мене?
барем Јуду погледајте, како не спава,
но труди се да ме преда безаконицима.
устаните, молите се,
да се ко не одрекне мене,
гледајући ме на Крсту.
Дуготрпљиви, слава Теби!

Сећамо се и покајаног разбојника, молећи се да и нама буде дато покајање:

Доброга си разбојника
магновено удостоји Раја, Господе.
Просветли ме дрветом Крста свога
и спаси ме!

Мајка Божја оплакује Сина свога, и нада се Његовом устајању из гроба:

Гледајући овчица своје Јагње
како Га вуку на заклање,
иђаше за Њим Марија, расплетене косе,
са другим женама говорећи:
„Куда идеш, Чедо?
Ради чега живот свој брзо завршаваш?
Да није опет свадба у Кани,
и тамо сада журиш,
да им од воде вино начиниш?
Да ли да идем са Тобом, Чедо,
или радије да Те чекам?
Реци ми реч, Логосе, не пролазећи ћутке мимо мене,
Ти Који си ме чисту сачувао.
Јер си Ти Син и Бог мој!“

Христос нас је искупио и напојио Својом спасоносном крвљу:

Ми који се напајамо
двоструком реком,
изливеном из Твог ребра,
као из једнога извора,
стичемо бесмртни живот.

Као што сваки човек има опело, тако и Христу Богочовеку певамо опело ( то су статије на Велики петак ):

Сунце јасно сија после ноћи,
Логосе, а и Ти засијао си јасно после смрти,
васкрснувши као из ложнице.

Христос се са крста обраћа Својој Мајци:

Не оплакуј ме, мајко,
гледајући у гробу Сина,
Кога у утроби бесемено заче.
Јер ћу васкрснути,
јер ћу се прославити.
И узнећу у слави, непрестано као Бог,
све који Те с вером и љубављу величају.

Христос је на крсту висио од подне до три поподне, од шестога до деветог часа:

Шестог дана,
у шести час
приковао си на Крст
грех који Адам почини у Рају.
Раздери тапију наших прегрешења,
Христе Боже, и спаси нас!(…)
У девети час
примио си смрт у телу за нас.
Умртви страсти наше плоти,
Христе Боже, и спаси нас!

ВЕЛИКА СУБОТА
Владика шумадијски Сава о богослужењу Велике суботе каже:“Овај дан посвећен је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују – Други Христов долазак.

Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије – стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом светог Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове Литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.“

На Светој Литургији се, уместо Херувимске песме, пева:
Нека ућути свако тело човечије,
и нека стоји са страхом и трепетом,
и ништа земаљско у себи нека не помишља:
јер Цар царева и Господ господара
долази да буде заклан
и да даде себе за храну вернима,
а испред Њега иду хорови Анђела:
са свим Началствима и Властима,
са Херувима многооким
и Серафимима шестокрилим,
заклањајући своје лице и певајући химну:
Алилуја, алилуја, алилуја!

СВЕТА ЛИТУРГИЈА И ВАСКРСЕЊЕ
Чувени руски проповедник, митрополит Антоније ( Блум ), сведочио је како је једном присуствовао служби коју је у Хагу служио митрополит Николај ( Крутицки ), који је много страдао под комунизмом:“Олтар је био необично мали, црква скромна, а народа веома много. Неко време чинило ми се да је у таквим околностима апсолутно немогуће молити се и служити Литургију. У олтару се сабрао приличан број свештеника и прислужника, тако да није било праве, дубоке молитвене тишине. У храму је било људи свакојаког расположења, па се чинило да никако неће бити могуће сабрати их уједно.“

Па ипак, богослужење је трајало у потпуној усредсређености, и све је сабрало у Христа. Митрополит Николај се није колебао:“Он је стајао као стена, са затвореним очима, молио се и вршио богослужење. Пред њим су у том тренутку, после великог входа, на престолу стајали путир и дискос, заклани Агнец и изливена Крв. И одједном сам схватио да управо тај призор понајбоље одражава оно што се својевремено, пре око две хиљаде година, догодило на Голготи.“

А шта се догодило на Голготи?

Митрополит Антоније каже:“У центру свега, у центру голготског брежуљка и центру свега створеног, у средишту света стајао је Крст. На том Крсту висио је Син Божији, Који је постао Син човечији. Умирао је свом дубином и свим ужасом људске смрти. Било је то потпуно и страшно тиховање, а оних неколико речи које је Спаситељ изговорио чине то тиховање још дубљим: оне показују тајну Његове погружености у Бога, оне нам откривају тајну ступања Бога у људску судбину и историју. У најдубљем средишту те тајне су Спаситељеве речи: Боже Мој, Боже Мој, зашто Си Ме оставио? (Мк. 15, 34). То нису просто речи пророчког псалма (Пс. 21, 1); то је тренутак када се Христос присајединио не само телесном умирању човековом, него и тој страшној тајни богоостављености, лишености Бога, безбожја, тајни која је смрт и смртност учинила реалношћу земље. Да није изгубио Бога, човек не би умро; да није изгубио Бога, Син Божији не би постао судеоник у оном најтрагичнијем, у оном најосновнијем што представља драму људске историје – у обезбожености. Без ње – смрт није смрт, него успење; без ње смрт је оно што је за нас постала после смрти и Васкрсења Христовог. Али до смрти Христове, смрт је била губитак Бога, и тај силазак у ад, о коме нам казује икона Васкрсења и победе Христове, био је силазак у место где Бога нема и неће Га бити.“
И Бог је победио. Христос је васкрсао.

На Светој Литургији та се победа свагда прославља.

Зато нас чувени руски литургичар Иван Дмитревски подсећа:“Антиминс означава, по тумачењу светог Исидора Пелусиота, плаштаницу којом је било обавијено тело Исуса Христа у гробу. Ово значење се антиминсу даје и због тога што се преко њега на дискос ставља Тело Христово које се свештенодејствује: „Чиста плаштаница”(…), каже свети Исидор, „која се ради служења простире испод Светих Дарова, представља служење Јосифа из Ариматеје. Јер као што је он Тело Господње обавивши предао гробу, чиме је сав наш род стекао васкрсење, тако ми освећујући на плаштаници хлеб предложења, Тело Христово несумњиво стичемо, Тело које нам точи нетрулежност, које је Спаситељ Исус, Којег је Јосиф погребао, али које нам је затим уставши из мртвих даровао.”

На антиминсу се изображава полагање Исуса Христа у гроб, због тога што антиманс представља сам престо који означава Гроб Христов.
Стављајући Дарове на свету Трпезу свештеник изговара погребне стихове: Благообразниј Иосиф (Благообразни Јосиф); Во гробје плотски (У гробу телесно), и: Јако живоносец (Као живоносан). Сачинитељ ових свештених стихова је свети Јован Дамаскин. Састављајући недељне службе на осам гласова, сачинио је између осталог и ове богомудре песме, у којима је у првој укратко приказао историју погребења Господњег; у другој је објаснио свеприсутност Његовог Божанства, тако да је Он почивајући телом у гробу истовремено као бесконачно Биће, неограничено границама пространства и времена био у паклу душом и у Рају са разбојником који Га је исповедао на крсту, и на Престолу царства са Оцем и Духом, све испуњавајући; у трећој је опевао живоносни гроб Христов који је због ваксрсења Спаситеља постао лепши од раја и извор нашег васкрсења.”

Славећи Христово васкрсење, кличући ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, ми верујемо и надамо се да ће и нас, грешне, али упорне у ношењу крста, Србе, Господ извести из наших гробова личних и народних у велику светлост Царства Небескога.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Извор: Правда